Статистичари феминистичке провенијенције баратају податком да просечна српска жена за храњење, купање и пресвлачење наследника дневно потроши 67 минута, за дневну шетњу малишана утроши око 40 минута, пола сата инвестира у помоћ деци у изради школских задатака, а у дружењу и разговору с клинцима проведе сто минута дневно. Ту није урачунато време које проведе у молитвама да што касније сване дан када ће кћерка тражити да се пријави на неки кастинг за манекене и фото моделе, а син одустати од бубања хемијских формула и пожелети да се пријави на аудицију за „Великог брата” и изда аутобиографију својих несташлука из средње машинске школе.
Ова статистика постаје занимљивија када се упореди с податком да српски власници Адамове јабучице за оперативне послове око наследника пожртвовано потроше једанаест минута дневно – углавном у игри и дељењу васпитних лекција.
Просечна српска жена своје судбоносно „Да” изговара средином треће деценије, након што је мање или више успешно разрешила дилему – да ли да пред матичара изведе маминог сина, који је за борбу са животом квалификован колико и алпинисти-аматери који у освајање Килиманџара крећу с мапама северноиталијанских језера или татиног сина који од школе има „вишу уличну”, а од тате породични бизнис у коме му је Интерпол главни инострани партнер.
На венчању просечне српске жене обично је свекрва та која хвата „бидермајер”, а сцене из антологијске серије „Позориште у кући” којима се од срца смејала цела бивша Југославија, јесу исте оне ситуације због којих плаче петина становника садашње Србије. Проучавајући фенг шуи уметност уређења стана, она врло брзо долази до закључка да је за срећу и благостање свих чланова њене породице битније да се из дневне собе избаци свекрва, а не фикус.
Просечна српска жена нема времена за фризера, козметичара, рекреацију и лекара, а нема времена ни да оде и прими награду „хероина социјалне транзиције”, коју јој свих ових година додељују социјални аналитичари, одајући јој признање за очување породице у времену које је прохујало с вихором ратова и беде. Јер све своје слободно време она посвећује видању рана својој јачој половини, чија је ментална стабилност крхка попут порцуланске балерине из бакине предратне витрине и чији је мушки „его” у транзицији страдао фаталније од Наполеонове војске у бици код Ватерлоа.
Младе даме које не желе да конкуришу за портрет „просечне” и које су на олтару пунолетства положиле све илузије о љубави у рентираном стану с погледом на новобеоградски бувљак, кренуле су у лов на крупну транзициону дивљач. Наоружане силиконским уснама, мегабрусхалтерима и микро сукњицама, модерне предаторке крећу у лов на српске капиталце, надајући се да ће баш оне заузети место на „Фендијевој” кожној гарнитури и с репортерима таблоида весело чаврљати о плановима за опремање дечје собе.
На високим потпетицама оне сваке вечери хрле ка Улици Страхињића бана и претварају Силицијумску долину у бесконачну модну писту по којој корачају њихове двојнице испегланих коса, пробушених пупкова и грудима који пркосе сили гравитације. Злобници тврде да се у овом дорћолском кварту склапа више купопродајних аранжмана него на Њујоршкој берзи. Купују се младост и лепота. Продају се душе. Сваки њихов излазак је судбоносно улагање у будућност, а њихова тела најважнији су улог у лутрији чији је главни згодитак спас од малених собица на периферијама новобеоградских блокова. И бежање од скице за портрет „просечне српске жене”.