normalno
samo jednog bez drugog mora jer jedno sa drugim kako kazes da valja je nemoguca kombinacija posto onda nemamo nonsens zvani ljubav. covek se ne voli zbog dobrih osobina vec i zbog losih. a nijedan covek na planeti ne postoji koji je obdaren samo jednim od ta dva bez onog drugog.
da ne bi nastavljao otuznom prepiskom o necemu kao sto je odnos dvoje ljudi i ljubavi, postavicu sta mi je bilo u blogu:
-----------------
LJUBAV
Citajuci ovu raspravu dolazim do zakljucka da ono cudo koje se ljudima ne desi nikad ili jednom, mozda najvise dvaput u zivotu niko nije osetio ili barem nije osetio na pravi nacin. Zena ili muskarac su totalno nebitne odrednice u desavanju psihofizicke tajne koju nijedna naucna disciplina ne moze da objasni na pravi nacin. Frljanje sa imenicama i pridevima necega sto je imanentno, od vise sile dato i neobjasnjivo zdravom ljudskom razumu, samo pokazuje sustinu besmisla "naucnog" razgovora o tome. Mogu biti ispisani tomovi knjiga o tom fenomenu, nijedan nece docarati efemernu osnovu njenog nastanka. Smisao zivota svakoga od nas nije konformizam ili neka forma lazne duhovne stabilnosti, vec traganje i bunt sto je sasvim suprotno konformizmu i odlika je kreacije odnosno stvaranja. Traganje za samim sobom, neprepoznatljivo traganje za raspadnutim delovima nas samih i sakupljanje delova koji nas cine kompletnim licnostima je sustina svakoga od nas.
Da bi bili kompletni moramo makar jednom osetiti to nesto sto spaja zivot i smrt, ovozemaljsko i ono fascinantno nepoznato i gde hodajuci po ivici svesti pokusavamo da spoznamo sta znaci sama ta rec, odnosno frljajuci pojam koji je ne retko ofucan od silne upotrebe. Jer te stvari se ne mogu nicim zemaljskim opisati pa bili mi pesnici, knjizevnici, muzicari ili slikari. Sustina je u spoju hemije i vantelesnog prebacenog u dimenziju podsvesti naseg bica koja je jos jedina stvar koja nas cini na neki nacin zivotinjskim "gospodarima" ove planete. Kada nam taj donji deo ledenog brega odstrane, hirurski ili genskim eksperimentima, morfoloski cemo postati zombirani roboti kojima nece biti potrebna ni demokratija a ni anarhija jer cemo se sustinski ponasati na isti nacin ma kakva bila spoljna senzacija.
Smisao zivota je u iscekivanju tog trenutka koji moze trajati hiljaditi deo sekunde donoseci nam perceptivnu muku koja po pravilu izmamljuje onaj spoljni sjaj kome nije povod ni lepota posmatranoga, ni nagota, ni zelja, ni bilo koje poznato ljudsko osecanje koje se ne moze banalizovati recima ma kako lepo i smisleno te reci bile spakovane. Tren je dovoljan da spoznamo sebe u drugome, godine su mozda potrebne da taj drugi oseti slicno u sebi ali po pravilu spram nekog treceg. Momentalne obostrane ljubavi su nemoguce, bas kao sto su nemoguci konstantni sudari dva ista atoma ili dva ista univerzuma. Isti dozivljaj, istog intenziteta u istoj jedinici vremena na istom prostoru od dve razlicite jedinke je laicki receno nemoguca misija. Zato je ta spoljna kreacija nase sustine, kvarka nase alternativne realnosti koju osetimo delom vremena ovog proslog ili buduceg, jednom u pola ili tricetvrt veka ispunjenje svrhe naseg postanka. Zivot bez tog trenutka je nistavan ma koliko bio ulickan i nacifran da ga svako pozeli za sebe. Ali, neki to nikad nece shvatiti ili sto je jos teze po njih, ikad doziveti.
Tako je bog uredio svet, odnosno tako je uredio nas ljude. Nekome je dao nekom nije, nekom dao pa mu posle uzme, nekoga time obogati ali ga stavi na marginu zivota i napravi ga slavnim posle smrti dok nekog anonimusa obdari mozda delom moci koje sam ima. Ko god bio u pitanju, neko obdaren, slavan ili na margini, pouzdan ili nepouzdan, ocajan ili stena, prav ili naopak, mozda licemer ili cak zao, svako od njih za tim traga, iskreno ili neiskreno, sa sirokim otvorenim duhom ili sa carigradskim zidovima oko sebe koji kriju kao zmija noge tu potrebu iza sto i jedne brave cekajuci da neko zakuca ili gurne pravi kljuc ne shvatajuci da je kljuc u njima samima. Danasnji covek je savrsen u odnosu na ono sta ce od njega postati za koju deceniju bas kao sto je nesavrsen za onog coveka od pre nekoliko decenija ranije. Jedina stvar koja moze da nas spase od samounistenja je upravo tema o kojoj se ovde govori. Ni manje ni vise.
