Quantcast

Žene u crticama

Poruka
18.582
ŽENA U FABRICI

Kad je napokon dobila posao, radost je jedva prigušila u sebi zasukavši rukave u nameri da se pokaže u naredna dva meseca probnog rada. Raspoređena je u smene, direktno u proizvodnji, na kraju jedne linije gde je pakovala proizvode.
Treća smena je bila naporna, ali ona se nikom nije žalila. pa godinama je čekala BILO KAKAV posao! Radila je savesno, najbolje što može i prema drugim ženama bila ljubazna A bilo ih je raznih. One najmlađe, još neudate i bez porodičnih obaveza i kredita za vratom su stalno dolazile i odlazile. Tempo nisu mogle izdržati. Motiv nije bilo dovoljno snažan da iz njih izvuče maksimum.
Većinu su činile one druge, od jedne do deset godina pred penziju, i one su bile motor, pokretač i garancija da će proizvodnja biti ostvarena. One su je dočekale ljubazno, ali sa rezervom. Za njih je, poput mora drugih, bila "nova na testu" i pitale su se koliko će dugo izdržati. Poštovala ih je i istovremeno strahovala od njih. Jer, kad ne bi uspevala da postigne normu tj kad bi joj prsti, kao tuđi, usporili pri pakovanju , pritiskala bi dugme za zaustavljanje linije. Dok je žurila da popakuje zaostatak, one sa vrhe linije su joj dobacivale ružne reči, često i psovke.

Pritiskala je dugme za pokretanje trake, gušeći teskobu. Razumela ih je, jer je i njihovu normu dovodila u pitanje, a time i vrednost na platnom listiću, koja je ionako bila niska.
S druge strane, nije ih razumela. Ona, u početku prijatna lica, su joj sad izgledala kao izobličene grimase koje su ispuštale zvukove koje nije želela da sluša.
Izdržala je šest meseci. Izdržala bi još. Ali, nije htela.
" Htela sam da vidim gde su moje granice", bila je njena rečenica.


ŽENA U KUHINJI


Komšinica. Mnogo je draga. Srce mi peva kad je vidim. Još uvek je lepa, vedra i pričljiva. Vredna je i u sve se razume. Od nje mogu dobiti savet za starinsko jelo, moderni ketering, izolaciju kuće i, uopšteno, za skoro sve što mi padne na pamet. Više cenim njen iskusni savet nego nečiji muški, po pitanju nekih "prirodno muških" poslova.
Podigla je četvoro divne dece, sačuvala brak i , čini se, baš sve stizala, ali je uvek imala vremena za kafu i lepu reč.
Ne ustručava se zatražiti, ali ni ponuditi pomoć. Pouzdana je. Surovo iskrena, ali joj je stalo. Dok nekad komentariše nečiji život, ne naslađuje se tuđim bolom. Ona bi to samo protresla i na zdrave noge postavila. Da može.
"Ne znaju ove današnje žene šta je brak i šta je život. Žena MORA biti pametna.", često sam mogla čuti od nje.

ŽENA U KOMPANIJI

Dok je mlada, bori se za svoje mesto "pod suncem". Inteligentna, brzo hvata končiće i ocenjuje svačiju moć. Najčešće je hladna, često prođe bez pozdrava (kao da mora svakog dana da kaže "Dobar dan" ). Onda se uda i dobije decu. Mašinerija kreće da je melje - vrtić, posao, mlad i zahtevan muž koji, često, želi nastaviti život momka i imati vreme za sve što mu je pričinjavalo zadovoljstvo pre nje. Pokušava da ga prati. Vikende provode zajedno, deca su kod njegovih ili njenih roditelja. . Podrška povremeno kuka, nesvesna bogatstva ponovo pronađenog smisla postojanja.
Ona je konačno zadovoljna, snažna i sveža
"Još smo na klackalici da li da idemo u EU ili da ostanemo.", tromesečno se dvoume, neprekidno se usvaršavajući.
xxx
Tu je i njena koleginica, na pragu klimaksa. Sve joj je dosadilo. Najreadije bi sve poslala u Honduras. Kičma joj puca, mozak još više. Svakodnevno joj padaju na pamet razne varijante bega. Na šest meseci: u šumu, u planinu, na more, u SPA centar. Negde gde će isključiti mobilni telefon i internet i biti sama sa sobom. Dobro, i sa njim, dozirano (ako je ostao uz nju i nije u napadu druge mladosti potrčao za mlađim nogama).

" Da toliko toga ne zavisi od mene, najradije bih postala nevidljiva",
to je ona.
xxx
I, lafice pred penzijom. Još uvek podižu kredite i pozajmice, pokušavaju zaposliti decu, staložene su i samo ponekad planu - jer NIKO ne ceni njihov minuli rad. Ne žure više s poslom, usporile su i , ako ih zdavlje dobro služi, samo uglovima usana, ironično, komentarišu sve oko sebe.
"Više sam nade imala ranije, sad mislim da gore ne može biti".

ŽENA UZ KREVET

Neguje bolesnog muža deset godina. Bolesti se smenjuju i kače se za njegov narušeni imunitet kao magnet.
Ljubav pokazuje svoje najbolje lice, na oboma. On se žali retko i samo on ZAISTA zna kroz šta prolazi.Gleda u nju kao u boginju. Kao prvog dana. Nose teret bolesti, pa dece na fakultetu i još uvek se često smeju. Zove je nadimkom, posebno smišljenim.
Jedne noći je otišla u komšiluk da potraži tabletu protiv bolova, jer su apoteke bile zatvorene. Komšinica je otvorila vrata i dok je čekala, njen muž ju je pozdravio iz dnevene sobe. Na stolu su bile karte i dve čaše vina. "Ovako izgleda normalan život", pomislila je uz stid, zbog navale zavisti koju je prvi put osetila.
Kad je otišao, prerano, tugu je zatrpala turskim serijama i kolačima koje je pravila deci i unucima.
Na lepom licu je ostao osmeh, jači od svega, pa i od nje same. Drukčiji. Živi spomenik na pravu ljubav, kakva se retko sreće.
Deceniju posle, sa rukom na njegovoj strani kreveta tone u san. I vidi ga u raznim slikama. U jednoj od njih, dok mu donosi doručak, on joj nežno dodiruje ruku i govori ."Sedi malo. Donesi cigaretu i zapali."
" Njegova dobrota, sve ono što bi mi rekao...Jači je mrtav od ovih živih", izusti tek ponekad, kroz stegnute suze.

ŽENA NA SELU

Rano je ostala udovica, sin je uz nju, nije se oženio. Rade od jutra do mraka. Koža joj je popucala, bore oko očiju duboko urezane. Stegnuta snaga koja ne govori mnogo.
Ali će te uvek zovnuti da nabereš sočnih trešanja u njenom dvorištu.
Komšija udovac , dobrog srca i sa finom penzijom, joj je nudio da je oženi, samo na papiru, da joj ostane penzija.
Nije htela.
"Šta će selo reći.", bilo je sve što je rekla. Komšija je svakako umro.

ŽENA U BOLNICI

Odsekli su joj dojku, prolazi kroz mučan proces hemoterapije i zračenja.
Kosa joj je opala. Tu je još toplo srce i poneka skrivena suza koje je podsećaju da je i dalje žena.
Više od straha joj utrobu paraju brige na voljenim licima. Svela bi ona lako račune, ali još toliko toga treba da uradi.
Toliko toga je bilo pogrešno.
" Ako mi Bog da još jednu šansu, sve ću drukčije...", razmišlja u periodima kad prođe odvratna mučnina.
xxx
Kroz hodnik trči medicinska sestra. Jedva se probija kroz masu ljudi do ambulante. Nakon par minuta izlazi i proziva pacijente. Smiruje strasti, pravda doktora, upućuje na druge odele. Prisedne joj skoro svaki zamotuljak kafe koji joj tutnu , uz čokoladu. Odabrala je to, to voli. Ali niko je nije naučio kako da proguta toliku bol i tugu koju gleda svakodnevno i kako da izdrži do penzije govoreći im da na odelu imaju samo jedan toplomer. O drugim stvarima naročito. Ni svoj topli obrok kojeg nema nikome više ne spominje. Nisu je to naučili. Morala je sama.
" A šta ću vam ja. Nije ni moj život pesma", odreaguje kad je na ivici.
xxx
U porodilištu jedna žena lagano donese na svet naslednicu. Drugo dete, kao da je sama došla, bez muke. Krupna, zrela, lepa beba.
Mama je blaženo srećna. Ali, odjednom je obuzima drhtavica. Tiho moli sestru da joj donese još jedno ćebe. Babica, u prolazu i žureći, nabaci ćebe na nju. Svi odoše. Ona i dalje drhti. Nema snage da se pomeri, ali od nogu kroz ćebe hladnoća nadire i sad joj i zubi nekontrolisano cvokoću. Nekim poslom ulazi glavna sestra. Pogleda je pitanjem :"Hladno ti je?" . Prilazi joj, odlučno podvlači krajeve ćebeta pod njene noge, ušuškava je. Konačno je lepo.
"Hvala vam. Vi ste poput majke".
"Odmori sad, majko", reče i uz osmeh odlazi.
xxx
Na kraju hodnika, na spratu ispod, je druga žena, u sobi sa par drugih "kosmički odabranih". Prekid trudnoće, na polovini. Klasičan abortus više nije izvodiv. Ubrizgaće u nju injekciju i čekati. Dete se ne razvija kako treba i prognoze su najgore. Prvo dete. Zbunjena je, nesrećna i neupućena. Na tom odelu je sve drukčije. Tu ne dolazi radost. Samo smrt. I tuga. Kasapnica bez milosti.
Uzalud očekuje pomoć ili lepu reč. Na tom odelu toga nema.
Šokantna spoznaja kroz koju će morati da prođe. Sama. Jer, podrška je ostala vani, zaštićena.
Intuitivno reguje i u nadolazećem bolu kroz zube cedi sestri:
"Učini nešto. Ili nek idem i ja sa ovim detetom."
Konačno neko reaguje.

ŽENA U ŠKOLI

Ona je lepa žena, učiteljica, blagog lica i pametnih, krupnih očiju. Dodelili su joj još jedno odelenje, pred penziju.
Jedan dečak štrči. Ima problem da se prilagodi. Par meseci traje zajednička borba , uz pomoć roditelja.
Dete je zdravo, samo mu treba vremena. Priliku koriste iz "specijalne" škole da popune fond I žele da ga odvedu. Kao lavica, učiteljica se bori i garantuje za njega.
Uspela je. Nakon dve godine, dete konačno dolazi u školu poput druge dece. I napreduje solidno. Prosečan je, poput većine.

" Neću im ga dati". I nije ga dala. Ali je njemu dala ono što joj je i posao. Šansu.

Svaka sličnost prikazanog uzorka sa stvarnim likovima i osmim martom je slučajna... :).


Svim ženama... :heart:
 

tamna noc

Primećen član
Poruka
763
Imas ti jos crtica da povuces, ako na to gledas pozitivno, neizcrpan izvor inspiracije :heart:
 
Poslednja izmena od moderatora:
Poruka
18.582
tamna noc;bt309739:
Imas ti jos crtica da povuces, ako na to gledas pozitivno, neizcrpan izvor inspiracije :heart:

Ima, naravno. Ali, tog dana sam se setila samo tih nekih žena i njihovih pričica tj crtica.
Nastavi ti, zašto ne? :)
Hvala na poseti i razumevanju.
 

*samouka*

Iskusan
Poruka
6.185
Svaku od njih sam videla....Poželela da kažem koju lepu reč.
Postidela se sopstvenog kukanja, koje mi se otrgne, ponekad.
Idem da poljubim muža.
 
Top