-
- Popularno:
- Traži se trojka!
- Шта сте гледали од Володимира Зеленског?
- 45+ rečenica koje razumeju samo oni...
- Posle Makedonske i Ukrainske na redu je...
- Sta je sa menjacnicama i evrom?
- Vest sa TikToka oko rusenja Cacilenda
- Blokaderi bojlerima udaraju na Srbiju
- Koja je najlepša boja očiju?
- "Strujni udar" na Srbiju...
- Hrvati opet udaraju na SPC: Žele...
Zemlja
- Začetnik teme hakim bej
- Datum pokretanja
- Poruka
- 89.439
Svi ovde drobimo, razglabamo, nagvaždamo, meljemo, naklapamo..
Šta drugo i možemo da radimo na forumu?
Meni je super interesantna ideja da problemima nađem koren, uzrok.
I to delim sa vama, jer mi se o tome piše.
Neko drugi ima drugačiji pristup i ti o čemu ja pišem mu je bezveze.
Pa, dobro. I to je ok.
flaj
Domaćin
- Poruka
- 3.156
Za to mi nije potrebno drugo mišljenje, ogledalo mi uvek govori istinu, ma iz kog ugla da gledam -
"gleda majmun sebe u zrcalo"
A moj put je sasvim običan, daleko je od kraljevskog, pa ipak znam ko sam, kuda idem i zašto.
Takva pitanja sam preležala sa adolescetnom krizom i znam da se svaki put,
pa i kraljevski, završava na istom mestu.
"gleda majmun sebe u zrcalo"
A moj put je sasvim običan, daleko je od kraljevskog, pa ipak znam ko sam, kuda idem i zašto.
Takva pitanja sam preležala sa adolescetnom krizom i znam da se svaki put,
pa i kraljevski, završava na istom mestu.
- Poruka
- 89.439
Nosač
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece,
stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja.
To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si
slobodan, a ustvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim
horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.
Jedino sam si kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo,
hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak
da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar to ne liči na slobodu?
IV
Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća.
Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što
ti obično noćiva u saksijama u prozoru.
Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh.
I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati.
Zar to ne liči na slobodu?
Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.
V
Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo
u nečemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me učili da mislim i da osećam.
U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani.
Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.
Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?
VI
Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što
se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.
Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake
zore legu ptice početka.
Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer
učestvuješ u trajanju.
Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji.
Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela,
to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.
VII
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni
lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.
Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne
slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i
reče mojim glasom:
'Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa?
Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?'
Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija.
To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.
VIII
Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.
Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam dečak iz stvarnosti."
"Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti", reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre.
Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."
I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu,
a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.
Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."
IX
Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba preteško je za učenje.
Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.
Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban.
Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora."
On me pogleda iskosa i potpuno se približi: "Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme."
Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja.
On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tudja učenja.
X
Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao
brže nego što je izgovorim.
Ovako mi je rekao: "Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama.
Vi ste gore, ja dole.
Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije:
neće razmišljati pljosnato.
Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega.
Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak.
Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."
XI
I još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova
svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima:
"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.
Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.
Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do
starosti, mogu da budu vaši.
I vi u njima da ličite na večitog dečaka.
Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji.
U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se
prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti."
XII
I još ovo je rekao: "I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama,
morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama.
Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom.
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja.
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.
To vam je najprostiji način da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."
XIII
Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha.
Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.
Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost,
da mi pridrži torbu.
I spustivši se na ruke, odupro se o svemir.
I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.
I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.
Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost
i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
Mika Antić
I
Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece,
stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja.
To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada.
II
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomisliš da si svoj, da si
slobodan, a ustvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevaš. Zato i ne volim
horove. I zajednički da tugujes. Zato i ne volim sahrane.
Jedino sam si kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo,
hvatao me strah. I večito sam sumnjao u to što su me učili.
Učitelj obično kaže: "Ako želiš da saznaš, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom."
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, dogodilo se nešto što mi je dalo znak
da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama.
III
Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraća dozive. Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke.
Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki.
Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju.
Samo se uputiš ravno, po vrežama od zlata, i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar to ne liči na slobodu?
IV
Tu večnost sklupčana drema na pragovima kuća.
Vidici su ti komšije. Stanuju preko plotova. Lepo ih možeš dodirnuti, baš kao i pun mesec što
ti obično noćiva u saksijama u prozoru.
Tu se večito govori davno sažvakan govor, vidi dogledan vid, dotiče dotaknut dodir i čuje doslušan sluh.
I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra objaviti. I samo od tebe zavisi kakvo ćeš sutra prećutati.
Zar to ne liči na slobodu?
Tiho, da ne čuje drveće. Spava krošnja uz krošnju. Spavati u svom snu, to mora da je strašno siromaštvo.
V
Strahovite se visine kriju u niskim stvarima. Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima i dostojanstvo
u nečemu skromnom i nenametljivom.
Eto, to su me učili da mislim i da osećam.
U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar.
U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada. U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani.
Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.
Tako su mi govorili i ja sam verovao.
Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje?
VI
Sad vidiš zašto te do sada nisu ozbiljnije shvatali. Teško te je prepoznati u nečem što
se ne umara, i razumeti ko si, tako mnogostruko razdeljen.
Neshvatljiv je to podvig otkriti dostupne stvari.
Stalno te uzalud traže na sasvim pogrešnim mestima. Porede te sa snovima.
Ne znaju da bezazleno viriš bez mržnje i ljubavi iz nekog žumanca svetlosti, iz kog se svake
zore legu ptice početka.
Ipak, ti nisi samo posmatrač nečeg što mirno protiče. Zovem te besmrtnim imenom, jer
učestvuješ u trajanju.
Sličan vetru iz kosmosa, ne gasiš se u tami. Kao ni život u snu. I dublje od sna: u zemlji.
Jedan nečitak potpis u dnu tvog desnog oka, potpis slučajne ptice koja je tuda proletela,
to ti je dokaz da si ugledao svoj dolazak, oslonjen o rame vazduha i svoju čistu misao.
VII
Te, petnaeste godine, osamdeset i trećeg dana, vraćao sam se kući kroz zamagljeni
lazur rane martovske večeri i ugledao na drumu povorku istih dečaka, okrenutih naglavce.
Bili su nalik na mene i odmah sam ih poznao, mada su neoštro lebdeli kroz jedva providne
slojeve svojih sanjivih svetova.
Najbliži odmaknu zastor koji je delio predeo, polako mi se približi sa blagošću u očima i
reče mojim glasom:
'Iz kakvog ste to čudnog, izvrnutog života, kad visite sa zemlje kao sa nekakvog stropa?
Sigurno vam je tako prilično neudobno. Ko vas je to začarao?'
Ko bi mene začarao? Istraživači drevnog priznaju mi ozbiljnost, jer sam na zemlji uspravan.
Neka poznija učenja svrstavaju me u igru. Ali to je još uvek daleko od svih madjija.
To je kao u drveća. Nekakva glad za nebom.
VIII
Da sam se uplašio i pobegao sa raskršća, izgubio bih trenutak koji se jednom javlja u svačijem detinjstvu.
Ali ja sam po prirodi bio odveć radoznao. Jedno je biti razuman, a drugo biti i mudar.
Savladjujući nemir, uzvratio sam sa osmehom: "Ja sam dečak iz stvarnosti."
"Pa svi smo mi dečaci i svi smo mi iz stvarnosti", reče on veoma blago kao da izgovara tajnu. "Svi smo iz iste igre.
Izgleda da vas je neko naopako naučio kako se živi i misli, čim hodate po blatu, a sanjarite u oblacima."
I ovako je rekao: "Biti iz stvarnosti, znači: ne dodirivati hranu, a osećati se sitim. Ne zapodevati kavgu,
a osećati se pobednikom. Biti podnožje planine, a osećati se vrhom.
Videti mnogo dublje od sopstvenog vida. I čuti mekše i tiše od sopstvenog sluha. I doticati prisnije od sopstvenog dodira.
To znači biti iz stvarnosti i umeti se obnavljati."
IX
Mada sam se usudio da ga pažljivo saslušam, ipak se nisam usudio da sve to odmah i shvatim.
Moje kratkovido doba preteško je za učenje.
Moje prekratko nebo nije u stanju da prekrije preosvetljene trenutke koji me iznenadjuju.
Tako sam mu i rekao: "Postoje izvesne stvari za koje nisam uvežban.
Ako imate vremena, sedite malo kraj druma, da probam da se naviknem na otapanje vašeg govora."
On me pogleda iskosa i potpuno se približi: "Vreme? A šta je to? Još nisam čuo za vreme."
Tako sam najzad razumeo da nam je obojici potreban nekakav drukčije uskladjen način hitrine razmišljanja.
On je mislio prebrzo, jer mislio je svetlošću. Ja sam mislio tromo, jer umeo sam da ponovim jedino tudja učenja.
X
Sad, kad se toga prisetim, sve mi izgleda nestvarno. Ali dečak je stvarno bio dodiriv i živ tog marta na tom raskršću.
Stajao sam kraj njega i mi smo razgovarali kao da mi se vraća odjek mog sporog glasa za jednu misao
brže nego što je izgovorim.
Ovako mi je rekao: "Pošto se poklapamo, sigurno ste primetili da smo nas dvojica sada kao slike na kartama.
Vi ste gore, ja dole.
Ko uspe sebe da pronadje, okrenutog ovako, i sjedini se sa sobom, savladaće neznanje i zaći u nove dimenzije:
neće razmišljati pljosnato.
Ovako, kako stojite, treba vam sto života da otvorite prostor i izadjete iz njega.
Okrenete li kartu koja se zove stvarnost, sve će ostati isto, i drveće, i trava, i oblaci, i sumrak.
Jedino ćete shvatiti da ne postoji prolaznost i privremenost stvari."
XI
I još ovo je rekao, pre nego što je trebalo da se polako raspline i nestane u vetru, kao i njegova
svetlost što je u obliku mehura već splasnula nad poljima:
"Ja sada polako odlazim, jer vi ste me zatvorili samo u jedan susret.
Ali postoje drugi, mnogobrojni dečaci, koji su na vas nalik. Prilaze iz daljine.
Jedan izgubljen dan uopšte nije izgubljen, ako u njemu doznate da svi ostali dani, koji se nižu do
starosti, mogu da budu vaši.
I vi u njima da ličite na večitog dečaka.
Tako se zaceljuje umor u oparanim očima i ostaje nam delić naše skrivene čednosti izgubljene u zbilji.
U blagoj zavetrini boja i providnih zvukova, prekaljeni samoćom, savladaćete umeće kojim se
prestižu stvari ne samo u pravcu budućnosti, već i u pravcu prošlosti."
XII
I još ovo je rekao: "I najveća je snaga samo drugima jaka. Samoj sebi je slabost.
Zato vas upozoravam: ako nadjete sebe i odlučite ovako da hodate na rukama,
morate biti uporni i biti čudesno odvažni da prihvatite zemlju i držite je na rukama.
Ako je ispustite, polomiće vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom strašnom težinom.
Jer po zemlji se ne gazi.
Treba je pridržavati i treba joj pomoći da bude mlečna i čista u ponorima bezmerja.
Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade.
To vam je najprostiji način da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidašnjih čuda."
XIII
Možda su mnogi pre mene na tako nekom raskršću isto ovo doživeli i pobegli od straha.
Možda će tek doživeti, jer svaki dan što dolazi nosi im po jednog sebe okrenutog naglavce.
Ja sam te martovske večeri zamolio dečaka iz moje uobrazilje, pretvorene u stvarnost,
da mi pridrži torbu.
I spustivši se na ruke, odupro se o svemir.
I primio sam u dlanove čitavu zemljinu kuglu.
I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao kad te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.
Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.
XIV
Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. Iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo misao kao čudo svih čudjenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao, jer osećao sam nejasno da se tu krije mudrost
i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu i zvezdama po drumovima svetlosti i bespućima vasione.
Eto to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
Mika Antić
flaj
Domaćin
- Poruka
- 3.156
Znam Miku 
A ko ga ne zna, niko kao Mika .
Naletela sam davno na njega u nekoj pomrčini i zapitala ga za ime ulice.
Reče da je Mlečni Put .
Uvalio mi ogromnu kuglu da pridržim dok on ispije čašicu i ******
cigaru.
Čudno je što je kugla bila bez težine, a ja bez ruku.
Ali, od onda posmatram svet njegovim očima.
I umem da letim.
.
A ko ga ne zna, niko kao Mika .
Naletela sam davno na njega u nekoj pomrčini i zapitala ga za ime ulice.
Reče da je Mlečni Put .
Uvalio mi ogromnu kuglu da pridržim dok on ispije čašicu i ******
cigaru.
Čudno je što je kugla bila bez težine, a ja bez ruku.
Ali, od onda posmatram svet njegovim očima.
I umem da letim.
.
Dragoljub69
Buduća legenda
- Poruka
- 26.819
flaj
Domaćin
- Poruka
- 3.156
A naučnik-filozof njegov je brat, um ljudskog roda.
Pored novih saznanja, nosilac je novih pogleda na konfliktni bezumni svet
i neizvesnu ljudsku sudbinu.
Jedan od njih je i Ajnštajn, razbarušeni kosmički filozof.
Ali njegova upozorenja i uticaj nisu mogli sprečiti glupost da još jednom zloupotrebi epohalno otkriće
i porazi razum.
Pored novih saznanja, nosilac je novih pogleda na konfliktni bezumni svet
i neizvesnu ljudsku sudbinu.
Jedan od njih je i Ajnštajn, razbarušeni kosmički filozof.
Ali njegova upozorenja i uticaj nisu mogli sprečiti glupost da još jednom zloupotrebi epohalno otkriće
i porazi razum.
Sandveil dance
Wild goose feathers
- Poruka
- 4.527
Horhe Luis Borhes – Sreća
Onaj što grli ženu je Adam. Žena je Eva.
Sve se dešava prvi put.
Video sam nešto belo na nebu. Kažu mi da da je to Mesec, ali šta mogu učiniti sa jednom reči i jednom mitologijom.
Pribojavam se drveća. Tako je lepo.
Mirne životinje mi prilaze da im kažem njihova imena.
Knjige u biblioteci nemaju slova. Kad ih otvorim, naviru.
Kad prelistavam atlas, ocrtavam oblik Sumatre.
Onaj koji pali šibicu u mraku pronalazi vatru.
Iz ogledala nas gleda onaj drugi.
Onaj što posmatra more vidi Englesku.
Onaj što izgovara Lilijenkronov stih ušao je u bitku.
Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile.
Sanjao sam mač i vagu.
Blagoslovena neka je ljubav u kojoj nema onoga
koji poseduje ni one koja je posedovana,
već se oboje jedno drugom predaju.
Blagosloven nek je ružan san koji nam otkriva da možemo stvoriti pakao.
Onaj što siđe na reku sišao je na Gang.
Onaj što gleda peščani sat vidi raspadanje carstva.
Onaj što se igra bodežom sluti Cezarovu smrt.
Onaj što spava je svi ljudi.
U pustinji sam video mladu Sfingu koju tek što su isklesali.
Nema ničeg starog pod suncem.
Sve se događa prvi put, ali na večni način.
Onaj što čita moje reči izmišlja ih.
hakim bej
Elita
- Poruka
- 16.467
U mom kraju šljiva nije rodila. Ni čačanka, ni sterlejka, ni ranka... Kažu loša godina.
A šljive džanarike pune plodova, savile se grane do zemlje.
Džanariku ne vole na beogradskim pijacama, teško se odvaja koštica, pa joj je tržišna vrednost nula. Dobra je samo za rakiju i za čarobno uživanje u slasti.
To je šljiva o kojoj niko ne brine, koja je samonikla, koju niko ne kalemi, koju niko ne prska, na koju niko ne računa. Divljakuša prepuštena samo sebi.
Kada dođe loša godina, druge "pitome i kalemljene" vrste podbace, al džanarika ne promašuje, uvek je puna. Ne obere je ni mraz ni suša ni gusenice.
Kad smo kod znanja, pitome kalemljene vrste znaju, nose informaciju u sebi, da su nekada bile džanarika.
Iz semenke džanarike će nići džanarika. Ali će i iz semena ranke, sterlejke, čačanke, uvek nići džanarika.
Seme pamti i uvek se vraća onome što jeste, izvornom najotpornijem, divljem i najsposobnijem da preživi.
Izvolite i prijatno
A šljive džanarike pune plodova, savile se grane do zemlje.
Džanariku ne vole na beogradskim pijacama, teško se odvaja koštica, pa joj je tržišna vrednost nula. Dobra je samo za rakiju i za čarobno uživanje u slasti.
To je šljiva o kojoj niko ne brine, koja je samonikla, koju niko ne kalemi, koju niko ne prska, na koju niko ne računa. Divljakuša prepuštena samo sebi.
Kada dođe loša godina, druge "pitome i kalemljene" vrste podbace, al džanarika ne promašuje, uvek je puna. Ne obere je ni mraz ni suša ni gusenice.
Kad smo kod znanja, pitome kalemljene vrste znaju, nose informaciju u sebi, da su nekada bile džanarika.
Iz semenke džanarike će nići džanarika. Ali će i iz semena ranke, sterlejke, čačanke, uvek nići džanarika.
Seme pamti i uvek se vraća onome što jeste, izvornom najotpornijem, divljem i najsposobnijem da preživi.
Izvolite i prijatno
flaj
Domaćin
- Poruka
- 3.156
I kamen pamti.
Arizona
Kamena katedrala, knjiga u kojoj je upisana istorija Zemlje.
Otisci, fosili, kosti, ljušture...svih koji su ovde bili nekada i ostavili svoje tragove.
Mahovine, paprati... ribe, gušteri, ptice...dinosaurusi... školjke iz nestalih mora....
mamuti... naši praprapreci...kamene sekire, udice, pećinski crteži...
Knjiga o Zemlji i Životu, list po list.
U nju se upisujemo svi.
Obični prolaznici.
Arizona
Kamena katedrala, knjiga u kojoj je upisana istorija Zemlje.
Otisci, fosili, kosti, ljušture...svih koji su ovde bili nekada i ostavili svoje tragove.
Mahovine, paprati... ribe, gušteri, ptice...dinosaurusi... školjke iz nestalih mora....
mamuti... naši praprapreci...kamene sekire, udice, pećinski crteži...
Knjiga o Zemlji i Životu, list po list.
U nju se upisujemo svi.
Obični prolaznici.
flaj
Domaćin
- Poruka
- 3.156
Izgleda da je pored svih opakih bolesti našeg vremena na prvo mesto ipak izbila
paranoja.
Nekada je to bila bolest uma, sve dok nije postala naša stvarnost
Posledice su iste.
Kontrola uma, strah od manipulacije, čipovanja, suptilnih proganjanja svake vrste...
Retko ko sa zebnjom ne uključuje svoje aparate - sve se snima, prisluškuje, prati,
kradu psihološke profile i biografije, zdravstvene kartone, fotografije...
Preplašen čovečuljak sumnja već u sve i ne veruje više nikome,
pa ni nauci i kao da žmureći hoda ponovo po ravnoj zemlji i sapliće se,
opkoljen neprijateljima koji mu rade o glavi.
I beži od zatrovane hrane, vode, zračenja, vakcina, lekova, vazduha...
Najgore je što više ne veruje ni u život ni u ljude ni u pravdu ni u ljubav ni u boga ni u domovinu...
I sve manje veruje u sebe.
Pa kako se usuđuje da živi, da diše?
A najneverovatnije je ipak kad ne veruje ni u smrt i u njoj vidi svoju šansu?
Poslednja izmena:
Mystic+
Zaslužan član
- Poruka
- 100.609
Izgleda da je pored svih opakih bolesti našeg vremena na prvo mesto ipak izbila
paranoja.
Nekada je to bila bolest uma, sve dok nije postala naša stvarnost
Posledice su iste.
Kontrola uma, strah od manipulacije, čipovanja, suptilnih proganjanja svake vrste...
Retko ko sa zebnjom ne uključuje svoje aparate - sve se snima, prisluškuje, prati,
kradu psihološke profile i biografije, zdravstvene kartone, fotografije...
Preplašen čovečuljak sumnja već u sve i ne veruje više nikome,
pa ni nauci i kao da žmureći hoda ponovo po ravnoj zemlji i sapliće se,
opkoljen neprijateljima koji mu rade o glavi.
I beži od zatrovane hrane, vode, zračenja, vakcina, lekova, vazduha...
Najgore je što više ne veruje ni u život ni u ljude ni u pravdu ni u ljubav ni u boga ni u domovinu...
I sve manje veruje u sebe.
Pa kako se usuđuje da živi, da diše?
A najneverovatnije je ipak kad ne veruje ni u smrt i u njoj vidi svoju šansu?
Jel ovo propaganda civilštine ili posthumanizma ?? ...
Imaš grešku u tekstu: Kada te neko uzgaja u oboru, onda nemaš život, a kada nemaš život, nemaš ni smrt !! ...
Dragoljub69
Buduća legenda
- Poruka
- 26.819
flaj
Domaćin
- Poruka
- 3.156
I još...poruka u boci, doputovala rekom na neobjašnjiv način, uzvodno:
"Reka je uvek dobar izbor.
Neki dan sam uživao pored Save. I svi me pitaju kako je, kažem super,
i šta si tamo radio, kažem ništa, a oni u čudu.
Jesi li bacao kamenčiće, bacio udicu, kupao se, kažem ništa i bilo je super.
Ljudi više ne umeju da spoje ništa i super.
Reka nam pokazuje da ništa ponekad može biti vrednije nego nešto." - Hakim bej
Kako im objasniti da jedino u Ništa može da stane Sve, a da se ne prepuni
i da još ostane beskrajno mnogo mesta?
"Reka je uvek dobar izbor.
Neki dan sam uživao pored Save. I svi me pitaju kako je, kažem super,
i šta si tamo radio, kažem ništa, a oni u čudu.
Jesi li bacao kamenčiće, bacio udicu, kupao se, kažem ništa i bilo je super.
Ljudi više ne umeju da spoje ništa i super.
Reka nam pokazuje da ništa ponekad može biti vrednije nego nešto." - Hakim bej
Kako im objasniti da jedino u Ništa može da stane Sve, a da se ne prepuni
i da još ostane beskrajno mnogo mesta?
gost 202584
Poznat
- Poruka
- 7.235
Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje.
"Vetar diše gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"Jovan 3.8
"Ostavljam svakom da živi prema svojoj naravi i slažem se da ljudi umiru prema onome što smatraju da je dobro s tim da meni dozvoljavaju da živim sa svojom istinom"
Spinoza
......................................................................................
- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?
MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.
- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.
MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.
ако сам исправно обавештен, сви сем калуђера су под земљом?
на наркомане се никад нисам ложио, шљивка ми је милија.
стварамо ли ил рушимо, сами ми то радимо...
- - - - - - - - - -
Ovde sam postao, ovde ću nestati. Ovde sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamenio ni za jedan kraj na svetu. Lepših možda ima, dražih nigde...Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Treba tako, to je moj zadatak i moja životna svrha. Ne pitam da li je pravedna, moja je.
Nikad covjek ne napusta svoju zemlju,Domovina je kao grijeh,tjeras je od sebe a ona se ugnijezdi u svaki dio tijela i caruje.Pricas strani jezik a opet ponaski,hodas cistim ulicama a korak kao da kroz mulja gazis.Putujes da napunis oci,usi,srce ,upoznajes nove ljude.Nekad ti se cini da u dzepu svijet drzis.....i tako u jesen zivota zatvoris krug lutanja i trazis prijatelja iz djetinjstvo.Punih dzepova uspomena i mrvom nade da jos jednom srce zaigra na klupi ,ispod lipe preko puta.
Mehmed Mesa Selimovic
Ja ne biram ono što imam. Ne biram, u stvari, ništa, ni rađanje, ni porodicu, ni ime, ni grad, ni kraj, ni narod, sve mi je nametnuto. Još je čudnije što moranje pretvaram u ljubav. Jer, nešto mora biti moje, zato što je sve tuđe, i prisvajam ulicu, grad, kraj, nebo koje gledam nad sobom od djetinjstva. Zbog straha od praznine, od svijeta bez mene. Ja ga otimam, ja mu se namećem, a mojoj ulici je svejedno, i nebu nad mnom je svejedno, ali neću da znam za to svejedno, dajem im svoje osećanje, udahnjujem im svoju ljubav, da mi je vrate.
судбина јесте последица, узрок ретко схватимо...
где год одемо себе дочекамо...
познато и непознато, поверење ил страх...
Dragoljub69
Buduća legenda
- Poruka
- 26.819