Zdrav odnos coveka prema Bogu!

[south railroad]

Ovo je moj licni prevod jednog govora Mitropolita Atanasija Limasolskog koji je izgovorio pred studentima i okupljenim narodom u hali pored Crkve u Limasolu. Ima njegovih govora na desetine na jutjubu i drago mi je sto vidim da su se poceli i zapisivati i prevoditi i na nas jezik sa ruskih sajtova. Govori su izuzetno poseceni i sala je uvek prepuna jer Vladika govori pre svega kao Svetogorski monah i iskusni duhovnik, jezikom razumljivim i narodskim.

Secam se dok sam bio na Kritu, i slusao radio emisije gde su, mislim svakog petka, pustali njegov govor, snimao te govore na kasetama. Nisam imao kompjuter. Telefoni samo kucni, i sta cu... ? Kupim neki izdrndani kasetofon koji je mogao i snimati i cekam svaki petak. Jos ih cuvam

Izabrao sam ovaj govor zbog toga sto mislim da resava neka tanana pitanja naseg odnosa sa drugim ljudima i naseg odnosa sa Bogom. Sam prevod mi je uzeo vise sati tako bratijo ( i seko @.Gogilli. ) potrudite se bar par minuta i procitajte govor. Hvala puno i izvinite na poduzem tekstu.



Kao sto vec imamo obicaj, probacemo i danas da proucimo i objasnimo, koliko mozemo, jedan deo iz Apostolske poslanice koja ce se procitati sledece nedelje na Liturgiji. Rec je o poslanici Ap.Pavla Galatima 3.
23.А прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити.
24.Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали;
25.А када дође вјера, више нисмо под васпитачем.
26.Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса.
27.Jер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
28.Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.
29.А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.
I sledeca glava ( Gal.4.)
1.Али кажем, за вријеме док је насљедник дијете ништа се не разликује од роба, ако и јесте господар свега.
2.Него је под старатељима и управитељима до рока који је отац одредио.
3.Тако и ми, када бијасмо дјеца, бијасмо поробљени стихијама свијета;
(Зач. 209).
4.А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом,
5.Да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.

Sta nam ovde Apostol Pavle kaze deco? Prvo nam govori o Mojsejevom Zakonu koji je bio pedagoski i koji je vaspitavao coveka za Hrista. Kao sto neko vaspitava malo dete za zivot tako je nas, Mojsejev Zakon vaspitavao za Hrista. Vidite ovde, da nam Apostol ne kaze da nas ovaj Zakon vodi ka ucenju Hristovom ili Zakonu Hristovom, vec ka samom Hristu. Jer ono sto razlikuje Crkvu od bilo kog drugog sistema je da nas Crkva ne uci da budemo samo ucenici neke nauke ili ispunitelji nekih zapovesti ili zakona Bozijih, vec nas vodi ka jednom licnom odnosu u ljubavi i zajednici sa Gospodom Isusom Hristom. Znaci sa samim Hristom. Zato Crkva deluje na jedan terapijski nacin na coveka cisteci i lececi ga da bi se covek mogao sjediniti sa Hristom. Bilo koja stvar koja nas odvaja od Boga, od nasega Gospoda Isusa Hrista je greh.

Ceo Mojsijev Zakon i sve ondasnje zapovesti Bozije, su imali pedagoski karakter i pomogli su covecanstvu da se priblizi Hristu. Ali to ne znaci da se to odigralo u jednom istorijskom trenutku i da se zavrsilo, jer nam je mnogo puta u zivotu potrebno da izvrsimo neke zakone i ako nam ne izgleda su ozivljavajuci, jer nam mogu pomoci i zastiti nas od nekih duhovnih nedostataka i bolesti koje nas mogu odvojiti od naseg Oca.

Tako mnogo puta mozemo videti, i izmedju nas, da postoje ljudi i braca koji imaju jedan odnos prema Bogu koji , da kazemo, nije savrsen, nije tacan i odgovarajuci. Tako neko moze imati ropski odnos, da se boji Boga i da se boji da ga Bog ne kazni. Nije dobra stvar bojati se Bozije kazne. Medjutim sa druge strane, makar i na taj nacin, koji je ropski, detinji, koji nije savrsen i koji ne izrazava Boga Oca nasega, taj covek, makar i tako, se plasi i ne cini lose stvari i na taj nacin stiti sebe od stvari i rana koje bi ucinio da se ne plasi. Naravno, cilj je da covek polako napreduje, da sazreva i odrasta, postajuci savrsenim u Hristu. Da ne ostane na tom decijem uzrastu koji ne moze izrazavati savrsenstvo Jevandjelja.

Kao kad bi hteli naci objasnjenje za neki slozeni mehanicki sistem, tada ne uzimamo malo dete iz prvog razreda osnovne da nam objasni, vec recimo zavrsnog studenta te oblasti koja nas interesuje. Medjutim, ako i uzmemo misljenje ovog osnoca u obzir, onda ga moramo rasudjivati po merilima njegovog uzrasta Tako i mi. Osecamo da smo na predskolskom duhovnom uzrastu. U redu, kao sto kaze Apostol Pavle: Kad bijah dijete, govorah kao dijete, razmišljah kao dijete, razmišljah kao dijete. Kad sam postao čovjekom, završio sam s onim što pripadaše djetetu. Ovo trebamo znati kada se nalazimo u Crkvi i nailazimo na ponasanja i mentalitete nase brace, koji nas mozda ne izrazavaju.

Skoro mi rece jedan covek: Ja ne idem u Crkvu jer su svi licemeri. Idu samo da pokazu novu odecu i da ogovaraju jedni druge. Pa dobro – rekoh mu – Zar su bas svi licemeri? Kako mozes znati kad ne ides? Na kraju krajeva, vidi, sigurno su neki od nas licemeri, sigurno neko dolazi da pokaze odecu, ali ima i onih koji to ne rade. Pa zar mi koji smo licemeri, nemamo nista dobro? Zasto to tebi smeta ako sam ja licemer? Zar si toliko besprekoran da ne mozes izdrzati jednog licemera pored sebe? E... budi malo strpljiv. Zar je licemerje zarazno pa ces se zaraziti?

Mnogo je ljudi oko nas koji imaju ovakav utisak. Mnogo puta im mi sami dajemo osnovu zato zato sto u Crkvi postoji velika raznovrsnost duhovne starosti koje su slicne telesnoj starosti. Imamo decicu, mlade, starce, odrasle.... Svi smo tamo jer se Crkva ne deli na godista od...do.... i to zato da naucimo da volimo jedni druge i naucimo da zivimo jedni sa drugima. Jer ako pogledamo malo bolje, onaj koji samo vidi licemere i one koji pokazuju odecu, i sam ima neki problem. Neki problem postoji. Treba da promeni nacin na koji vidi druge ljude.

U Crkvi postoji ta duhovna starost. Imamo taj deciji, plasljivi odnos. Postoje takodje ljudi koji odlaze u Crkvu da bi uzeli nesto od Boga. Pa kaze: Idem u Crkvu da mi Bog da dobra. Da mi posao ide dobro, deca da budu dobro, ekonomija... Prizeljkuju jedan daj-dam odnos sa Bogom.


-Dajem ti Boze moj, recimo, svoju Crkvenost, dolazim u Crkvu, ali hocu i Ti da mi das Tvoju pomoc.... Dobro. Ali ako ti ne pomogne Bog, ako ne ide sve bas dobro i kako zelis, i ako u jednom trenutku dodju teskoce u tvoj zivot, bolest, nesreca jedno urusavanje celog zivota... sta ces uraditi? Odbacices odmah Boga? Sigurno. Sigurno, ako ne odbaci Boga, taj ce covek totalno promeniti svoj odnos ka Njemu. I to vidimo dosta cesto u Crkvi. Cim covek naidje na teskocu, jednu stvarnu i tesku katastrofu, vidimo veliki potres kod njega i ono beskonacno: Zasto?Zasto to meni da se desi? Ja koji sam isao u Crkvu. Koji sam se molio, cinio dobra dela, izbegavao zla dela, zasto sam sve ovo doziveo? U redu. I ovo je jedna stepenica da imas jedan razmenjivacki odnos sa Bogom. Dajem ti... zelim. Nije to dobro. To je trgovacki odnos jer se Bog dozivljava kao bakalin kome dajes 100 dinara i zauzvrat uzmes stvari u toj vrednosti i ako ti da stvari za 110, super je, ali ako ti da za 90, a tu vec pocinje svadja.

Ovde Apostol Pavle govori da je covecanstvo proslo od jednog detinjeg uzrasta. Od zabavista do univerziteta dok nije dosao Hristos. I dosavsi Hristos ukida sve ove stadije i postaje centar naseg postojanja. Isti On sam Hristos. Isti On sam kao Lice. Ovo je nesto sto moramo shvatiti da u Crkvi mi nemamo neke odnose samo sa ucenjem Hristovim ili Njegovim zapovestima, vec imamo jedan licni odnos sa samim Hristom. Treba da uspostavimo taj odnos ljubavi sa samim Hristom. Treba da se spojimo sa Njim. Ako se ne spojimo sa Njim, vec se samo drzimo onoga sto nam kaze, ili samo verujemo u ono sto nam kaze, iako je to osnovno, vazno, jedna osnova na kojoj zidamo, ali samo time ne mozemo dostici i shvatiti stvarni cilj zbog kojeg je Hristos postao covekom.

( nastavak u sledecem postu)

 

[south railroad]

Dalje nastavlja Apostol: Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. To jest, postajemo deca Bozija verom i ujedinjenjem sa Hristom. Dakle nas pravi odnos sa Bogom je odnos Oca i deteta. Zato nas je i Hristos ucio da u molitvi Boga nazivamo Ocem nasim. I bas kao sto naseg zemaljskog oca prizivamo bez obzira sta smo uradili, dobro ili zlo, imamo hrabrost i slobodu za to znajuci da jedan otac nikada ne negira svoje dete i da je uvek uz njega bez obzira na njegove nestasluke ili neposlusnost i to zato sto je, jednostavno, njegov otac. To i mi trebamo razumeti ovo i imati hrabrosti prema Bogu te da se ne razocaravamo i ocajavamo gledajuci nase slabosti i nase padove i gledajuci neke stvari koje nam izgledaju nemoguce. Postoje ljudi koji kazu da ne se ne mogu pribliziti Bogu, da se ne mogu ispovedati, da ne idu u crkvu jer smatraju da se ne mogu ocistiti od strasti, da nisu cisti, da nisu slobodni od greha i zato se udaljuju. Ovaj stav, iako izgleda da proizilazi iz smirenja i samospoznaje, ona ipak steti coveku jer samim tim udaljavanjem postajemo blizi nasim strastima i gresima. Ne ocekujmo da cemo se, udaljavanjem od Boga, popraviti. Time se vise oslepljujemo i srce nam postaje hladnije te dolazimo do toga da se i ne zelimo vratiti Njemu. To se desava sa covekom koji kaze: Prici cu Bogu, kad budem spreman.

Nasuprot tome, kada se covek priblizava Bogu sa jednim sinovskim duhom, sa jednim detinjim duhom kao onaj bludni sin koji kaze. Pored svega sto sam uradio vraticu se ocu i pasti na kolena govoreci da sam mu zgresio. Tako, kada covek sa ovakvim osecanjima prilazi Bogu i kaze: U redu, ucinio sam sto sam ucinio, ali On je moj Otac i ja sam dete Bozije. Za mene je Bog postao covek, za mene se razapeo i prosao sve ono da bi nam pokazao koliko nas voli. I sve ljude zajedno i mene licno. Jer se Hristos raspeo i za mene licno i za sve nas ljude zajedno.

Ovakvim nacinom se covek treba polako priblizavati Bogu i da tu ceka Bozije prisustvo. Imamo za primer i nase svetitelje koji su imali ogromne borbe i ogromne padove. Imamo svetitelje koji su bili cinili i velike zlocine , ali nisu posle toga padali u ocajanje vec su drzali svoju dusu pred Bogom, prinosili pokajanje pred Bogom i nisu gubili svoju hrabrost pred Njim cekajuci Njegovu milost. Tako i mi, nemojmo ocajavati gledajuci nase strasti. One naravno nisu samo telesne vec postoje i one koje mozda i nisu ocigledne ali su mnogo vece: egoizam, srebroljublje, lukavost, zloba, zlopamcenje... i ovo su strasne strasti koje nas odvajaju od zajednice sa Bogom. Ovde nam dalje Apostol pavle kaze da smo deca Bozija. Ovo trebamo razumeti. Svi koji ste se krstili u Hristu, u Hrista ste se obukli. Ne samo da ga slusate, ne samo da ga verujete, vec ste se obukli u Njega.

Dalje Apostol kaze: Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. Ovde Apostol ponistava razlike medju nacijama. Ponistava cak i razlike izmedju roba i slobodnog gde se u to vreme robovi nisu smatrali za ljude. ``Stvar`` su ih nazivali Rimljani. Ponistava i razlike izmedju muskarca i zene. Nema onog: Ja sam musko, takav i takav, ti si zensko, takva i takva. Govoreci opet : jer ste svi jedan covek u Hristu, ne kaze da smo jedno, vec jedan, zato sto svaki covek zadrzava svoje licne osobine u tome ``jedan`` predupredujuci da neko pomisli da cemo biti bezlicni u tome jedno. Muskarac ostaje muskarcem, ne postaje zena, takodje i zena ostaje zenom, ne postaje muskarac. Judejac ostaje Judejac. Turcin ostaje Turcin i Grk ostaje Grk.... ali smo svi mi jedan covek. Nismo jedna stvar. Hristos odrzava coveciju licnost sa svim onim sto je cine. Njena istorija, osobine.... Ali sta joj cini? Odseca njene strasti, njene grehe, njena duhovna otrovna zagadjenja... saseca joj ono duhovno razdvajanje kao kad covek kaze: ``Ja sam ovakav i on je onakav i nemam nikakve veze sa njim`` i daje takvoj dusi osecanje da je drugi covek njegov brat. Drugi covek je ja. Mi smo jedan covek. Ne jedna ista stvar, vec jedan covek. Svi ti ljudi cine jednog coveka kao sto i Otac, Sin i Duh Sveti cine jednog Boga. Jedno Bozanstvo. Tri lica koja cine jedno. Tako i covecanstvo sa milionima lica cini jednog coveka zato sto smo ujedinjeni u Hristovoj ljubavi. Dostici ovo nije laka stvar. Kako ce neko gledati drugog kao sebe samoga?

Bio sam skoro u jednoj kuci i ukucan me zamolio da odgledamo jednu emisiju na TV-u. Ja nemam televizor niti gledam bilo sta, ali tad... ajde. E... bese neki genijalac koji drzi govor i rece: `` Trebas voleti samog sebe jer je Hristos rekao da volimo bliznje ko same sebe. Ako ne volis samog sebe kako ces voleti drugog?``U redu.... sta da kazes? Dodje coveku da pocupa kosu kad cuje kako pojedini objasnjavaju Pismo. Jer kad kaze da volis bliznjeg kao samog sebe, ne znaci to bukvalno tako. Jer dodje neko i kaze: Ja ne volim samog sebe. Ima mnogo takvih ljudi. Ima onih koji ne samo da ne vole sebe nego se i ranjavaju. I sta sad znaci? Ovaj covek ne treba da zavoli bliznjeg? Nije to tako. Kad kaze da zavolimo bliznjeg znaci da ga zavolimo kao da je nase ``ja``, nasa licnost. Drugi covek nije drugi, nije stranac, nije onaj koji je preko puta mene vec je on moje ``ja``. Ja sam taj drugi. I ovo je ono sto se trazi od nas. Ovo je sto kaze Apostol da smo jedan covek. Ti si kao licnost ceo svet. I kako to postizes? To postizes kad nadmasis samog sebe. Kada sebicno volis samog sebe, samoljubljem, nemoguce je da zavolis drugog coveka. Nijedan egoista ne voli drugog. Takva je sebicna ljubav. Svetska, telesna... koja voli samo kada je neko drugi voli. Voli ali zeli nesto zauzvrat. Dok ljubav Bozija, ljubav Hristova ne trazi nista zauzvrat i zato oslobadja coveka. Daje mu slobodu. Zato je i tesko coveku da zavoli bliznjeg kao samog sebe, medjutim to moze postici kroz samu ljubav Hristovu.

 

[gost 333986]

Ne sudite



“Ne sudite da ne budete suđeni! Jer sudom kojim sudite bićete suđeni. I merom kojom merite meriće vam se. Što gledaš trun u oku brata svoga, a brvna u oku svome ne opažaš? Ili kako možeš reći bratu svomu: "De da ti izvadim trun iz oka", a eto brvna u oku tvom? Licemjere, izvadi najpre brvno iz oka svoga pa ćeš onda dobro videti da izvadiš trun iz oka bratova!” Matej 7:1-5



“Ne dajte svetinje psima! Niti svoga biserja bacajte pred svinje da ga ne pogaze nogama pa se okrenu i rastrgaju vas.” Matej 7:7



Nemojte kriviti ljude, skakati na njihove neuspehe i kritikovati im mane – osim ako, naravno, ne želite isti tretman. Taj duh ima svojstvo bumeranga. Tako je lako videti mrlju na licu svog komšije biti nesvestan ružne grimase na svom. Imate li hrabrosti reći, “Dopusti mi da ti očistim lice”, kada je vaše vlastito lice iskrivljeno prezirom? Ukoliko sudimo drugima imamo sindrom "svete" bolesti “Ja sam svetiji od tebe.” Kada u nekoga upirete kažiprstom, setite se da su ostala tri prsta usmerena prema vama. Oduprite se takvom mentalitetu.

 

[south railroad]

Ima i jedna odlicna rec mitropolitova za nas `` blagocestive``


I da znate, ti religiozni koje najčešće nazivamo "pobožni ljudi", najopasniji su u Crkvi. Ti pobožni ljudi su veoma opasni. Bog da nas sačuva od njih.

Kada služimo Svetu Liturgiju i kažemo: "Gospode, spasi blagočestivija", jedan Svetogorac je rekao u šali, "Gospode spasi nas od blagočestivija", tj. da nas Bog sačuva od tih religioznih ili pobožnih ljudi; jer pobožan tj. religiozan čovek predstavlja svojeprirodnu ličnost, koja nikada nije imala lični odnos sa Bogom.

Pobožna ličnost posti, sprovodi molitveno i razna druga crkvena "pravila", prosto ispunjava zaduženja pred Bogom, ali nema nikakav ozbiljan odnos sa Njim i zato Bog, ovakvoj ličnosti, nikada ne otkriva baš ništa.
I evo, svedočim vam i priznajem iz sopstvenog opita i iskustva, da se u životu nisam susreo sa većim vragovima i opasnošću za Crkvu od pobožnih ljudi.

 

[vcbccbc vcbcvb]

Skoro mi rece jedan covek: Ja ne idem u Crkvu jer su svi licemeri. Idu samo da pokazu novu odecu i da ogovaraju jedni druge. Pa dobro – rekoh mu – Zar su bas svi licemeri? Kako mozes znati kad ne ides? Na kraju krajeva, vidi, sigurno su neki od nas licemeri, sigurno neko dolazi da pokaze odecu, ali ima i onih koji to ne rade. Pa zar mi koji smo licemeri, nemamo nista dobro? Zasto to tebi smeta ako sam ja licemer? Zar si toliko besprekoran da ne mozes izdrzati jednog licemera pored sebe? E... budi malo strpljiv. Zar je licemerje zarazno pa ces se zaraziti?

zemo, licemerje je zarazno kao i korupcija, ljudi misle da samo koketiraju sa njima, ali djavo odnese salu, covek ni ne zna; ja maksimalno sto se salim to je u delu trgovine, imali smo diskusiju o najamnicima u polju, verovatno se secas, kad ispade da Bog zakida radnike jer su neki vise radili, a plata ista, - posao bio unapred pogodjen, nema sta da se radnici bune
p.s. tako i ja u novoj firmi, sta ima neki stari radnici da se bune, ja sam se pogodio koliko ja vredim, a to sto oni rade tu odavno, pa nisu za dzabe radili, inflacija, pa sam se ja jos bolje pogodio sad, heh, nisam lud ni da im kazem za koliko, posl. tajna

 

[vcbccbc vcbcvb]

zdrav odnos je cist racun, a ne ove bundzije, stalno im nesto smeta fali, uvek im malo, cangrizaju itd - ako 'oces radi, idi u crkvu, a ako neces, tvoja stvar, a nemoj da se pravdas drugima, kao da si se pretrgao od rada ili idenja u crkvu, jer onda bolje da nisi - to je nasa odluka sta cemo i koliko, ne moze niko da nas natera, radim kada oceu, odmaram kada 'ocu, nisam robot.

Pobožna ličnost posti, sprovodi molitveno i razna druga crkvena "pravila", prosto ispunjava zaduženja pred Bogom, ali nema nikakav ozbiljan odnos sa Njim i zato Bog, ovakvoj ličnosti, nikada ne otkriva baš ništa.

sta bi od tumacenja Isaije 28 bese, - pravilo po pravilo, ...- sa one teme? Evo opet

12 Jer im reče: Ovo je počinak, ostavite umornog da počine; ovo je odmor; ali ne hteše poslušati.
13 I biće im reč Gospodnja, zapovest po zapovest, zapovest po zapovest, pravilo po pravilo, pravilo po pravilo, malo ovde, malo onde, da idu i padaju nauznako i razbiju se, i da se zapletu u zamke i uhvate.


Od cega rece onda Isaija da se odmori? Od rada, od idenja u Crkvu, ili od ovog treceg sto vam ja non-stop govorim, a tako jasno opisano u Isaiji glava 28?

 

[south railroad]

Pri kraju svojih beseda, Mitropolit, ako ima malo vremena odgovara na pitanja prisutnih.

Jednom prilikom, neko ga upita kako se treba ponasati prema svojim bliznjima koji su nezainteresovani za veru. Sta im treba govoriti i slicno...

Izmedju ostalog Mitropolit mu odgovara:.... Nekad je mnogo bolje da covek ostane ateista nego da bude prelasceni Hriscanin. Jer ateista kad dodje do nevolje moze reci: Gospode ne znam kako da te ispovedam ali sam cuo da si milostiv. Pomilij me ovakvog kakav sam... i moze dobiti takvo osvedocenje i pomoc kakvu su i sami svetitelji imali, dok ovo, covek koji ide u Crkvu, vrsi neke zapovesti ``koji je tu`` ali je prelascen, ne moze izgovoriti.

 

[Bogomolj@c]

Zdrav odnos čoveka prema Bogu je najpre onaj u kome čovek voli Boga.
Ima 1 test, jednostavan, koji nas može odrediti prema sagovorniku.
Odrediti... ne mislim presuditi već da shvatimo kako se taj čovek odnosi prema Bogu.
Pitati čoveka: ''Voliš li Boga?''
Ako je odgovor brz i rezolutan DA, to je jedno,
a ukoliko se najpre postavljaju pitanja i potpitanja, to je drugo.

 

[Bogomolj@c]

Ima i jedna odlicna rec mitropolitova za nas `` blagocestive``


I da znate, ti religiozni koje najčešće nazivamo "pobožni ljudi", najopasniji su u Crkvi. Ti pobožni ljudi su veoma opasni. Bog da nas sačuva od njih.

Kada služimo Svetu Liturgiju i kažemo: "Gospode, spasi blagočestivija", jedan Svetogorac je rekao u šali, "Gospode spasi nas od blagočestivija", tj. da nas Bog sačuva od tih religioznih ili pobožnih ljudi; jer pobožan tj. religiozan čovek predstavlja svojeprirodnu ličnost, koja nikada nije imala lični odnos sa Bogom.

Pobožna ličnost posti, sprovodi molitveno i razna druga crkvena "pravila", prosto ispunjava zaduženja pred Bogom, ali nema nikakav ozbiljan odnos sa Njim i zato Bog, ovakvoj ličnosti, nikada ne otkriva baš ništa.
I evo, svedočim vam i priznajem iz sopstvenog opita i iskustva, da se u životu nisam susreo sa većim vragovima i opasnošću za Crkvu od pobožnih ljudi.

Brate,
razumem šta misliš, ali terminologija mora biti preciznija.
Pobožan čovek je posvećen Bogu. Koji Boga voli, poštuje, sluša i moli Mu se. Znači pozitivan lik.
A ove koje si opisao, oni su kobajagi pobožni. Farisejski pobožni (farisejski opis iz čuvene priče o fariseju i cariniku kada su se molili u hramu). Ili bi se mogli opisati kao kvazi-pobožni, ili pseudo-pobožni, ili neiskreno, površno i lakomisleno pobožni i sl. Osuda ponašanja ovakvih ljudi nosi malo i naše gordosti, i nadimanja pred njima.
*
A i takav,
kada dođe u hram, pa se oseni krsnim znakom, ipak se Bogu obraća.
A nemoguće je da Bog ne čuje čoveka koji Mu se obraća, kako reče jedan Sveti čovek.
Pa će mu Bog pomoći da sagleda sebe, svet, ljude, Boga... na ispravan način.
Zalažem se da ga i mi sa malo više strpljenja i opraštanja razumemo i da mu pomognemo.

 

[south railroad]

Brate,
razumem šta misliš, ali terminologija mora biti preciznija.
Pobožan čovek je posvećen Bogu. Koji Boga voli, poštuje, sluša i moli Mu se. Znači pozitivan lik.
A ove koje si opisao, oni su kobajagi pobožni. Farisejski pobožni (farisejski opis iz čuvene priče o fariseju i cariniku kada su se molili u hramu). Ili bi se mogli opisati kao kvazi-pobožni, ili pseudo-pobožni, ili neiskreno, površno i lakomisleno pobožni i sl. Osuda ponašanja ovakvih ljudi nosi malo i naše gordosti, i nadimanja pred njima.
*
A i takav,
kada dođe u hram, pa se oseni krsnim znakom, ipak se Bogu obraća.
A nemoguće je da Bog ne čuje čoveka koji Mu se obraća, kako reče jedan Sveti čovek.
Pa će mu Bog pomoći da sagleda sebe, svet, ljude, Boga... na ispravan način.
Zalažem se da ga i mi sa malo više strpljenja i opraštanja razumemo i da mu pomognemo.

Ovo je, pomalo u sali, mitropolit preneo iz razgovora sa igumanom dok je bio monah na Sv.Gori. Medjutim stoji velika opasnost u tome da neko sebe nazove poboznim ili vernikom. Druga je stvar reci tako nesto na forumu, gde imamo i bratiju ateista, a drugo samog sebe smatrati poboznim vernikom. U tome lezi i velika prelest jer ako se sagleda u potpunosti sta u stvari znaci biti pobozan (po Bogu) moze se shvatiti zasto nemamo ni jednog jedinog svetitelja u istoriji Crkve koji je za sebe nesto takvo rekao.

Bas zato i kaze da su ti pobozni tj. oni koji sebe smatraju takvima, najveca opasnost za Crkvu.

 

[Bogomolj@c]

Ovo je, pomalo u sali, mitropolit preneo iz razgovora sa igumanom dok je bio monah na Sv.Gori. Medjutim stoji velika opasnost u tome da neko sebe nazove poboznim ili vernikom. Druga je stvar reci tako nesto na forumu, gde imamo i bratiju ateista, a drugo samog sebe smatrati poboznim vernikom. U tome lezi i velika prelest jer ako se sagleda u potpunosti sta u stvari znaci biti pobozan (po Bogu) moze se shvatiti zasto nemamo ni jednog jedinog svetitelja u istoriji Crkve koji je za sebe nesto takvo rekao.

Bas zato i kaze da su ti pobozni tj. oni koji sebe smatraju takvima, najveca opasnost za Crkvu.

OK
Napisao sam primedbu jer sam sreo takve, pa sam,
pomislivši da se nedostojno ponašaju, pogrešio, i postideo se.

 

[InternetExplorer]

postideo se.

I treba da se stidis.

 

[south railroad]

OK
Napisao sam primedbu jer sam sreo takve, pa sam,
pomislivši da se nedostojno ponašaju, pogrešio, i postideo se.

Na zalost, mnogo nas je takvih koji se smatramo poboznima a sile poboznosti smo se odrekli. Trazimo poboznost, a ne zelimo da svucemo starog coveka sa sebe koji se na svaku sitnicu gnevi, samoopravdava, uzdize iznad svega smatrajuci sebe za nesto a u stvari je jedno nista. Prah i pepeo.

 

[south railroad]

I treba da se stidis.

Sta je u stvari stid i cega se neko treba stideti? To je pitanje.

 

[Bogomolj@c]

“Ne dajte svetinje psima! Niti svoga biserja bacajte pred svinje da ga ne pogaze nogama pa se okrenu i rastrgaju vas.” Matej 7:7

Brate,
sve odobravam što si napisao, s tim da imam ovo pitanje:
Zbog čega si naveo citat Matej 7:7 o biserima i svinjama?
On je tačan, naravno, ali cenim da ne pripada ovom kontekstu.
Ako ti nije teško molim te da obrazložiš.

 

[InternetExplorer]

Sta je u stvari stid i cega se neko treba stideti? To je pitanje.

Mislim da je stid vezan za relacije izmedju ljudi. Ako ne bi bilo tih relacija ne bi bilo ni stida.

 

[gost 333986]

Brate,
sve odobravam što si napisao, s tim da imam ovo pitanje:
Zbog čega si naveo citat Matej 7:7 o biserima i svinjama?
On je tačan, naravno, ali cenim da ne pripada ovom kontekstu.
Ako ti nije teško molim te da obrazložiš.

takva jen tema

 

[Bogomolj@c]

Dalje nastavlja Apostol: Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. To jest, postajemo deca Bozija verom i ujedinjenjem sa Hristom. Dakle nas pravi odnos sa Bogom je odnos Oca i deteta. Zato nas je i Hristos ucio da u molitvi Boga nazivamo Ocem nasim. I bas kao sto naseg zemaljskog oca prizivamo bez obzira sta smo uradili, dobro ili zlo, imamo hrabrost i slobodu za to znajuci da jedan otac nikada ne negira svoje dete i da je uvek uz njega bez obzira na njegove nestasluke ili neposlusnost i to zato sto je, jednostavno, njegov otac. To i mi trebamo razumeti ovo i imati hrabrosti prema Bogu te da se ne razocaravamo i ocajavamo gledajuci nase slabosti i nase padove i gledajuci neke stvari koje nam izgledaju nemoguce. Postoje ljudi koji kazu da ne se ne mogu pribliziti Bogu, da se ne mogu ispovedati, da ne idu u crkvu jer smatraju da se ne mogu ocistiti od strasti, da nisu cisti, da nisu slobodni od greha i zato se udaljuju. Ovaj stav, iako izgleda da proizilazi iz smirenja i samospoznaje, ona ipak steti coveku jer samim tim udaljavanjem postajemo blizi nasim strastima i gresima. Ne ocekujmo da cemo se, udaljavanjem od Boga, popraviti. Time se vise oslepljujemo i srce nam postaje hladnije te dolazimo do toga da se i ne zelimo vratiti Njemu. To se desava sa covekom koji kaze: Prici cu Bogu, kad budem spreman.

Nasuprot tome, kada se covek priblizava Bogu sa jednim sinovskim duhom, sa jednim detinjim duhom kao onaj bludni sin koji kaze. Pored svega sto sam uradio vraticu se ocu i pasti na kolena govoreci da sam mu zgresio. Tako, kada covek sa ovakvim osecanjima prilazi Bogu i kaze: U redu, ucinio sam sto sam ucinio, ali On je moj Otac i ja sam dete Bozije. Za mene je Bog postao covek, za mene se razapeo i prosao sve ono da bi nam pokazao koliko nas voli. I sve ljude zajedno i mene licno. Jer se Hristos raspeo i za mene licno i za sve nas ljude zajedno.

Ovakvim nacinom se covek treba polako priblizavati Bogu i da tu ceka Bozije prisustvo. Imamo za primer i nase svetitelje koji su imali ogromne borbe i ogromne padove. Imamo svetitelje koji su bili cinili i velike zlocine , ali nisu posle toga padali u ocajanje vec su drzali svoju dusu pred Bogom, prinosili pokajanje pred Bogom i nisu gubili svoju hrabrost pred Njim cekajuci Njegovu milost. Tako i mi, nemojmo ocajavati gledajuci nase strasti. One naravno nisu samo telesne vec postoje i one koje mozda i nisu ocigledne ali su mnogo vece: egoizam, srebroljublje, lukavost, zloba, zlopamcenje... i ovo su strasne strasti koje nas odvajaju od zajednice sa Bogom. Ovde nam dalje Apostol pavle kaze da smo deca Bozija. Ovo trebamo razumeti. Svi koji ste se krstili u Hristu, u Hrista ste se obukli. Ne samo da ga slusate, ne samo da ga verujete, vec ste se obukli u Njega.

Dalje Apostol kaze: Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. Ovde Apostol ponistava razlike medju nacijama. Ponistava cak i razlike izmedju roba i slobodnog gde se u to vreme robovi nisu smatrali za ljude. ``Stvar`` su ih nazivali Rimljani. Ponistava i razlike izmedju muskarca i zene. Nema onog: Ja sam musko, takav i takav, ti si zensko, takva i takva. Govoreci opet : jer ste svi jedan covek u Hristu, ne kaze da smo jedno, vec jedan, zato sto svaki covek zadrzava svoje licne osobine u tome ``jedan`` predupredujuci da neko pomisli da cemo biti bezlicni u tome jedno. Muskarac ostaje muskarcem, ne postaje zena, takodje i zena ostaje zenom, ne postaje muskarac. Judejac ostaje Judejac. Turcin ostaje Turcin i Grk ostaje Grk.... ali smo svi mi jedan covek. Nismo jedna stvar. Hristos odrzava coveciju licnost sa svim onim sto je cine. Njena istorija, osobine.... Ali sta joj cini? Odseca njene strasti, njene grehe, njena duhovna otrovna zagadjenja... saseca joj ono duhovno razdvajanje kao kad covek kaze: ``Ja sam ovakav i on je onakav i nemam nikakve veze sa njim`` i daje takvoj dusi osecanje da je drugi covek njegov brat. Drugi covek je ja. Mi smo jedan covek. Ne jedna ista stvar, vec jedan covek. Svi ti ljudi cine jednog coveka kao sto i Otac, Sin i Duh Sveti cine jednog Boga. Jedno Bozanstvo. Tri lica koja cine jedno. Tako i covecanstvo sa milionima lica cini jednog coveka zato sto smo ujedinjeni u Hristovoj ljubavi. Dostici ovo nije laka stvar. Kako ce neko gledati drugog kao sebe samoga?

Bio sam skoro u jednoj kuci i ukucan me zamolio da odgledamo jednu emisiju na TV-u. Ja nemam televizor niti gledam bilo sta, ali tad... ajde. E... bese neki genijalac koji drzi govor i rece: `` Trebas voleti samog sebe jer je Hristos rekao da volimo bliznje ko same sebe. Ako ne volis samog sebe kako ces voleti drugog?``U redu.... sta da kazes? Dodje coveku da pocupa kosu kad cuje kako pojedini objasnjavaju Pismo. Jer kad kaze da volis bliznjeg kao samog sebe, ne znaci to bukvalno tako. Jer dodje neko i kaze: Ja ne volim samog sebe. Ima mnogo takvih ljudi. Ima onih koji ne samo da ne vole sebe nego se i ranjavaju. I sta sad znaci? Ovaj covek ne treba da zavoli bliznjeg? Nije to tako. Kad kaze da zavolimo bliznjeg znaci da ga zavolimo kao da je nase ``ja``, nasa licnost. Drugi covek nije drugi, nije stranac, nije onaj koji je preko puta mene vec je on moje ``ja``. Ja sam taj drugi. I ovo je ono sto se trazi od nas. Ovo je sto kaze Apostol da smo jedan covek. Ti si kao licnost ceo svet. I kako to postizes? To postizes kad nadmasis samog sebe. Kada sebicno volis samog sebe, samoljubljem, nemoguce je da zavolis drugog coveka. Nijedan egoista ne voli drugog. Takva je sebicna ljubav. Svetska, telesna... koja voli samo kada je neko drugi voli. Voli ali zeli nesto zauzvrat. Dok ljubav Bozija, ljubav Hristova ne trazi nista zauzvrat i zato oslobadja coveka. Daje mu slobodu. Zato je i tesko coveku da zavoli bliznjeg kao samog sebe, medjutim to moze postici kroz samu ljubav Hristovu.

Sve pohvale za tekst.

Zdrav odnos prema Bogu utemeljen na dve teze.
1... Da je čovečanstvo živi organizam kao što je čovek živi organizam, i da čovečanstvo ima svoje detinjstvo i svoje zrelo doba, kao što čovek ima svoje detinjasto (starozavetno) doba, i svoje odraslo doba (novozavetno doba). I da se zbog te razlike u zrelosti razlikuje i zavetovanje s Bogom. Starozavetni period razvoja čovečanstva bio je adekvatan mladom, sirovom, nezrelom čovečanstvu, dok je novozavetni period nastupio kada je za to čovečanstvo sazrelo.
2... Da je Hrišćanstvo kvalitativno promenilo odnos ''čoveka prema Bogu'' u odnos ''čoveka i Boga''. Umesto odnosa poslušnosti i direktivnih zapovesti, Hristov zavet uznosi čoveka na status usinovljenja. Umesto da svoj odnos prema Bogu zasnivamo na naučavanju, učenju, i zapovestima koje treba da poštujemo, Hristos nas je pozvao da sa Njim delimo Njegovo Carstvo. I da kao takvi, kao na usinovljenje pozvani, da svoj odnos prema Bogu korenito redefinišemo. Zdrav novozavetni odnos sada je lični, prisniji, neposredniji, zajedničarski. Crkva kao nebozemni organizam sada je mesto mističnog susreta i sinergičnog življenja i delovanja.

Ovako sam ja doživeo ovo lepo predavanje Mitropolita Atanasija.

 

[south railroad]

Mitropolit je izuzetna licnost. Onaj pravi Svetogorski Vladika. Monah isposnik, jedan od najboljih studenata generacije teologije na atinskom Bogoslovskom fakultetu u generaciji sa Patrijarhom Aleksandrijskim Teodorom II. Poslusnik starca Pajsija i koji je upoznao mnoge velike savremene oce Crkve: Porfirija Kafsokalivita i Josifa Isihastu i druge. Jedno pravo svetilo Pravoslavlja.
Pre par nedelja sam slusao direktan prenos jedne radio emisije njegove Mitropolije gde se javljaju slusaoci i postavljaju mu pitanja. To je bilo pre Uskrsa. Javlja se neko i prve reci su mu: Vatra da padne da nas sprzi jer dozvolismo da nam zatvore Crkve za Uskrs. nedostojni smo, vatra da padne... i prekinu javljanje. Mitropolit ocuta par sekundi i pomenu pricu iz Luke kad su dvojica ucenika pitali Gospoda da svedu vatru sa neba da sprzi neko selo i kako im je Gospod odgovorio da ne znaju kakvog su duha te da je Boziji naum drugaciji od naseg ujedno savetujuci i njega i sav narod da je ipak u ovom trenutku najbitnije poslusanje Crkvi. Zatvorena vrata... zatvorena vrata. Otvorice se kad treba. Strpljenje i poslusanje.

 

[Pera zdera]

Pre par nedelja sam slusao direktan prenos jedne radio emisije njegove Mitropolije gde se javljaju slusaoci i postavljaju mu pitanja. To je bilo pre Uskrsa. Javlja se neko i prve reci su mu: Vatra da padne da nas sprzi jer dozvolismo da nam zatvore Crkve za Uskrs. nedostojni smo, vatra da padne... i prekinu javljanje. Mitropolit ocuta par sekundi i pomenu pricu....itd

Vlasti nisu zatvorile ni zabranile rad crkvi niti okupljanje vernika vec su dale preporuku a Irinej prihvatio.
Cak je aktuelni predsednik i izjavio da mu ne pada napamet da ikoga hapsi.
Utronjao se od zaraze pa proziva da su mu drugi krivi

 

[south railroad]

Vlasti nisu zatvorile ni zabranile rad crkvi niti okupljanje vernika vec su dale preporuku a Irinej prihvatio.
Cak je aktuelni predsednik i izjavio da mu ne pada napamet da ikoga hapsi.
Utronjao se od zaraze pa proziva da su mu drugi krivi

Nije to sad bitno ko je kome sta preporucio, najbitnije za nas Hriscane je bilo da poslusamo svoje Crkvene vlasti i da se ne osudjujemo medjusobno.

 

[Pera zdera]

Utronjao se i patrijarh, zar ne vidis ?
Ne mogu da verujem da ti verujes da je Irinej to sam iz svoje glave saopstio a Vi kao slusate glas crkve.
Prvo je hteo da obavezno se obavi pricest jer "kao" vernici ne mogu da se zaraze a posle "kao" moze da se zaraze.
Ko koga ovde zayebava brate ?
Mogu ili ne mogu vernici da se zaraze na pricesti ?

 

[gost 333986]

 

[Bogomolj@c]

Čovek prema Bogu može da se postavi na tri načina:

1- kao krivac, sa nadom da će izbeći kaznu, lojalnim služenjem,
2- kao najamnik, sa nadom na zadobijanje neke nagrade za verno služenje,
3- kao saradnik, satrudnik, iz ljubavi. Želeći da učini nešto za ''Božju stvar'', kao ljubljeni sin ljubljenom Ocu.

U sva tri slučaja čovek je sluga.
U prvom nevoljno,
u drugom poslovno,
u trećem radosno.

*
Najbolji ljudi među nama ljudima, Svetitelji, postavljali su se prema Bogu na treći način. Mnogi su išli na gubilište prkosno izjavljujući da ih nikakva smrt ne može od Boga odlučiti. (Sv.Đakon Avakum: ''Srb je Hristov ne boji se smrti.'') Ponovio bih i reči Svetitelja: ''Жртва и љубав нераздвојни су и стоје у правој сразмери; што је љубав већа, већа је и жртва. Жртва је израз љубави. И жртва је веома лака када иза ње стоји љубав, као што је реч лака када иза ње стоји готова мисао.''

 

[coco bill]

Čovek prema Bogu može da se postavi na tri načina:

1- kao krivac, sa nadom da će izbeći kaznu, lojalnim služenjem,
2- kao najamnik, sa nadom na zadobijanje neke nagrade za verno služenje,
3- kao saradnik, satrudnik, iz ljubavi. Želeći da učini nešto za ''Božju stvar'', kao ljubljeni sin ljubljenom Ocu.

U sva tri slučaja čovek je sluga.
U prvom nevoljno,
u drugom poslovno,
u trećem radosno.

*
Najbolji ljudi među nama ljudima, Svetitelji, postavljali su se prema Bogu na treći način. Mnogi su išli na gubilište prkosno izjavljujući da ih nikakva smrt ne može od Boga odlučiti. (Sv.Đakon Avakum: ''Srb je Hristov ne boji se smrti.'') Ponovio bih i reči Svetitelja: ''Жртва и љубав нераздвојни су и стоје у правој сразмери; што је љубав већа, већа је и жртва. Жртва је израз љубави. И жртва је веома лака када иза ње стоји љубав, као што је реч лака када иза ње стоји готова мисао.''

Na koji od ova tri načina se ti postavljaš prema Bogu?