- Poruka
- 95.555
Želim da slikam na takav način
Kao da sam fotografisao snove
Z.Beksinski
(polj. Zdzisław Beksiński; Sanok, 24. februar 1929 — Varšava, 21. februar 2005) je bio čuveni poljski slikar, fotograf i vajar. Sve njegove slike su bile ili Baroknog, ili Gotičkog stila. Prvi stil su odlikovale slike iz perioda Fantastičnog realizma kada je slikao uznemiravajuće slike iz post-apokaliptičnog, nadrealnog okruženja. Drugi stil je apstraktniji, gdje se uviđa dominacija forme, kao što se moglo videti na njegovim kasnijim radovima. Beksinjski je ubijen 2005. godine.
Neko svoj život opisuje kroz pisanje autobiografskih knjiga, a poljski slikar i vajar Žđislav Beksinjski je svoju sudbinu pokazao na slikama. Iako više nije među živima, njegove slike itekako žive.
To mu je vervoatno bio ventil da izbaci sav mrak koji ga je tokom života okruživao. Ako tome dodamo njegov vanserijski talenat jasno je zašto su ove jezive slike popularne.
Žena mu je umrla, a sin izvršio samoubistvo . Od tih tragedija nikada se nije oporavio.
Kada bismo spojili umove i ideje Salvadora Dalija i H.R.Giger-a, dobili bismo neku vrstu abnormalnog nadrealizma. Najbliže tome su dosegle slike proistekle iz uma poljskog umetnika Žđislava Beksinjskog. Malo oduzmite Gajgerovu sf/futurističku prepoznatljivost, ostavite Dalijeve boje i iskrivljenu kompoziciju, a ubacite još malo doze beznađa i post-apokaliptičnog mraka i to je to.
Žđislav Beksinjski rođen je 1929. godine u južnom delu poljske, blizu Karpata u mestu zvanom Sanok. Zanimljivo je da nikada nije imao školu za slikarstvo ili umetnost. Diplomirao je arhitekturu u Krakovu, a potom se vratio u Sanok da bi radio kao nadzornik na gradilištu. Posao koji je posebno mrzeo. Otprilike u to neko vreme, rađa se i razvija njegovo interesovanje za fotografiju, slikarstvo i vajarstvo i u samom startu primećuje se njegova posebnost u tim oblastima. Fotografija je bila njegov prvi način da se izrazi kao umetnik, a već od samih ranijih radova vidi se uvertira u slike koje će kasnije, na platnu, postati njegova lična distopija realizma.
Tokom ekstremno produktivnog, kreativnog života, Beksinjski je ostavio izvestan broj radova iza sebe. Vukući korene od direktnog uticaja nadrealizma kroz šezdesete godine, do svog ličnog pečata u vidu stila koji je on nazvao "Fantastični period", a koji je trajao skoro do kraja osamdesetih pokušao je da četkicom uhvati fotografije sna. U tom snu nije bilo obasjanih, zelenih livada sa razapetom dugom posle kiše. Ovi snovi se sastoje od raspadanja, pustoši, truljenja, smrti, kostiju i deformisanih figura, smeštenih u pustinju misli koje želimo da što pre zaboravimo.
Kažu da je od ludaka do genija tanka linija. Uzimajući u obzir Salvadora Dalija, ta teorija je tačna sto jedan posto. Beksinjski sa druge strane bio je jedan od retkih izuzetaka. Dok je Dali bio ošinuti ekscentrik od koga se moglo očekivati sve, Beksinjski je bio miran, povučen, pa čak i stidljiv sagovornik sa smislom za humor. Totalna suprotnost njegovim morbidnim kreacijama, nastalim uz zvuke klasične muzike. Prezirao je epitete koje su mu lepili kritičari umetnosti i davao je vrlo malo intervjua. Njegova samokritičnost ga je dovela dotle da je jednom prilikom spalio deo svojih tvorevina u dvorištu porodične kuće. Sva ta otuđenost i asocijalnost navodila je ljude da misle da se radi o poprilično čudnom i morbidnom liku, što je svakako bilo daleko od istine.
Beksinjski nije voleo da razmatra i teoretiše oko motiva i razloga iza svojih slika. Kako je to sam objasnio:
"Nemojte me pitati za značenja mojih slika, zato što ih nema ili ih ni sam ne znam. U stvari ne bih ni želeo da znam. Ja samo želim da slikam ono što mi padne na pamet. Neki bi rekli da imam ili premalo ili previše mašte".
Vrlo brzo, Beksinjski postaje jedna od vodećih figura u poljskim krugovima slikara, što samo potvrđuje rasprodata izložba u Varšavi 1964. godine. Upravo zvog te odbojnosti prema dubokom analiziranju slika, velika većina dela nema ime zbog toga da ne bi sugerisalo na skriveno značenje slike.
Tokom osamdesetih iako nije napuštao područje u kome je živeo, Beksinjski postaje priznat u francuskoj, a nedugo potom ga primećuju i cene u zapadnoj Evropi, Americi i Japanu. Nakon svoje apstraktne faze nadrealizma, krajem osamdesetih i ranih devedesetih, njegovi radovi dobijaju malo drugačiji oblik. Pojavljuje sve više strukturalna forma, sa "mirnijim" postavkama od svega par boja. Slike nemaju toliko pozadinskih dešavanja i koketiraju između crteža, skice i slike. Akcenat je stavljen na glavne, humanoidne figure, koje dominiraju centrom slike, a koje imaju veći stepen deformiteta u sebi.
Kao da sam fotografisao snove
Z.Beksinski
(polj. Zdzisław Beksiński; Sanok, 24. februar 1929 — Varšava, 21. februar 2005) je bio čuveni poljski slikar, fotograf i vajar. Sve njegove slike su bile ili Baroknog, ili Gotičkog stila. Prvi stil su odlikovale slike iz perioda Fantastičnog realizma kada je slikao uznemiravajuće slike iz post-apokaliptičnog, nadrealnog okruženja. Drugi stil je apstraktniji, gdje se uviđa dominacija forme, kao što se moglo videti na njegovim kasnijim radovima. Beksinjski je ubijen 2005. godine.
Neko svoj život opisuje kroz pisanje autobiografskih knjiga, a poljski slikar i vajar Žđislav Beksinjski je svoju sudbinu pokazao na slikama. Iako više nije među živima, njegove slike itekako žive.
To mu je vervoatno bio ventil da izbaci sav mrak koji ga je tokom života okruživao. Ako tome dodamo njegov vanserijski talenat jasno je zašto su ove jezive slike popularne.
Žena mu je umrla, a sin izvršio samoubistvo . Od tih tragedija nikada se nije oporavio.
Kada bismo spojili umove i ideje Salvadora Dalija i H.R.Giger-a, dobili bismo neku vrstu abnormalnog nadrealizma. Najbliže tome su dosegle slike proistekle iz uma poljskog umetnika Žđislava Beksinjskog. Malo oduzmite Gajgerovu sf/futurističku prepoznatljivost, ostavite Dalijeve boje i iskrivljenu kompoziciju, a ubacite još malo doze beznađa i post-apokaliptičnog mraka i to je to.
Žđislav Beksinjski rođen je 1929. godine u južnom delu poljske, blizu Karpata u mestu zvanom Sanok. Zanimljivo je da nikada nije imao školu za slikarstvo ili umetnost. Diplomirao je arhitekturu u Krakovu, a potom se vratio u Sanok da bi radio kao nadzornik na gradilištu. Posao koji je posebno mrzeo. Otprilike u to neko vreme, rađa se i razvija njegovo interesovanje za fotografiju, slikarstvo i vajarstvo i u samom startu primećuje se njegova posebnost u tim oblastima. Fotografija je bila njegov prvi način da se izrazi kao umetnik, a već od samih ranijih radova vidi se uvertira u slike koje će kasnije, na platnu, postati njegova lična distopija realizma.
Tokom ekstremno produktivnog, kreativnog života, Beksinjski je ostavio izvestan broj radova iza sebe. Vukući korene od direktnog uticaja nadrealizma kroz šezdesete godine, do svog ličnog pečata u vidu stila koji je on nazvao "Fantastični period", a koji je trajao skoro do kraja osamdesetih pokušao je da četkicom uhvati fotografije sna. U tom snu nije bilo obasjanih, zelenih livada sa razapetom dugom posle kiše. Ovi snovi se sastoje od raspadanja, pustoši, truljenja, smrti, kostiju i deformisanih figura, smeštenih u pustinju misli koje želimo da što pre zaboravimo.
Kažu da je od ludaka do genija tanka linija. Uzimajući u obzir Salvadora Dalija, ta teorija je tačna sto jedan posto. Beksinjski sa druge strane bio je jedan od retkih izuzetaka. Dok je Dali bio ošinuti ekscentrik od koga se moglo očekivati sve, Beksinjski je bio miran, povučen, pa čak i stidljiv sagovornik sa smislom za humor. Totalna suprotnost njegovim morbidnim kreacijama, nastalim uz zvuke klasične muzike. Prezirao je epitete koje su mu lepili kritičari umetnosti i davao je vrlo malo intervjua. Njegova samokritičnost ga je dovela dotle da je jednom prilikom spalio deo svojih tvorevina u dvorištu porodične kuće. Sva ta otuđenost i asocijalnost navodila je ljude da misle da se radi o poprilično čudnom i morbidnom liku, što je svakako bilo daleko od istine.
Beksinjski nije voleo da razmatra i teoretiše oko motiva i razloga iza svojih slika. Kako je to sam objasnio:
"Nemojte me pitati za značenja mojih slika, zato što ih nema ili ih ni sam ne znam. U stvari ne bih ni želeo da znam. Ja samo želim da slikam ono što mi padne na pamet. Neki bi rekli da imam ili premalo ili previše mašte".
Vrlo brzo, Beksinjski postaje jedna od vodećih figura u poljskim krugovima slikara, što samo potvrđuje rasprodata izložba u Varšavi 1964. godine. Upravo zvog te odbojnosti prema dubokom analiziranju slika, velika većina dela nema ime zbog toga da ne bi sugerisalo na skriveno značenje slike.
Tokom osamdesetih iako nije napuštao područje u kome je živeo, Beksinjski postaje priznat u francuskoj, a nedugo potom ga primećuju i cene u zapadnoj Evropi, Americi i Japanu. Nakon svoje apstraktne faze nadrealizma, krajem osamdesetih i ranih devedesetih, njegovi radovi dobijaju malo drugačiji oblik. Pojavljuje sve više strukturalna forma, sa "mirnijim" postavkama od svega par boja. Slike nemaju toliko pozadinskih dešavanja i koketiraju između crteža, skice i slike. Akcenat je stavljen na glavne, humanoidne figure, koje dominiraju centrom slike, a koje imaju veći stepen deformiteta u sebi.
