Quantcast

Zemlja

Sousuke Aizen

Veoma poznat
Banovan
Poruka
11.309
inače ovaj svet nije stvorijo ni demijurg ni nego dobroćudni belobradi bog no klasični i vrhunski zajebant i trol, to bi trebalo svim iole mislećim ljudima dae očigledno
 

flaj

Domaćin
Poruka
3.069
Zamisli kakav je tek bog kad je ovakav svet stvorio i povrh svega još i NAS!!!
Ne mogu da se otmem utisku da je to ipak bio Demijurg...
A onda se setim sve one lepote u prirodi pa pomislim nije.
Pa se setim surovosti i svakodnevne agonije hiljada miliardi stvorova pa ne znam šta da mislim.
Demijurg... Tvorac, Bog, ili kako ga već ko zove, za mene je isto što i Priroda - nedokučiva stvaralačka moć
čije je delo svakom vidljivo.
Priroda ne zna za milost, ali čovek zna, zna i za dobrotu i ljubav, uvek ima izbor,
pa ipak ume da bude zao i krvoločan. A onda okrivljuje Boga za nemar, za sva svetska zla,
kao dete kad napravi štetu, pa se krije iza očevih leđa.
 

hakim bej

Elita
Poruka
16.641
Kad postane zabranjeno promeniti stranu, treba promeniti knjigu.
"Naučnici" pokušavaju da tehnologijom sagrade novi raj. Ne vide da su u raju, da je dovoljno da usprave pogled sa ekrana i rođenim očima pogledaju Zemlju, svoj dom. Za razvoj novih tehnologija smetnja postaju sami ljudi - biće to prazan raj.
Pokušavaju u Cernu da ovladaju izvorom; kada voda na izvoru postane zamućena i gorka, biće svuda zamućena i gorka.
Preostali ljudi još uvek veruju u ljubav. Veruju, osećaju i žive je. Znaju da tehnologija ne može zameniti ljubav.
Tehnologija pravi novac. Šta će ti bogatstvo bez ljubavi? Znanje bez ljubavi? Uspeh i slava bez ljubavi? Snaga i moć?
Šta će ti bilo šta bez ljubavi?
Ljubav je poverenje. Ljubav je istina. Ne čuvamo mi istinu, istina čuva nas. Ne čuvamo mi ljubav, ljubav čuva nas.
Pokušavamo da se probudimo iz košmara, digitalnog pink sna. San dopadljivo povlađuje, hvali, lepo peva o ljubavi. Ali to je samo anestezija. Anestezija nikada nikoga nije izlečila.
Ne uspeva jer ljubav nije imenica, ljubav je glagol. Bolje je biti dobar nego biti u pravu. Ko nema senku boravi u tami.
Dok u senci ili ogledalu ne prepoznaš dete nisi se probudio. I tek tada možeš potražiti stvarnog sebe i pronaći ljubav.
Čovek nije Proizvođač. Nije ni Potrošač. Čovek je Stvaralac. Stvara i daje, davanjem uvećava vrednost.
Zemlja je živa baš kao i sve na njoj. Znaće da uzvrati, da strese zlo sa sebe. Nestaće tehnologija, nestaće civilizacija.
Ostaće ljudi.
Zemlja će tada ponovo pomoći Zemljanima. Zemlja na svoj način podstiče život, pomaže u stvaranju, i daje. I zna:
što je priroda surovija ljudi su pitomiji. Put do svakog ozdravljenja uvek mora proći kroz bol.
Kada nestane tehnologija doći će vreme ljudi. Vreme živih i vreme života. Vreme ljubavi. Zemlja ne ume ništa drugo nego da daje i voli; njena gravitacija je jednosmerna baš kao ljubav, nema odbijanja, antigravitacije. Privlačenje je sam život.
Volimo Zemlju kao što ona voli nas.
Samo onaj ko prvo voli može postati prijatelj. Savez se uvek sklapa između prijatelja. Zapisano je.
 
Poslednja izmena:

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.859
1565689157870.png


CRVENA LINIJA

Crvena linija vijugala je talasastom putanjom duž oboda malog grada u podnožju planina, pretapala se sama u sebe, nastavljala sve crvenija, sa većim brojem crvenih latica okupljenih u grozdove sitnih poljskih cvetova na stabljikama što su izvirale iz skoro nevidljivog niza istovetnih saksija. Iza crvene linije prostiralo se izobilno carstvo nedotaknute divljine, gusto pletivo satkano od visokih trava okrunjenih raskošnim čupavim krunama, bodljikavih kula sa dražesnim ljubičastim čičkovima, raznih vrsta četinara od niskih koji kao da su bauljali po zemlji do uzdignutih divovskih zelenih kula, bogato prepunih i retkih grmova kao i krošanja drveća koje su ih nadvisivale izrasle iz stabala koja su se jedva videla vireći iz šikara štrkljavih mladica i čeličnog stiska puzavica koje su bile obmotane oko svega što su mogle dohvatiti i svih mogućih vrsta patuljastog, srednjeg i ogromnog cveća. Sa druge strane svojevrsne granice, blizu nje a na odmerenom odstojanju, pratila ju je kamena pešačka staza sastavljena od istih precizno isečenih kamenih blokova, obrubljena lepom ukrasnom ogradom i tu i tamo klupama okruženim žardinjerama sa kojih su se prelivali slapovi nepotkresanog i skoro sasvim podivljalog zelenila. Nad svim je lelujao pokrov avetinjske šuškave tišine izrođen odsustvom ljudi koji su bili u velikom broju prisutni veoma daleko odatle uz sam grad.

Šetali su se šetalištem nastalim mnogo kasnije, možda i lepšem, uređenim na karakteristično ljudski način kojim se isklesanom imitacijom oblika prirode, u njenu čast i slavu, sasvim zabranjuje postojanje iste. Tuda su svakog lepog popodneva ili nedeljnih prepodneva tumarale gomile počasnim hodom kao pobednici posle velike bitke, veštaki i prisilno odazivali su se unutrašnjem zovu, varali ga paradirajući samozadovoljni, hvalisavo razmetljivi hrabrošću kojom nude nezaštićene glave otvorenom nebu.

Po nepisanom pravilu o kome se nikad nije ni govorilo, gornja staza nije postojala. Karta sveta sadržala je grad ispunjen dvonožnim, prekomerno pripitomljenim krvotokom, neznatan broj tužno usamljenih biljaka osakaćenih nužnim potkresivanjem i životinja koje su do te mere zaboravile šta su bile da su sebe doživljavale malim, krznom prekrivenim ljudima. Van i okolo toga, vizija je bledela u trajni zaborav, trenutno preskanje gramofonske igle po ploči na poznate i prihvaćene prizore u svakoj prilici kada bi nenadano pred očima iskrsnula slika opojno crvene mirisne linije koja je budila nepodnošljivo jeziv i nerazuman strah.

Niko se više nije sećao ko je i kada napravio pustu stazu čak ni među onim malobrojnima čiju javno nepokazanu ljubopitljivost nije mogla suzbiti bojazan ili istinsko prihvatanje opštih pravila ponašanja. Mogli su samo da pretpostave da se u ta veoma davna vremena ljudi nisu plašili izlaska iz grada i da je linija saksija koja je opasivala grad bila prvobitno predviđena kao ukras oko staze. Dakako, nisu imali odgovor na nepostojanje nijedne kapije kroz koju bi put vodio nekuda kroz divljinu. Mogući odgovori su se rojili u tim neobičnim glavama, i ponekad spajali ljude u bliskije veze od uobičajenih kada bi šapatom razmenjivali zamisli u tajnosti.

Jednog divnog prazničnog jutra sve što je bilo u stanju da hoda izmilelo je pod ugodno prolećno sunce, obavljajući svoju dužnost utvrđivanja ograničenog vidika i nehotičnog prkošenja odagnanim stvaralačkim silama sveta. Mlada majka išla je sporim korakom ruku pod ruku sa drugom malo starijom ženom, prvom komšinicom, među čijom decom je i njena trogodišnja ćerka jurila uokolo u oblaku vesele skičave graje. Upravo su se smejale nekoj prepričanoj dečjoj dogodovštini kad su primetile iznenadnu tišinu. Deca su nepomično stajala zagledana u pravcu crvenog cveća i malih ruku koje su ga dodirivale, malih nogu koje su pokušavale da ga opkorače i pređu preko u nepoznato.

Majka je prodorno vrisnula i potrčala najbrže što je mogla uspevši da zgrabi dete u samom trenutku kad mu je stopalce dodirnulo tlo spoljnje zemlje. Starija žena je za trenutak stajala kao ukopana sa nesakrivenim užasom na licu, a onda se pribrala, okrenula deci glave govoreći im tvrdim sugestivnim glasom kako ništa nisu videli, ništa se nije dogodilo, ničega tamo nema, ništa, ništa, ništa, smejući se zaleđenim osmehom koji je remetio trag unezverenosti u očima.

Mlada žena je držala uhvaćeno dete čvrsto pripijeno uz sebe i umesto da se vrati donjem šetalištu, stropoštala se na jednu od obližnjih klupa. Čekajući da se pribere od uzrujanosti, nije ni primetila da je razoružano blenula u razigrano bogatstvo koje je oduvek bilo tu. Miris iskidanih biljaka ju je prožeo, figure su se pokrenule, udarci kopita konja koji odlamaju grumenje zemlje u besnom galopu, kidaju paprati i mahovinu, čupaju grane niskog drveća, krv pobesnela od razularene brzine, a ona zajapurena dopušta životinji da divljački hrli podlegavši raspomamljenoj neobuzdanosti od koje je ispušatala neartikulisane urlike topeći se od miline, zver puštena iz kaveza, srećna, obnevidela od mahnite jurnjave, nezasite slobode, opet zarobljena gorim i jačim lancima čiste divljine.
Moljčica je gledala majčine oči, ukočene i obnevidele za nju i za sve blizu, ispunjene zanosom nedostižnih daljina, začarane kao i njeno srce što se začaralo nečujnom pesmom koja leluja između drveća u šumi, koja se vrtloži, uzdiže i ponire sama sebi dovoljna, nikome namenjena, a mnogo čemu zaslužna. Nedugo potom majka je ustala i nasmešila se, ali to više nije bila ista ona mama od juče ili od pre sat vremena.
 

celadon

Primećen član
Poruka
604
No, da mi je da znam, da li su to samo pusti snovi, želje, ili je to realan tvoj stil života...
I nemoj se meni, niti ikome drugome pravdati.
Samo pomisli, (i sebi odaj tajnu): jesi li stvarno tamo?

Ako nisi, zašto nisi?
 

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.859
6338708348_856b6155c3_b.jpg


THE SWAN
Mary Oliver

Did you too see it, drifting, all night, on the black river?
Did you see it in the morning, rising into the silvery air –
An armful of white blossoms,
A perfect commotion of silk and linen as it leaned
into the bonddage of its wings; a snowbank, a bank of lilies,
Biting the air with its black beak?
Did you hear it, fluting and whistling
A shrill dark music – like the rain pelting the trees – like a waterfall
Knifing down the black ledges?
And did you see it, finally, just under the clouds –
A white cross Streaming across the sky, its feet
Like black leaves, its wings Like the stretching light of the river?
And did you feel it, in your heart, how it pertained to everything?
And have you too finally figured out what beauty is for?

And have you changed your life?
..............................

...dodala sam d u reči bonddage koja se piše sa jednim jer inače neće da je pokaže program...
 
Poslednja izmena:

flaj

Domaćin
Poruka
3.069
Kada se te lepe reči, izgovorene na svim jezicima, stope u muziku,
poleteće u ritmu tam-tama sve do divlje Afrike da traže svoje korene.
Oči blistaju, a noge igraju same od sebe.


Moćnija od svih reči je muzika, zajednički jezik ljudi i bogova.
Moćnija od nje je samo tišina.
 

Propki

Iskusan
Poruka
5.344
Прво, није тачно да сви кукамо зато што нисмо рођени негде "боље"
Друго, национализам и патриотизам нису директно понос што си рођен на неком парчету земље, већ понос на претке који су били Срби/рођени у Србији.
 

Sousuke Aizen

Veoma poznat
Banovan
Poruka
11.309
ali zašto bi se TI ponosio njima lol,šta TI imaš s time?! bukv nimalo nisi uticao na to ili birao no se samo rodio u istom narodu ko oni i toe to,bukv ništa debilnije,neshvatljivije i iracionalnije nema od tzv nacijonalnog ponosa i slično
(msm ponositi se na BILO ŠTA nema smisla jer nema slobodne volje itd al toe druga tema,al aj to i da razumem i da mi bude manje jadno ak se neko ponosi štoe svojim trudom i radom neš postigo itd,to i nekako al OVO.. )
 
Top