Žene bez političke moći i novca!

Lexa:
Ma znam ja to sve, zato sam i napisala da nije do zakona..... htela sam napisati da muškarac može da ima sve..... žena baš i ne može. Nešto mora da trpi. Ili porodica ili karijera. Normalno da ne možete naterati nekoga da radi u skupštini, ako taj neko odluči da neće.
Ali tvrdim da one "odluče da neće" (generalizujem) ne zato što ih ne zanima taj rad ili što istinski nisu ambiciozne, već zato što su dale prioritet porodici. Pre svega detetu koje će izaći iz nje. A neko mora biti i sa onim nerazumnim tipovima :)
Kliknite za proširenje...
Da, s tim što porodica itekako može biti i ostati prioritet i uz uspešnu karijeru.
 
Lexa:
Ma znam ja to sve, zato sam i napisala da nije do zakona..... htela sam napisati da muškarac može da ima sve..... žena baš i ne može. Nešto mora da trpi. Ili porodica ili karijera. Normalno da ne možete naterati nekoga da radi u skupštini, ako taj neko odluči da neće.
Ali tvrdim da one "odluče da neće" (generalizujem) ne zato što ih ne zanima taj rad ili što istinski nisu ambiciozne, već zato što su dale prioritet porodici. Pre svega detetu koje će izaći iz nje. A neko mora biti i sa onim nerazumnim tipovima :)
Kliknite za proširenje...

tako je lexa...zene se pretezno bave socijalnim radom..kuvaju i peglaju nerazumnim tipovima..:wink:
 
Karlito Brigante:
Pa da,ali pogledaj naše ''političare''...Tadić,Jočić,Šutanovac,Dinkić,Aligrudić,Dačić...ja bi ih 'ladno sve zamenio ženama,i kladim se da bi one obavljale bolje poslove na istim funkcijama,a manje bi s*ale po medijima!Truli su svi.:-x
Kliknite za proširenje...

Slažem se. Nismo nikad ovo probali, a trebali bi. Sigurna sam da bi bilo pozitivnog pomaka.
A za one ,,neverne,, koji ženu gledaju kroz prizmu menstruacionog ciklusa, što direktno dovode u vezu sa sposobnošću i raspoloženjem žene u ,,onim,, danima, poručujem da su zaostali i neupućeni-pa valjda nisu čuli da žena može kad hoće da veštačkim putem zaustavi ciklus na duže vreme-kao da je to neki problem?
Žene su spas Srbije.
 
Статистичари феминистичке провенијенције баратају податком да просечна српска жена за храњење, купање и пресвлачење наследника дневно потроши 67 минута, за дневну шетњу малишана утроши око 40 минута, пола сата инвестира у помоћ деци у изради школских задатака, а у дружењу и разговору с клинцима проведе сто минута дневно. Ту није урачунато време које проведе у молитвама да што касније сване дан када ће кћерка тражити да се пријави на неки кастинг за манекене и фото моделе, а син одустати од бубања хемијских формула и пожелети да се пријави на аудицију за „Великог брата” и изда аутобиографију својих несташлука из средње машинске школе.
Ова статистика постаје занимљивија када се упореди с податком да српски власници Адамове јабучице за оперативне послове око наследника пожртвовано потроше једанаест минута дневно – углавном у игри и дељењу васпитних лекција.
Просечна српска жена своје судбоносно „Да” изговара средином треће деценије, након што је мање или више успешно разрешила дилему – да ли да пред матичара изведе маминог сина, који је за борбу са животом квалификован колико и алпинисти-аматери који у освајање Килиманџара крећу с мапама северноиталијанских језера или татиног сина који од школе има „вишу уличну”, а од тате породични бизнис у коме му је Интерпол главни инострани партнер.
На венчању просечне српске жене обично је свекрва та која хвата „бидермајер”, а сцене из антологијске серије „Позориште у кући” којима се од срца смејала цела бивша Југославија, јесу исте оне ситуације због којих плаче петина становника садашње Србије. Проучавајући фенг шуи уметност уређења стана, она врло брзо долази до закључка да је за срећу и благостање свих чланова њене породице битније да се из дневне собе избаци свекрва, а не фикус.
Просечна српска жена нема времена за фризера, козметичара, рекреацију и лекара, а нема времена ни да оде и прими награду „хероина социјалне транзиције”, коју јој свих ових година додељују социјални аналитичари, одајући јој признање за очување породице у времену које је прохујало с вихором ратова и беде. Јер све своје слободно време она посвећује видању рана својој јачој половини, чија је ментална стабилност крхка попут порцуланске балерине из бакине предратне витрине и чији је мушки „его” у транзицији страдао фаталније од Наполеонове војске у бици код Ватерлоа.
Младе даме које не желе да конкуришу за портрет „просечне” и које су на олтару пунолетства положиле све илузије о љубави у рентираном стану с погледом на новобеоградски бувљак, кренуле су у лов на крупну транзициону дивљач. Наоружане силиконским уснама, мегабрусхалтерима и микро сукњицама, модерне предаторке крећу у лов на српске капиталце, надајући се да ће баш оне заузети место на „Фендијевој” кожној гарнитури и с репортерима таблоида весело чаврљати о плановима за опремање дечје собе.
На високим потпетицама оне сваке вечери хрле ка Улици Страхињића бана и претварају Силицијумску долину у бесконачну модну писту по којој корачају њихове двојнице испегланих коса, пробушених пупкова и грудима који пркосе сили гравитације. Злобници тврде да се у овом дорћолском кварту склапа више купопродајних аранжмана него на Њујоршкој берзи. Купују се младост и лепота. Продају се душе. Сваки њихов излазак је судбоносно улагање у будућност, а њихова тела најважнији су улог у лутрији чији је главни згодитак спас од малених собица на периферијама новобеоградских блокова. И бежање од скице за портрет „просечне српске жене”.
 
Karlito Brigante:
Статистичари феминистичке провенијенције баратају податком да просечна српска жена за храњење, купање и пресвлачење наследника дневно потроши 67 минута, за дневну шетњу малишана утроши око 40 минута, пола сата инвестира у помоћ деци у изради школских задатака, а у дружењу и разговору с клинцима проведе сто минута дневно. Ту није урачунато време које проведе у молитвама да што касније сване дан када ће кћерка тражити да се пријави на неки кастинг за манекене и фото моделе, а син одустати од бубања хемијских формула и пожелети да се пријави на аудицију за „Великог брата” и изда аутобиографију својих несташлука из средње машинске школе.
Ова статистика постаје занимљивија када се упореди с податком да српски власници Адамове јабучице за оперативне послове око наследника пожртвовано потроше једанаест минута дневно – углавном у игри и дељењу васпитних лекција.
Просечна српска жена своје судбоносно „Да” изговара средином треће деценије, након што је мање или више успешно разрешила дилему – да ли да пред матичара изведе маминог сина, који је за борбу са животом квалификован колико и алпинисти-аматери који у освајање Килиманџара крећу с мапама северноиталијанских језера или татиног сина који од школе има „вишу уличну”, а од тате породични бизнис у коме му је Интерпол главни инострани партнер.
На венчању просечне српске жене обично је свекрва та која хвата „бидермајер”, а сцене из антологијске серије „Позориште у кући” којима се од срца смејала цела бивша Југославија, јесу исте оне ситуације због којих плаче петина становника садашње Србије. Проучавајући фенг шуи уметност уређења стана, она врло брзо долази до закључка да је за срећу и благостање свих чланова њене породице битније да се из дневне собе избаци свекрва, а не фикус.
Просечна српска жена нема времена за фризера, козметичара, рекреацију и лекара, а нема времена ни да оде и прими награду „хероина социјалне транзиције”, коју јој свих ових година додељују социјални аналитичари, одајући јој признање за очување породице у времену које је прохујало с вихором ратова и беде. Јер све своје слободно време она посвећује видању рана својој јачој половини, чија је ментална стабилност крхка попут порцуланске балерине из бакине предратне витрине и чији је мушки „его” у транзицији страдао фаталније од Наполеонове војске у бици код Ватерлоа.
Младе даме које не желе да конкуришу за портрет „просечне” и које су на олтару пунолетства положиле све илузије о љубави у рентираном стану с погледом на новобеоградски бувљак, кренуле су у лов на крупну транзициону дивљач. Наоружане силиконским уснама, мегабрусхалтерима и микро сукњицама, модерне предаторке крећу у лов на српске капиталце, надајући се да ће баш оне заузети место на „Фендијевој” кожној гарнитури и с репортерима таблоида весело чаврљати о плановима за опремање дечје собе.
На високим потпетицама оне сваке вечери хрле ка Улици Страхињића бана и претварају Силицијумску долину у бесконачну модну писту по којој корачају њихове двојнице испегланих коса, пробушених пупкова и грудима који пркосе сили гравитације. Злобници тврде да се у овом дорћолском кварту склапа више купопродајних аранжмана него на Њујоршкој берзи. Купују се младост и лепота. Продају се душе. Сваки њихов излазак је судбоносно улагање у будућност, а њихова тела најважнији су улог у лутрији чији је главни згодитак спас од малених собица на периферијама новобеоградских блокова. И бежање од скице за портрет „просечне српске жене”.
Kliknite za proširenje...

Šta reći, ko je u ovoj priči jači pol?
 
Lexa:
I škola i faks su tehnički. Studenata i đaka ima u relativno istoj razmeri..... škola: ž(60%) - m(40%), a na faksu obrnuto.
Kliknite za proširenje...
Izvini, koja je tehnicka skola u pitanju u kojoj je 60% devojaka???
Kod mene u jednoj od tehnickih skola, malobrojni primerci zenskog roda su bili zasticeni kao pande...;)

Lexa:
Ma znam ja to sve, zato sam i napisala da nije do zakona..... htela sam napisati da muškarac može da ima sve..... žena baš i ne može. Nešto mora da trpi. Ili porodica ili karijera. Normalno da ne možete naterati nekoga da radi u skupštini, ako taj neko odluči da neće.
Ali tvrdim da one "odluče da neće" (generalizujem) ne zato što ih ne zanima taj rad ili što istinski nisu ambiciozne, već zato što su dale prioritet porodici. Pre svega detetu koje će izaći iz nje. A neko mora biti i sa onim nerazumnim tipovima :)
Kliknite za proširenje...

Pre bih rekao da zene mogu biti sve sto hoce a muskarac moze da bude samo ono sto mu zena dozvoli. Naucno je dokazano da vam za produzetak vrste vise i ne trebaju muskarci, da je sve vise razvoda u kojima zena zadrzava dete a izbacuje bivseg muza na ulicu, ...pa sta ocekujete?;) cime da se zanimamo nego fudbalom i politikom?;)
 
Karlito Brigante:
Статистичари феминистичке провенијенције баратају податком да просечна српска жена за храњење, купање и пресвлачење наследника дневно потроши 67 минута, за дневну шетњу малишана утроши око 40 минута, пола сата инвестира у помоћ деци у изради школских задатака, а у дружењу и разговору с клинцима проведе сто минута дневно. Ту није урачунато време које проведе у молитвама да што касније сване дан када ће кћерка тражити да се пријави на неки кастинг за манекене и фото моделе, а син одустати од бубања хемијских формула и пожелети да се пријави на аудицију за „Великог брата” и изда аутобиографију својих несташлука из средње машинске школе.
Ова статистика постаје занимљивија када се упореди с податком да српски власници Адамове јабучице за оперативне послове око наследника пожртвовано потроше једанаест минута дневно – углавном у игри и дељењу васпитних лекција.
Просечна српска жена своје судбоносно „Да” изговара средином треће деценије, након што је мање или више успешно разрешила дилему – да ли да пред матичара изведе маминог сина, који је за борбу са животом квалификован колико и алпинисти-аматери који у освајање Килиманџара крећу с мапама северноиталијанских језера или татиног сина који од школе има „вишу уличну”, а од тате породични бизнис у коме му је Интерпол главни инострани партнер.
На венчању просечне српске жене обично је свекрва та која хвата „бидермајер”, а сцене из антологијске серије „Позориште у кући” којима се од срца смејала цела бивша Југославија, јесу исте оне ситуације због којих плаче петина становника садашње Србије. Проучавајући фенг шуи уметност уређења стана, она врло брзо долази до закључка да је за срећу и благостање свих чланова њене породице битније да се из дневне собе избаци свекрва, а не фикус.
Просечна српска жена нема времена за фризера, козметичара, рекреацију и лекара, а нема времена ни да оде и прими награду „хероина социјалне транзиције”, коју јој свих ових година додељују социјални аналитичари, одајући јој признање за очување породице у времену које је прохујало с вихором ратова и беде. Јер све своје слободно време она посвећује видању рана својој јачој половини, чија је ментална стабилност крхка попут порцуланске балерине из бакине предратне витрине и чији је мушки „его” у транзицији страдао фаталније од Наполеонове војске у бици код Ватерлоа.
Младе даме које не желе да конкуришу за портрет „просечне” и које су на олтару пунолетства положиле све илузије о љубави у рентираном стану с погледом на новобеоградски бувљак, кренуле су у лов на крупну транзициону дивљач. Наоружане силиконским уснама, мегабрусхалтерима и микро сукњицама, модерне предаторке крећу у лов на српске капиталце, надајући се да ће баш оне заузети место на „Фендијевој” кожној гарнитури и с репортерима таблоида весело чаврљати о плановима за опремање дечје собе.
На високим потпетицама оне сваке вечери хрле ка Улици Страхињића бана и претварају Силицијумску долину у бесконачну модну писту по којој корачају њихове двојнице испегланих коса, пробушених пупкова и грудима који пркосе сили гравитације. Злобници тврде да се у овом дорћолском кварту склапа више купопродајних аранжмана него на Њујоршкој берзи. Купују се младост и лепота. Продају се душе. Сваки њихов излазак је судбоносно улагање у будућност, а њихова тела најважнији су улог у лутрији чији је главни згодитак спас од малених собица на периферијама новобеоградских блокова. И бежање од скице за портрет „просечне српске жене”.
Kliknite za proširenje...

a od kada si ti to karlito borac za zenska prava...:confused:8-)
 
Karlito Brigante:
Статистичари феминистичке провенијенције баратају податком да просечна српска жена за храњење, купање и пресвлачење наследника дневно потроши 67 минута, за дневну шетњу малишана утроши око 40 минута, пола сата инвестира у помоћ деци у изради школских задатака, а у дружењу и разговору с клинцима проведе сто минута дневно. Ту није урачунато време које проведе у молитвама да што касније сване дан када ће кћерка тражити да се пријави на неки кастинг за манекене и фото моделе, а син одустати од бубања хемијских формула и пожелети да се пријави на аудицију за „Великог брата” и изда аутобиографију својих несташлука из средње машинске школе.
Ова статистика постаје занимљивија када се упореди с податком да српски власници Адамове јабучице за оперативне послове око наследника пожртвовано потроше једанаест минута дневно – углавном у игри и дељењу васпитних лекција.
Просечна српска жена своје судбоносно „Да” изговара средином треће деценије, након што је мање или више успешно разрешила дилему – да ли да пред матичара изведе маминог сина, који је за борбу са животом квалификован колико и алпинисти-аматери који у освајање Килиманџара крећу с мапама северноиталијанских језера или татиног сина који од школе има „вишу уличну”, а од тате породични бизнис у коме му је Интерпол главни инострани партнер.
На венчању просечне српске жене обично је свекрва та која хвата „бидермајер”, а сцене из антологијске серије „Позориште у кући” којима се од срца смејала цела бивша Југославија, јесу исте оне ситуације због којих плаче петина становника садашње Србије. Проучавајући фенг шуи уметност уређења стана, она врло брзо долази до закључка да је за срећу и благостање свих чланова њене породице битније да се из дневне собе избаци свекрва, а не фикус.
Просечна српска жена нема времена за фризера, козметичара, рекреацију и лекара, а нема времена ни да оде и прими награду „хероина социјалне транзиције”, коју јој свих ових година додељују социјални аналитичари, одајући јој признање за очување породице у времену које је прохујало с вихором ратова и беде. Јер све своје слободно време она посвећује видању рана својој јачој половини, чија је ментална стабилност крхка попут порцуланске балерине из бакине предратне витрине и чији је мушки „его” у транзицији страдао фаталније од Наполеонове војске у бици код Ватерлоа.
Младе даме које не желе да конкуришу за портрет „просечне” и које су на олтару пунолетства положиле све илузије о љубави у рентираном стану с погледом на новобеоградски бувљак, кренуле су у лов на крупну транзициону дивљач. Наоружане силиконским уснама, мегабрусхалтерима и микро сукњицама, модерне предаторке крећу у лов на српске капиталце, надајући се да ће баш оне заузети место на „Фендијевој” кожној гарнитури и с репортерима таблоида весело чаврљати о плановима за опремање дечје собе.
На високим потпетицама оне сваке вечери хрле ка Улици Страхињића бана и претварају Силицијумску долину у бесконачну модну писту по којој корачају њихове двојнице испегланих коса, пробушених пупкова и грудима који пркосе сили гравитације. Злобници тврде да се у овом дорћолском кварту склапа више купопродајних аранжмана него на Њујоршкој берзи. Купују се младост и лепота. Продају се душе. Сваки њихов излазак је судбоносно улагање у будућност, а њихова тела најважнији су улог у лутрији чији је главни згодитак спас од малених собица на периферијама новобеоградских блокова. И бежање од скице за портрет „просечне српске жене”.
Kliknite za proširenje...

E сад ме живо занима ко је аутор ове хрпе општих места и олињалих фраза?!
Мирјана Бобић, Душка Јованић, Весна Радусиновић, или нека четврта која је покупила
сву есенцију њиховог "урбаног стила":confused:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

ssmpmd
Šarović i njegove političke perspektive
6 7 8
Odgovora
191
Pregleda
2.774
Duskwood
Duskwood
N
Kakvu Srbiju zelim? I bez EU i bez Rusa
4 5 6
Odgovora
129
Pregleda
1.279
Khun Buca
Khun Buca
Straks92
  • Anketa Anketa
Političke opcije desnice u Srbiji i njihova budućnost
Odgovora
20
Pregleda
329
mr Kiza
mr Kiza

Back
Top