Glupachica
Domaćin
- Poruka
- 3.711
Постоји у мом животу, поред аутобуса, и жена којој очи нисам видео нити сам јој чуо глас, а која ме је привукла као никад ниједна пре ње.
Али, знам је на други начин, њену реч и оно што није рекла...
Доживљавам је као додир који застаје у ваздуху, тренутак пре него што ти дотакне кожу...
Желим је много, знам да бих могао да је волим много, да живот проведем поред ње да су околности биле другачије...
Спреман сам да јој будем пријатељ и потиснем мужјака у себи само да бих је било како задобио, бар на тај начин јер никад не би пристала да ми се да док мисли да ја бројим...
А опет, ништа не знам о њој, мање него о комшиници преко пута с којом проговорим тек понеку реч...
А као да је знам од рођења, као да су њени редови моје мисли...
Понекад осетим да јој нисам немио али некако увек бежи...
Од кога?
Мене или себе?
Имате ли неког таквог?
Ово болдовано је главно питање претходна два су реторичка.
Dok sam ovo chitala pomislila sam da bih ja napisala ovako neshto da sam se usudila da pishem o nekom...
Da imam nekog takvog...


?
