Quantcast

Zemlja, vetar i boginjina mreža (knjiga deo 4)

Sandveil dance

Domaćin
Moderator
Poruka
3.357
1111.jpg

ulje na platnu by Sandveil dance

Dve nedelje probdela je stara gospođa Litica pored kreveta male šestogodišnje Moljčice, rumene i vrele od visoke temperature koju nisu mogli da spuste ni doktorski, ni babski lekovi. „Previše sam stara za ovo“, progunđa gospođa Litica premorena i iscrpljena više od brige nego od nespavanja, ali nije ni pomišljala da ode nekuda. Čak i za najnužnijih par sati koliko je morala da spava doneli su joj pomoćni ležaj malo pored detinjeg.

Gospođa Litica bila je jaka u potpunosti poput svog imena. Olujama, vetrovima, erozijama, čak i zemljotresima sudbine odolevala je skoro natprirodnom snagom ostavljajući utisak da je zaista bila kakva stena zaostala iz perioda pomeranja tektonskih ploča koju takve majušne elementarne nepogode nalik uraganima ratova ili erupcijama ljudskog zla nisu mogli da uznemire više od kakve dosadne muve. Jedino čega se plašila bio je zov kome se nije odazvala.

Pesma vetrova se odazvala. I posle toga bile su veoma bliske, možda su čak i postale zaista dobre prijateljice, ali nikada više nisu bile jedno kao što su bile od trenutka kad su zajedno napustile majčinu utrobu. Niko ne može da zna kolika bliskost je moguća između dva ljudska bića ako je nije doživeo na takav način. Postojao je veliki svet, stran i šupalj, suva čaura obmotana da sakrije od radoznalih očiju čudesni plod, mističan i jedinstven, samo njihov svet. Nikada nisu koristile reči između sebe već poglede, dodire, poskakivanje, zviždanje, šuškanje, puckanje prstiju, trzaje ramena, treptanje, neobične pokrete ruku i nogu ili hodanje na poseban način... Izgovoranje bilo čega bilo je potpuno nepotrebno jer su misli plutale u krug kroz zajednički prostor dva uma, prelivale se van kroz životinje, biljke, kamenje, vazduh... Jele su hranu određenih boja određenim danima čime su izluđivale majku i guvernantu, a dani su bili nanizani po tri, sedam i trinaest na način koji su samo one otkrile. Oblačile su iste haljine, češljale kosu na isti način, izgovarale iste rečenice kao produkt zajedničkih misli. Čak su i sanjale iste snove u kojima su uvek zajedno boravile. I tako je bilo celih petnaest godina dok jednog dana nisu sanjale skoro sasvim isti san. Skoro sasvim isti, pa opet u tih nekoliko detalja različit.

Pesma vetrova sanjala je kako joj vetar peva najumilniju pesmu dok se uvija i vrti igrajući oko nje, opisujući svojim vrtloženjem tragove stopala po kojima je ona gazila lakim koracima kojima je jedva dodirivala tlo i preskočivši crvenu liniju otišla je kuda je bila vođena. Litica je veoma daleko, u nekoj zemlji na kraju sveta videla beskrajno visok i dugačak zid od crnog granita. On je sve do nje slao okamenjene tragove stopala koja su se oglašavala zvucima sudaranja kapi kristala koje su padale umesto kiše. Kameni otisci čekali su Liticina stopala, a ona je oklevala da stane na njih. Granitni zid ju je nemušto dozivao podrhtavanjima tla i upućivao joj natužniji pogled crnog kamenog lica bez očiju.

Sledeće noći iskrale su se i otišle do mesta gde su prešle crvenu liniju u snu. Pesma vetrova je bez oklevanja prekoračila cveće hodajući zaneseno, skoro plešući po taktovima nečujne muzike. Okrenuvši se oko sebe videla je Liticu kako stoji kao ukopana pred granicom. Susret njihovih pogleda izazvao je zvuk pucanja stakla, finu promenu opisa sveta koji se poput jednoćelijskog organizma od jednog podelio na dva. Bio je to jedan veoma dug pogled, miran i konačan, ispunjen sećanjem na zajedništvo i deljena osećanja, pa opet pomirljiv kao opraštanje veoma starog čoveka od dugog i lepo proživljenog života, jer to i jeste bila svojevrsna smrt za njih dve, napokon napuštanje materice i istinsko rođenje u samoći. Litica je satima još stajala u mestu i gledala u pravcu kojim je sestra otišla pre nego što se vratila kući. Roditeljima ništa nije rekla, čak ni nekoliko meseci kasnije kad je dalja rođaka koja je živela u malom primorskom selu javila da je Pesma vetrova došla kod nje, da je dobro i da će ostati tu da živi.

Pet dugih godina sestre se nisu videle. Litica je postala upravo ono što joj je sestra rekla kad ju je prvi put ponovo videla: „Litice, pa ti si sad sasvim litica, okomita i strma, jaka kao zub vremena, nedostupna svemu sem moru, vetru i pticama!“ Odluku da se ne obazire na zov osećala je kao mač nad glavom, mač koji je pratio kao utvara i obećavao da će jednom pasti. Razlog njenog ne odazivanje nije bio kukavičluk već saosećanje sa patnjom majke koja će saznati da je izgubila ćerku. Gubitak obe bio bi previše za nestabilnu i osetljivu osobu kakva je njihova majka bila. Ovako će joj ostati bar jedna, jaka i izdržljiva kao zemlja, da joj da potporu u padovima, ruku kao bovu i utehu. A izgubivši Pesmu vetra, majka je propadala često.

Pesma vetra je još više nalikovala svom imenu od sestre, nestalna, strastvena, čas blaga pa kasnije silovita i skoro nasilna, uvek u trčanju između rođakine kuće i male kamene kolibe u šumi koju je nazvala svojim domom iako joj je dom bio pokret, skok i let, stihovi zapisani u hučanju vetra, muzika koju je osluškivala u vijorenjima, zavijanjima i tišini ustalasalog vazduha posle je prenosivši divnim i čudnim pevanjem prateći sebe na lauti. Ljudima se sviđala njena muzika pa su je pozivali u svoj dom da je slušaju satima uz večernje vatre u zamenu za topao obrok, predmete zanatske izrade ili nešto novca. Sem toga, hodala je budna kao u snu videvši šta drugi ne vide, čuvši šta drugi ne čuju, šunjajući se tamo gde drugi ne bi ni kročili. Pa opet, niko nije ni pomislio za nju da je luda iako je često ličila da je sišla s uma jer je mnogo dobrote izbijalo iz nje i donosila je blagodet bilo gde da se obrela.

Pesma vetrova se nikada nije udala niti je imala dece dok se Litica lepo udala za dobrog i milog malo starijeg lekara. Rodila mu je ćerku Stakleni cvet. Vreme je proticalo mirno i pouzdano kao velika, lenja reka za dobrih godina bez poplava i izlivanja. Ćerka je izrasla, udala se i ona takođe dobila ćerku Moljčicu. Gospođa Litica već je sasvim zaboravila na mač i crni zid dok Moljčica nije prešla crvenu liniju, a Stakleni cvet nije nepopravljivo napukla ne mogavši da izdrži toliku blizinu čiste divljine. Otada je naizmenično boravila u bolnicama i izgubljena u maglenim šumama u sopstvenoj kući i glavi ne mogavši nikada više da zaista bude supruga ili majka.


Kada je gospođa Litica Moljčicinom ocu poredložila da se ona stara o detetu, on je na njeno veliko čuđenje to oberučke prihvatio, štaviše sa velikim olakšanjem ostavljajući utisak da je ćerka za njega predstavljala teret koji mu je neki nesrećni slučaj naneo na leđa da mu oteža život. Gospođa Litica zaključi da je onda odlično što može da poveri dete jedinoj osobi u koju je imala poverenja – sebi, a uvaženog gospodina je prepustila usponima i padovima pentranja po planinskom vencu karijere diplomiranog inžinjera arhitekture, što je bilo jedina dragocenost koju je sa ponosom i ljubavlju nosio u svom srcu.

Prenuvši se iz misli, gospođa Litica stavi dlan detetu na čelo i smrknutog lica ode po toplomer. Ušuškana u postelji među pernatim jastucima, izvezenim mekanim navlakama preko vunom punjenih jorgana i tankih angorskih ćebića, Moljčica je posmatrala grozničavo previruće prizore koji su joj se pred očima rasplinjavali i rastvarali u polja tačkastih svetalaca, postajali mutni i teški, zaglibljeni i opterećeni sopstvenom gustinom ili prozirno laki i lelujavi poput letnjih fatamorgana nad vrelim asfaltom. Na trenutak bi se sve vratilo svom normalnom obliku i poretku, da bi se odmah zatim promenilo.


Nestalnost postojanosti opipljivog sveta nije predstavljao novost za nju jer je već odavno mogla da vidi da je bio izatkan od nečega živog i pokretnog, providnih niti koje su se uplitale živeći u budućnosti i formirajući sadašnjost kao ukočenu posledicu, tek ostatak u prošlosti njihovih negdašnjih uvijanja, ukrštanja i čvorova. Zaključila je da su najviše ličili na svuda rasprostrtu kosu bezvremene boginje, a nečujnu vibraciju koja je usmeravala niti poredila je sa boginjinom pesmom što je odzvanjala u ušima svih i svega postojećeg u samom korenu stvarnosti. Melodija je omamljivala i hipnotisala ljude da često ne vide da su u vođeni kao male žive marionete koje lutaju izgubljene u svetu privida i nestvarnih pejzaža. Sam život joj se činio kao da je neprestano davljenje.

Čak i oslobođenje iz boginjinih okova, pod uslovom da je uopšte bilo moguće, bilo bi gorko i neveselo. Odreći se boginje značilo bi odbaciti sve što voliš i što ti je drago na ovom svetu. Koji čovek može da voli svet, a da ne voli boje, oblike, zvuke, mirise, ukuse...? A sve to je bila ona. Kako voleti život bez uživanja u njemu? I da li bi svet i postojao bez nje?

Bolest i temperatura su iz nekog razloga utišavali boginjinu pesmu i mogla je bolje i dublje da sagleda njena tkanja. Nadala se da će ostati bolesna što duže da iskoristi vreme za dalje istraživanje i posmatranje. Lekove je zadržavala u ustima i pljuvala kasnije između dušeka i rama kreveta da joj se slučajno prerano ne poboljša stanje dovodivši babu do očajanja i zbunjujući lekare. Značajno opažanje do koga je u tom periodu došla bila je manja ili veća kompleksnost uplitanja boginjine kose. Mačka je, recimo, bila veoma malo upletena, sobarica, znatno više, majka još mnogo više, a lekar više od svih njih zajedno. Zatim je novopronađena zapažanja proveravala na svemu što je mogla da vidi u sobi ili kroz prozor, na ocu, njegovim znamenitim i obrazovanim kolegama koji bi provirili kroz vrata da joj požele ozdravljenje, običnim radnicima, deci i drugim životinjama. Nije imala ni malo sumnje u to da je manja upletenost bila bolja, međutim bunilo ju je da sve što su ljudi cenili i čemu su se divili je donosilo ogromno uvećanje upletenosti u niti, obrazovanje ili veliko znanje bilo koje vrste naučeno iz knjiga, korišćenje komplikovanih aparata, odevanje, pravljenje frizure, šminkanje, pa čak i umetnost. Svaki put kad su joj pokazali nekoga koga bi trebalo poštovati ona je videla zamalo hodajuće klupko gusto uvezanih niti. Zar je moguće da je cela ljudska vrsta bila pogrešno sazdana?

Prenuvši se na čas iz bunovnog razmišljanja, ugledala je tri crna đavolčića kako igraju na ormanu. Mahali su veselo crvenim trozubcima. Moljčica se nasmeja i na babin upitan pogled pokazala je prstom i viknula:

„Baba, vidi, tri mala đavola igraju na ormanu! Zar nisu smešni?“

Nikada nije zaboravila izraz izbezumljenosti od straha na licu svoje babe kad je otrčala da pozove lekara. Htela je da vikne za njom da i ona zna da je to od groznice, da nema veze da li vidi njih ili bilo šta drugo.


„U čemu je razlika, baba? Sve je to boginja...“
 
Poslednja izmena:
Top