Quantcast

Zemlja

Обилић

Primećen član
Poruka
703
Има једна фора, односно
није никаква фора, погрешно се изражавам
већ начин како да неки део планете постане и остане део тебе :

Када луташ светом
и свиђа ти се овде, онде, тамо, овамо ...

Свиди ти се глечер на Гренланду,
свиде ти се зграде у Гдањску ...
Али нешто недостаје !

577612


Ниси ти тога део !

Дакле, ако желиш да се осетиш делом неког крајолика,
треба да учествујеш у његовом битисању.

Рецимо да чистиш подруме у овим зградама,
или клозете,
или тако нешто - што прљавије, то боље !

Може и џепарење у овој гужви на обали,
али са обавезним хапшењем
и проведеном ноћи у бувари.
 

Обилић

Primećen član
Poruka
703
Sada znam zasto toliko volim Novi Sad. :hvala:
Окачи неку слику и признај,
каква си чуда радио по Штранду !?
Копао ровце ?

Или си први секс имао испод Жежељевог моста ?
Признај све.

И мало опширније
и да буде пикантно !
 

flaj

Domaćin
Poruka
3.013
Kad ratovi počupaju korenje i rasteraju preživele na sve četiri strane,
svako mesto na svetu može postati novi dom.
A u kući bez stalne adrese, na bilo kojoj geografskoj širini, dužini, daljini,
nečije srce jedina domovina.


A ja u mislima sve češće slećem na proplanak u starom kraju, nekadašnji aerodrom iz davno prošlih ratova,
sada zarastao u trnje i lekovito bilje.
Tražim lek za rane, lek za nostalgiju.
 

Обилић

Primećen član
Poruka
703
...
Tražim lek za rane, lek za nostalgiju.
...
Ја понекад осећам носталгију према пределима
на којима никада нисам био !

Такве пределе зовем "носталгични",
пример за то су салаши по Војводини.

И медведа кад видим
помислим да ми је он даљњи предак.
Некако се лако замислим у његовом телу ...
 

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.211
579615


Wild Geese

You do not have to be good.
You do not have to walk on your knees
for a hundred miles through the desert repenting.
You only have to let the soft animal of your body
love what it loves.
Tell me about despair, yours, and I will tell you mine.
Meanwhile the world goes on.
Meanwhile the sun and the clear pebbles of the rain
are moving across the landscapes,
over the prairies and the deep trees,
the mountains and the rivers.
Meanwhile the wild geese, high in the clean blue air,
are heading home again.
Whoever you are, no matter how lonely,
the world offers itself to your imagination,
calls to you like the wild geese, harsh and exciting
over and over announcing your place
in the family of things.


from Dream Work by Mary Oliver
© Mary Oliver
 

flaj

Domaćin
Poruka
3.013
Naše komšije imaju više razuma nego što smo spremni da priznamo.
Za neke od nas ovo je uvreda, a za neke otkrovenje.
Možda prestanemo da ih gledamo kao beslovesna bića, stvorena da ih koristimo i jedemo?
Za početak bi bilo dovoljno da ih uvažavamo i ne mučimo.
Volimo?


da ih mučimo.
 

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.211
581545

The Map of Hell (Divine Comedy) by Sandro Botticelli

Pad

Padao je i padao, pa onda lebdeo u čudnom, tek otkrivenom stanju svesti nalik budnom snu. Sve kroz šta je prolazio je bilo toliko ogromno i beskrajno, neomeđeno horizontom ili bilo kakvom vidljivom oznakom prostornog prostiranja, pa opet zgurano i zbijeno, haotično pretrpano bez ikakvog smislenog ili posledičnog reda, bez povezanosti ispričane priče, zaokruženosti životnog iskustva, hijerarhije po osećajnoj vrednosti, bez istorijske ili nekakve druge vremenske određenosti.

Tumarao je između galaksija, zvezdanih sistema sa planetama, mesecima, asteroidima i svim ostalim kosmičkim pojavama kojima ni ime nije znao. Prelivali su se u najneverovatnijim spektrima razlivenih boja, isijavajući usijana isparenja, razigrani i nepredvidivi, ili pak nepomično ledeni u privremeno zaustavljenom pulsiranju. Prepleteni sa njima provlačili su se zemaljski predeli vrveći od divljeg i surovog življa, vrele savane isušene žute trave, maglovite tundre, planine pokrivene tkivom satkanim od štrkljavih četinara, ravnice gusto načičkane nabreklim listopadnim drvećem, vlagom zaogranute tropske šume, živahan svet sakriven pustinjskim peskom, podvodne bašte i modri putevi, vetrovite visine sa svojim pernatim stanovnicima.

Sretao je ljude, životinje i svakojaka stvorenja na očekivanim i sasvim neočekivanim mestima, zanesene u nevidljivim čaurama svojih interesovanja, okružene milim stvarima, poznatim prostorijama i građevinama, osvetljene sećanjem na voljena bića ili izgubljene u prolazu kao što je sam bio. Na svoje neizmerno čuđenje, povremeno i sa velikim strahom, nailazio je i na raznorazna stvorenja iz mitova, legendi, bajki, pa čak i ona koje više niko ne pamti.

Poput unutrašnjih godišnjih doba, smenjivala su se u njemu razna raspoloženja: zanesena zadivljenost lepotama što su mu oduzimale dah, radost rađanja novih sunaca, preplašenost raspomamljenim čudovištima i mrtvo mirnim prazninama morskih dubina i međuzvezdanih okeana, tuga bolesti, truljenja i raspada, ljutnjom obmotana povremena prisećanja na izgubljenost i usamljenost, i napokon, rasplinuta dosada, ravnodušnost u kojoj je počeo da se rastače i pluta ka zaboravu.

Sve se izbrisalo. Pa opet, sve je postojalo u potpunosti nebrojenih, još nepodeljenih i samo mogućih sadržaja. Bio je svaki svetlosni leptir, čovek, žena, svaka životinja, buba, biljka, kamen, mineral, molekul, ćelija, klica života, čestica otelotvorenog bitisanja, ideja... Noseći u sebi natkriljeni ambis između polariteta ispoljenog u svetu pojava, nadilazio je i sagledavao sve. Nije više bio nekadašnji on ili bilo kakav pojedini on koji bi se mogao izdvojiti, već je bio deo nečega većeg, rastvoren u tome do prapočetka u kome su bili sjedinjeni do nemogućnosti razlikovanja. Bio je slobodan.

Eonima ili sekundama, tek prekratko je trajalo, nakon čega je bio izbačen i započeo je drugi po redu bolan pad. Iz bezobličja sabijen je ponovo u fragmentirano postojanje pojedinačnog bića i tela, ograničenost razdvojenih osećanja, neravnotežu određenih karakternih odlika i pretesne linije linearnih misli ljudskog uma.

Zamazan krvlju i drugim telesnim izlučevinama, na silu je istisnut iz tople i mekane utrobe na hladan sto. Mlada žena zamišljeno je gledala svoju tek rođenu ćerku u rukama babice i tiho reče sebi u bradu – nazvaću je Moljčica.
 

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.211
Kad prestanem da verujem da je ljudska glupost nepobediva i večna,
poverovaću da je Bog stvorio čoveka po svojoj meri. :)
Zamisli kakav je tek bog kad je ovakav svet stvorio i povrh svega još i NAS!!!
Ne mogu da se otmem utisku da je to ipak bio Demijurg...
A onda se setim sve one lepote u prirodi pa pomislim nije.
Pa se setim surovosti i svakodnevne agonije hiljada miliardi stvorova pa ne znam šta da mislim.
 
Top