Ziveti nadahnuca ili ziveti duznosti

moj drugi nalog

Primećen član
Banovan
Poruka
869
Oni su odmah rodjeni
namrsteni i nervozni,
sa bezbroj otuznih svadja
i sitnih prebacivanja.

Oni su, cim su prohodali,
poceli da se saplicu.
I cim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju zivot
ocima rodjaka, suseda,
ocima dnevnih listova,
ocima vesti na radiju,
ocima tudjih navika
i tudjih obicaja

Ocima tudje pameti......,............. Antic
 
Poslednja izmena:
Oni su odmah rodjeni
namrsteni i nervozni,
sa bezbroj otuznih svadja
i sitnih prebacivanja.

Oni su, cim su prohodali,
poceli da se saplicu.
I cim su progledali,
odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju zivot
ocima rodjaka, suseda,
ocima dnevnih listova,
ocima vesti na radiju,
ocima tudjih navika
i tudjih obicaja

Ocima tudje pameti......,............. Antic
lep i sazet opus na temu ziveti kao covek il kao biljka.
 
Dužnosti koje izmisliš da bi sebe predstavio potrebnim značajnim neophodnim nezamenljivim.
Ako nemaš talenta da izmisliš dužnosti onda ih prihvatiš.
Prihvatanje dužnosti pred tebe stavlja obavezu podređivanja sopstvene volje, ljudskosti, želja, toj dužnosti.
I što si duže u obavezi i u dužnosti, sve više rasteš u sopstvenim očima.
Postaješ neko, dužnost i obaveza, a gubiš sebe.
Tužno je to.
 
Dužnosti koje izmisliš da bi sebe predstavio potrebnim značajnim neophodnim nezamenljivim.
Ako nemaš talenta da izmisliš dužnosti onda ih prihvatiš.
Prihvatanje dužnosti pred tebe stavlja obavezu podređivanja sopstvene volje, ljudskosti, želja, toj dužnosti.
I što si duže u obavezi i u dužnosti, sve više rasteš u sopstvenim očima.
Postaješ neko, dužnost i obaveza, a gubiš sebe.
Tužno je to.

Tužno je biti sam i samoživ, živeti samo zbog sebe i za sebe.
Posvetiti se nekome ili nečemu s ljubavlju, pretvara dužnost u zadovoljstvo.
Ako je dužnost samo nametnuta obaveza koja se otaljava s mukom,
onda to nije tužno već ubistveno kulučenje.
 
Dužnosti koje izmisliš da bi sebe predstavio potrebnim značajnim neophodnim nezamenljivim.
Ako nemaš talenta da izmisliš dužnosti onda ih prihvatiš.
Prihvatanje dužnosti pred tebe stavlja obavezu podređivanja sopstvene volje, ljudskosti, želja, toj dužnosti.
I što si duže u obavezi i u dužnosti, sve više rasteš u sopstvenim očima.
Postaješ neko, dužnost i obaveza, a gubiš sebe.
Tužno je to.
Iz tuge se nadahnuće ne rađa.
Iz osećaja krivice prema sistemu, sebi, čemu god, takođe se nadahnuće ne rađa.

Možeš li sve ovo kroz smeh da izgovoriš. Radujući se uvidu.
 
"Bio sam jutros u Balkanskoj ulici, žena mi je dala tašnu na bojenje pa me je poslala da je dignem. Vidim, uz brdo ide starija žena, vodi za ruku lepu devojčicu od četiri-pet godina, plava, s kikicama i crvenim mašnicama. Primetio sam je, podsetila me na Milicu, moju ćerku, ostavio sam je u vatri. Kad, žena što je vodi za ruku, posrnu, nespretno udari u šaht što je virio iz asfalta, zadrža se da ne padne, ne ispusti i ne prosu ni ceker u drugoj ruci. Ništa, sitna, obična nezgoda, bez posledica. Ali se žena razbesne i stisnutom šakom udari devojčicu nekoliko puta u potiljak i u leđa. -Što ne gledaš - vikala je ljutito - još ću i tebe da vučem uzbrdo! Devojčica je začuđeno pogledala u ženu, valjda baku ili kućnu pomoćnicu, i sagla glavu uvređeno. Bilo mi je žao i hteo sam da kažem ženi da je bila nepravedna prema detetu a onda sam pomislio da joj se stotinu briga obesilo o vrat u tom času, možda je muči bolest, možda misli na skupoću i na život koji postaje sve teži, ili ne zna šta će sutra za ručak, brine se za decu ili unuke koji je ne slušaju, posvađala se sa snahom ili zetom, ko zna kakvo joj se kamenje navalilo na dušu, i nakupljeni jad je izlila na nevinu devojčicu. Tako bi možda udarila banderu ili zid, iako zna da nisu krivi, samo da olakša svojoj muci, ili izmišlja krivicu da svome rasterećenju da smer."
Meša Selimović
 

Back
Top