Економски развојни пут Србије до овог стања данас се лако уочава кроз праћење ефективности и продуктивности рада на примеру - пословном - кроз векове.
Пошто скоро беше Земљорес у Врању, да кренемо одатле.
У 19.веку се трговачки шегрт примао у Врању - на следећи начин. Газда трговац, кад уради цео дневни посао, и оде у приватне просторије, на спрату, вечера, и седне крај упаљене ватре са напуњеним чибуком, после вечере, те нареди да му доведу кандидата да их чује, упозна и "преслиша" шта који зна и види да ли и кога може примити. Он седи до ватре, а испред њега на сточићу кутија шибица. Долазе кандидати, и пред крај разговора, свако буде замољен да запали чибук Ко се маши за шибицу - аутоматски је (као трошаџија) испао из игре за посао. Међутим, ни сваки који хоће да запали на "јефтин" начин газди чибук не може проћи, ако претходно не нађе начин да се љубазно изговори што није узео (тада скупе) шибице, и да отресе пепео са жара из ватре.
Онда долази време комуниста, у 20.веку где су вредне лале спевале бећарац о "новом добу" који се певао у пробраном друштву, које све говори, са економске стране:
"У задрузи до вр' леђа трава, (2х)
а у њојзи прецедник јој - спава (2х)"
Из тог времена - катастрофалног мисменаџмента - још нисмо изашли, јер су синови лоших радника и још горих управљача на власти - и то што се и даље као пословни "успеси" нижу продаја очевине, ђедовине, ујчевине, тазбине, задужбина разних преминулих комшија, кумова и сродника и тим парама купује "још један дан слатко-грешнога живота"... то само говори страховитом паду умних способности народа да разликује шта је не само добро и зло, паметно и глупо, него и шта је оно што је реално и нереално (хипер-реално), шта је нормално и "новонормално", него и шта је корисно а шта је директно штетно. Утицај тоталитарних медија је и даље преовлађујући, па пораз и даље представљају као победу, утамичење као ослобођење, фијаско као успех, девастацију као препород, тровање као лечење, и тако то.. и тако даљ. и томе сл.