- Poruka
- 34.801
Ko je bio arhiepiskop Danilo II, pisac ovog žitija?
Архиепископ српски Данило II
МУДРАЦ ИЗ МАГЛИЧА
Архиепископ српски Данило II једина је личност из доба Немањића која се по историјском значају може упоредити с члановима „светородне српске династије”, а која није потицала из те породице
Његова судбина слична је умногоме животној причи светог Саве: био је племићки син, отишао је у манастир насупрот вољи родитеља, био је игуман Хиландара, на Светој гори, као и других српских манастира. Био је не само црквено лице и архиепископ него и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац, просветитељ, утемељивач манастира и школа… Оставио је неизбрисив траг у нашој прошлости.
Монашки образ
Његов ученик и биограф пише да је Данило „био син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни”. Родио се вероватно негде око 1270. године. Нигде није забележено које му је било име на крштењу. Кад је доспео до младићког узраста, Данило пожели „да учи књиге”, односно да се посвети свештеничком позиву, јер су крајем 13. века једино црквени људи били учени. Иако су његови родитељи оклевали да му испуне жељу, „јер беху озлобљени смрћу остале деце своје” (Данило је дакле био јединац), он оде неком учитељу „тајно од родитеља својих”. Можемо да претпоставимо да је као врло млад у неком манастиру почео да се припрема за монашки позив. Његов отац био је близак тадашњем српском владару краљу Милутину. Другачије не можемо објаснити чињеницу да је након неког времена краљ лично наредио да Данило дође на његов двор, да му служи. „Узе га себи благочаствени краљ Стефан Урош и… показа му савршену љубав…Би му поверено да стоји пред овим краљем и да га поштује као и свакога појединога од људи у двору…” Ипак, сјај двора није умирио Данилову жељу за тражењем Бога и знања. Једном, кад је пратећи краља боравио у манастиру Сопоћани, Данило „уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу изађе Господом вођен…И дошавши у манастир Св. Николе који је на обали реке зване Ибар, у место звано Кончул, и ту из руке преподобног Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах”.
Данилов живот одвијао се на прелазу 13. и 14. века кад је Србија постепено постала најважнија сила на Балкану, што се истовремено одражавало и у напретку њене привреде, рударства, трговине, културе, уметности, књижевности, као и саме вере. Златних руку и златног гласа, био је даровит за свако дело коме би се посветио. „Бог даде му такав разум многообразан да се прослави многим добрим делима и да зна приче и вештине уметности у сваком делу земаљском.” Свуда је стизао, све је постизао, никад се није смиривао, осим кад се посвећивао молитви. Не беше другог сличног Данилу. Окретан и мудар, био је пример који се следи.„Јер све што замолише очи његове од Господа, не лиши се ничега.”
Након што је једно време провео као помоћник (презвитер) и ученик тадашњег архиепископа (Јевстатија), Данило је уз краљево лично залагање био изабран за игумана манастира Хиландар и послат у Свету гору, „у коју од своје младости жељаше да оде неситом љубављу, да би био њезин житељ”. Било је то вероватно негде почетком 14. века, кад је наш јунак већ ушао у средње године. Света гора, духовно средиште православног хришћанства и монаштва, оставила је дубок печат на личност будућег српског архиепископа. „Ту, дакле, у дому Пресвете (тј. Хиландару) поче живети овај блажени, дошавши у велику тишину смерног мудровања, олакшавајући тело своје постом и бдењем и безмерним молитвама…”
Али, прилике на Светој гори и у Византији, као и у родној Србији, нису омогућиле Данилу да се дуго посвети трагању за Богом. Човек од предузимљивости колико и од „тиховања”, Данило је ускоро морао да се суочи с великим изазовима. Радило се о упаду такозване каталонске компаније (дружине) на Свету гору. Били су то најамници, углавном Шпанци, који су се одметнули од византијског цара и који су за свој рачун кренули да пљачкају царске провинције и богате манастире. Данилов биограф приповеда да „ови безбожни народи…дошавши тада на Свету гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство…” Од витеза рођен и у себи бар једним делом душе и даље витез и ратник, хиландарски игуман Данило ће наредне три године (1307–1309) посветити жестоким борбама с нападачима. Његови доживљаји сачуваће се у Даниловој биографији. „Дошавши на овог блаженог кир Данила… велика множина њих почеше сећи врата славног манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града…Јер стреле падаху као капље дажда пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху и сами једногласно се дераху…Јер страшно беше видети њихов убојни строј. И овај господин мој (Данило), храбра душа… против тог љутог рата остаде непоколебивим…мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера…” У Даниловом животопису приповеда се и о томе како је игуман успео не само да одбије нападе на Хиландар, него и да прође кроз непријатељске редове да би с манастирским благом дошао до двора краља Милутина у Скопљу, кога је обавестио о драматичним збивањима на Светој гори, и како је у повратку у заседи заробио непријатељског вођу коме је узео коња и све оружје. Затим је окупио војску најамника која је растерала нападаче и тако спасла манастир чији су браниоци, гладни, жедни и исцрпљени, већ били спремни на предају. Приповеда се такође и како је Данило за длаку умакао издаји два калуђера који су приликом посете хиландарског игумана манастиру Светог Пантелејмона отворили нападачима врата. У драматичним условима, док је ватра прекривала манастир, Данило је успео да се склони у пирг (кулу), где је лукавством савладао издајице и оне који су намеравали да га предају нападачима. Његов ученик с поносом пише: „…од младости своје (господин мој) имао је вешт разум и ту га показа”.
- - - - - - - - - -
Поверљива личност
Краљ Милутин, владар који је очигледно знао да процени људе, високо је ценио Данила и често га је користио у поверљивим задацима и у значајним пословима. Његов биограф пише како је Милутин „веома волео” Данила и „ни на кога се тако не надаше и не уздаше…јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно и ни у којем делу не погреши (краљеве) воље”. Данило је без сумње био поверљива личност током последњих деценија Милутинове владавине (1300–1321), у доба кад је Србија већ постала моћна и кад се већ одвијала понекад отворена, а непрестано потмула борба за наслеђе престола владара који је улазио у године. Тако у време огорчених сукоба између два рођена брата и српска владара – Милутина (који је владао већим делом тадашње Србије) и Драгутина („сремског краља”) – налазимо како Данило око 1310. године по Милутиновом налогу чак из Хиландара креће на задатак на север. Долази у Драгутинов двор на Сави (у Дебрц, код данашњег Шапца). У житију краља Драгутина Данило описује њихов сусрет: „И када је чуо благочаствени краљ Стефан (Драгутин) за долазак овог просвећеног (тј. Данила), веома се обрадова… и ту седоше засебно, и овај просвећени јави му речи брата његова”. Можемо да претпоставимо да се радило о договарању примирја између два брата, у чему је игумана из Хиландара сигурно подржавао још један њему добро познат члан светородне породице – краљица (удовица) Јелена Анжујска, која је као врло утицајна мајка оба тадашња српска владара живела у дворцима Брњци и у Скадру.
Већ 1311. године краљ Милутин одређује Данилу нови важан задатак. Поставља га за игумана свог главног манастира Бањска – оног у коме је желео да буде сахрањен, и (што је још важније) поверава му тајно своју ризницу. „Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме (Данилу), а за то нико није знао…” Данило спроводи и радове на завршетку велелепног манастира. У то доба (1314) преминула је краљица Јелена, чију је смрт и сахрану Данило описао у јединој српској хагиографији посвећеној некој женској особи из породице Немањића. „И пошто смо сви стајали око одра блажене, погледавши на њу, и беше видети лице њезино као лице анђела Божијег, или као зраку сунчану која сија многосветлим лепотама…И тако са славом благодарећи Бога предаде дух свој, пошто је био велики вапај и ридање…А у то време њезина представљења би узмућење ваздуха и љута зима, не мала…” Нешто касније умро је Милутинов старији брат и вечити ривал, краљ Драгутин (1316). Међутим, борба за наслеђе се наставља: краљ Милутин успева да на превару ухвати и баци у тамницу свог синовца Владислава (Драгутиновог сина), кога је неко време признавао за наследника српског престола.
https://jelenaanzujska.wordpress.co...jekovni-tekst-objavljen-je-1970-u-novom-sadu/
Архиепископ српски Данило II
МУДРАЦ ИЗ МАГЛИЧА
Архиепископ српски Данило II једина је личност из доба Немањића која се по историјском значају може упоредити с члановима „светородне српске династије”, а која није потицала из те породице
Његова судбина слична је умногоме животној причи светог Саве: био је племићки син, отишао је у манастир насупрот вољи родитеља, био је игуман Хиландара, на Светој гори, као и других српских манастира. Био је не само црквено лице и архиепископ него и политичар, саветник владара, ратник, градитељ, ктитор, писац, просветитељ, утемељивач манастира и школа… Оставио је неизбрисив траг у нашој прошлости.
Монашки образ
Његов ученик и биограф пише да је Данило „био син неких благоверних и благочастивих, милостивих, праведних родитеља, који беху богати и веома славни”. Родио се вероватно негде око 1270. године. Нигде није забележено које му је било име на крштењу. Кад је доспео до младићког узраста, Данило пожели „да учи књиге”, односно да се посвети свештеничком позиву, јер су крајем 13. века једино црквени људи били учени. Иако су његови родитељи оклевали да му испуне жељу, „јер беху озлобљени смрћу остале деце своје” (Данило је дакле био јединац), он оде неком учитељу „тајно од родитеља својих”. Можемо да претпоставимо да је као врло млад у неком манастиру почео да се припрема за монашки позив. Његов отац био је близак тадашњем српском владару краљу Милутину. Другачије не можемо објаснити чињеницу да је након неког времена краљ лично наредио да Данило дође на његов двор, да му служи. „Узе га себи благочаствени краљ Стефан Урош и… показа му савршену љубав…Би му поверено да стоји пред овим краљем и да га поштује као и свакога појединога од људи у двору…” Ипак, сјај двора није умирио Данилову жељу за тражењем Бога и знања. Једном, кад је пратећи краља боравио у манастиру Сопоћани, Данило „уставши тајно, ноћу, са једним од својих слугу изађе Господом вођен…И дошавши у манастир Св. Николе који је на обали реке зване Ибар, у место звано Кончул, и ту из руке преподобног Николе прими монашки образ, и би му наречено име Данило монах”.
Данилов живот одвијао се на прелазу 13. и 14. века кад је Србија постепено постала најважнија сила на Балкану, што се истовремено одражавало и у напретку њене привреде, рударства, трговине, културе, уметности, књижевности, као и саме вере. Златних руку и златног гласа, био је даровит за свако дело коме би се посветио. „Бог даде му такав разум многообразан да се прослави многим добрим делима и да зна приче и вештине уметности у сваком делу земаљском.” Свуда је стизао, све је постизао, никад се није смиривао, осим кад се посвећивао молитви. Не беше другог сличног Данилу. Окретан и мудар, био је пример који се следи.„Јер све што замолише очи његове од Господа, не лиши се ничега.”
Након што је једно време провео као помоћник (презвитер) и ученик тадашњег архиепископа (Јевстатија), Данило је уз краљево лично залагање био изабран за игумана манастира Хиландар и послат у Свету гору, „у коју од своје младости жељаше да оде неситом љубављу, да би био њезин житељ”. Било је то вероватно негде почетком 14. века, кад је наш јунак већ ушао у средње године. Света гора, духовно средиште православног хришћанства и монаштва, оставила је дубок печат на личност будућег српског архиепископа. „Ту, дакле, у дому Пресвете (тј. Хиландару) поче живети овај блажени, дошавши у велику тишину смерног мудровања, олакшавајући тело своје постом и бдењем и безмерним молитвама…”
Али, прилике на Светој гори и у Византији, као и у родној Србији, нису омогућиле Данилу да се дуго посвети трагању за Богом. Човек од предузимљивости колико и од „тиховања”, Данило је ускоро морао да се суочи с великим изазовима. Радило се о упаду такозване каталонске компаније (дружине) на Свету гору. Били су то најамници, углавном Шпанци, који су се одметнули од византијског цара и који су за свој рачун кренули да пљачкају царске провинције и богате манастире. Данилов биограф приповеда да „ови безбожни народи…дошавши тада на Свету гору, многе свете храмове огњем упалише и све њихово сабрано богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство…” Од витеза рођен и у себи бар једним делом душе и даље витез и ратник, хиландарски игуман Данило ће наредне три године (1307–1309) посветити жестоким борбама с нападачима. Његови доживљаји сачуваће се у Даниловој биографији. „Дошавши на овог блаженог кир Данила… велика множина њих почеше сећи врата славног манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града…Јер стреле падаху као капље дажда пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху и сами једногласно се дераху…Јер страшно беше видети њихов убојни строј. И овај господин мој (Данило), храбра душа… против тог љутог рата остаде непоколебивим…мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера…” У Даниловом животопису приповеда се и о томе како је игуман успео не само да одбије нападе на Хиландар, него и да прође кроз непријатељске редове да би с манастирским благом дошао до двора краља Милутина у Скопљу, кога је обавестио о драматичним збивањима на Светој гори, и како је у повратку у заседи заробио непријатељског вођу коме је узео коња и све оружје. Затим је окупио војску најамника која је растерала нападаче и тако спасла манастир чији су браниоци, гладни, жедни и исцрпљени, већ били спремни на предају. Приповеда се такође и како је Данило за длаку умакао издаји два калуђера који су приликом посете хиландарског игумана манастиру Светог Пантелејмона отворили нападачима врата. У драматичним условима, док је ватра прекривала манастир, Данило је успео да се склони у пирг (кулу), где је лукавством савладао издајице и оне који су намеравали да га предају нападачима. Његов ученик с поносом пише: „…од младости своје (господин мој) имао је вешт разум и ту га показа”.
- - - - - - - - - -
Поверљива личност
Краљ Милутин, владар који је очигледно знао да процени људе, високо је ценио Данила и често га је користио у поверљивим задацима и у значајним пословима. Његов биограф пише како је Милутин „веома волео” Данила и „ни на кога се тако не надаше и не уздаше…јер ако је имао какво посланство са околним царевима, овај господин мој сврши добро и разумно и ни у којем делу не погреши (краљеве) воље”. Данило је без сумње био поверљива личност током последњих деценија Милутинове владавине (1300–1321), у доба кад је Србија већ постала моћна и кад се већ одвијала понекад отворена, а непрестано потмула борба за наслеђе престола владара који је улазио у године. Тако у време огорчених сукоба између два рођена брата и српска владара – Милутина (који је владао већим делом тадашње Србије) и Драгутина („сремског краља”) – налазимо како Данило око 1310. године по Милутиновом налогу чак из Хиландара креће на задатак на север. Долази у Драгутинов двор на Сави (у Дебрц, код данашњег Шапца). У житију краља Драгутина Данило описује њихов сусрет: „И када је чуо благочаствени краљ Стефан (Драгутин) за долазак овог просвећеног (тј. Данила), веома се обрадова… и ту седоше засебно, и овај просвећени јави му речи брата његова”. Можемо да претпоставимо да се радило о договарању примирја између два брата, у чему је игумана из Хиландара сигурно подржавао још један њему добро познат члан светородне породице – краљица (удовица) Јелена Анжујска, која је као врло утицајна мајка оба тадашња српска владара живела у дворцима Брњци и у Скадру.
Већ 1311. године краљ Милутин одређује Данилу нови важан задатак. Поставља га за игумана свог главног манастира Бањска – оног у коме је желео да буде сахрањен, и (што је још важније) поверава му тајно своју ризницу. „Ту христољубиви краљ предаде своје много имућно богатство у руке свеосвећеноме (Данилу), а за то нико није знао…” Данило спроводи и радове на завршетку велелепног манастира. У то доба (1314) преминула је краљица Јелена, чију је смрт и сахрану Данило описао у јединој српској хагиографији посвећеној некој женској особи из породице Немањића. „И пошто смо сви стајали око одра блажене, погледавши на њу, и беше видети лице њезино као лице анђела Божијег, или као зраку сунчану која сија многосветлим лепотама…И тако са славом благодарећи Бога предаде дух свој, пошто је био велики вапај и ридање…А у то време њезина представљења би узмућење ваздуха и љута зима, не мала…” Нешто касније умро је Милутинов старији брат и вечити ривал, краљ Драгутин (1316). Међутим, борба за наслеђе се наставља: краљ Милутин успева да на превару ухвати и баци у тамницу свог синовца Владислава (Драгутиновог сина), кога је неко време признавао за наследника српског престола.
https://jelenaanzujska.wordpress.co...jekovni-tekst-objavljen-je-1970-u-novom-sadu/
