Понекад се сетим док стојим на раскрсници и чекам да се упали зелено, како нам се онда у оних неколико дана палило зелено где год смо ишли.
,, Јеси ли примето да нам се сваки пут упали зелено? ", питала сам док смо прелазили улицу.
Зеленим погледом искоса и са полуосмехом, само је климнуо главом. Као да сам га постидела што сам му прочитала мисли.
А уствари, пречесто смо исто мислили у истом моменту.
Десетак дана раније пила сам кафу са пријатељицом астролошкињом, ћаскале смо сатима о свему и кад сам кренула, зауставила ме, гледајући у моју наталну карту, питањем какав то пут планирам.
,, Ха ха, па није то план. Више је идеја, нисам сигурна да ли ћу да идем. " одговорила сам.
И заиста нисам знала. Ни да ли могу, ни да ли хоћу, а јесам желела.
,, Иди, биће савршено, нећеш се покајати, видећеш!", била је сигурна.
Пар дана пред пут сам одлучила. Необично лако сам све испланирала, спаковала се и кренула.
При поласку схватам да стижем у погрешан део града, али не узбуђујем се превише.
Цео пут је био необичан.
У аутобусу дечко француз који седи до мене чита ,, На Дрини ћуприја" на француском, а ја у торби имам
,, Малог принца" на српском, наравно, купљеног за поклон. Извадим књигу и осмесима започнемо пријатан разговор.
Стижем на станицу на којој нема ничега. Возач аутобуса ми промени новац, грди ме уз осмех што се нисам спремила боље.
Од станице до другог дела града не налазим такси, питам за помоћ једног човека, хоће да ми помогне али муца док говори и не успевамо да се споразумемо, ускачу пролазници, питају одакле сам, смејем се са непознатим људима, потпуно се осећам као у филму. Једна старица ме преузима, води ме на градски аутобус, возач нема ситног новца да ми наплати карту и поклања ми је.
Госпођа ми не да да откуцам карту, тера ме да седнем и смешка се, намигује. На једној од станица улази контрола и она тако лако и вешто откуцава моју карту и гура ми је у руку да сам потпуно одушевљена њеном виталношћу. Прича ми о себи, има преко осамдесет година а иде у шопинг као тинејџерка. Сећа се лепих времена кад је долазила у Србију. Излазимо из аутобуса и она инсистира да ме отпрати. Не дозвољавам да иде, само да ми покаже пут. Растајемо се срећне обе што су нам се путеви укрстили.
Крећем полако, вучем кофер мали је и лак могу да разгледам. А као да због мале нелагоде покушавам да одложим сусрет. Не размишљам или бар покушавам да не размишљам како ће изгледати сусрет после две године. Покушавам и да не мислим како нико не зна где сам, колико је блесаво ово што радим, детињасто?
Већ сам близу, покушавам да издалека препознам где је. Улица је широка и ја сам међу ретким пешацима на тој чистини, знам да ме већ види, али ја њега не видим.
Пушта ме да приђем близу и тек онда ми махне.
,, Хееј, па де си бре ти? " пита док шири руке.
Секунд пре но што се загрлимо хватам,, онај поглед" и тада схватам.
Креће зелени талас.
,, Јеси ли примето да нам се сваки пут упали зелено? ", питала сам док смо прелазили улицу.
Зеленим погледом искоса и са полуосмехом, само је климнуо главом. Као да сам га постидела што сам му прочитала мисли.
А уствари, пречесто смо исто мислили у истом моменту.
Десетак дана раније пила сам кафу са пријатељицом астролошкињом, ћаскале смо сатима о свему и кад сам кренула, зауставила ме, гледајући у моју наталну карту, питањем какав то пут планирам.
,, Ха ха, па није то план. Више је идеја, нисам сигурна да ли ћу да идем. " одговорила сам.
И заиста нисам знала. Ни да ли могу, ни да ли хоћу, а јесам желела.
,, Иди, биће савршено, нећеш се покајати, видећеш!", била је сигурна.
Пар дана пред пут сам одлучила. Необично лако сам све испланирала, спаковала се и кренула.
При поласку схватам да стижем у погрешан део града, али не узбуђујем се превише.
Цео пут је био необичан.
У аутобусу дечко француз који седи до мене чита ,, На Дрини ћуприја" на француском, а ја у торби имам
,, Малог принца" на српском, наравно, купљеног за поклон. Извадим књигу и осмесима започнемо пријатан разговор.
Стижем на станицу на којој нема ничега. Возач аутобуса ми промени новац, грди ме уз осмех што се нисам спремила боље.
Од станице до другог дела града не налазим такси, питам за помоћ једног човека, хоће да ми помогне али муца док говори и не успевамо да се споразумемо, ускачу пролазници, питају одакле сам, смејем се са непознатим људима, потпуно се осећам као у филму. Једна старица ме преузима, води ме на градски аутобус, возач нема ситног новца да ми наплати карту и поклања ми је.
Госпођа ми не да да откуцам карту, тера ме да седнем и смешка се, намигује. На једној од станица улази контрола и она тако лако и вешто откуцава моју карту и гура ми је у руку да сам потпуно одушевљена њеном виталношћу. Прича ми о себи, има преко осамдесет година а иде у шопинг као тинејџерка. Сећа се лепих времена кад је долазила у Србију. Излазимо из аутобуса и она инсистира да ме отпрати. Не дозвољавам да иде, само да ми покаже пут. Растајемо се срећне обе што су нам се путеви укрстили.
Крећем полако, вучем кофер мали је и лак могу да разгледам. А као да због мале нелагоде покушавам да одложим сусрет. Не размишљам или бар покушавам да не размишљам како ће изгледати сусрет после две године. Покушавам и да не мислим како нико не зна где сам, колико је блесаво ово што радим, детињасто?
Већ сам близу, покушавам да издалека препознам где је. Улица је широка и ја сам међу ретким пешацима на тој чистини, знам да ме већ види, али ја њега не видим.
Пушта ме да приђем близу и тек онда ми махне.
,, Хееј, па де си бре ти? " пита док шири руке.
Секунд пре но што се загрлимо хватам,, онај поглед" и тада схватам.
Креће зелени талас.
