KPCTAHK
Poznat
- Poruka
- 8.656
Негде при крају тог дугог, врућег и помало досадног поподнева јуна 2000-е и неке у мој професорски кабинет је улепршало девојче од чијег прекрасног рељефа ми се очурде избечише, саме по себи, дамар закљуца, тако жестоко да морах да одкопчам дугменце испод свилене кравате, како ме та медовине не би посве сморила и хтех да кашљуцањем, да би нагласио колико сам уман, самоукротљив и разуман, али `оћеш "мало морган" - самога себе ослушкујеш са колико глупости се фрљим, бре, док ми нагон кочи телашце, полудело бије срце и грче се беле џигерице Била је беше тако, безобразно-изазовно, обучена да сам сигуран да је Еви смоквин лист много више покривао онај прелепо-слатки део женског тела у који баш свако не сме да вирка, пожели да дирка и на њему, к`о мој благопочивши оцо на гусле, свирка. Морам да признам да су ме и до тада моје студенткиње често "фатале" на исту фору, но нисам се дао збунити и свакој сам дао до знања да сам стручњак за калсикичну филологију и да ме плаћају да учим, научим и после знање да то знањем оцењујем онако какво је, а не да се бакћем оценивањем и проценивањем анатомије, географије и естетике преслатког женског тела, али ова би нешто посебно – застала ми некаква врела кнедла у грлу и никако да јој издекламујем све то о чему малопре, онако строго-професорски, буњгурах.
На први поглед се је могло напросто осетити да она и није дошла са намером да ме убеди својим знањем, био сам сигуран да није ни покушавала да се припреми за испит учећи, већ нечим у чему је неприкосновена и чему нећу моћи, ма колико се копрцао на тој жеравици, да одолим. Свакако да сам покушавао да контролишем ситуацију, но њено, слатко- шиштеће, дување у, свиленкасто- предивно-плави, чуперак на њеној анђеоској глави, који јој је непрестано падао на, небеско плаветно, десно око и мене је, полако ал` сигурно, почело да деконцентрише и буди бујицу, вулкански врелог и необузданог, нагона у мени. Ту бујицу ми је распиривало поготово то што су јој бретеле са нечега што би се тешко могло назвати хаљиница, а била је изазовно шушкасто-свилена и мило-милена, то ми је више личило на некакву мини кошуљицу за спавање, ил` плажу, стално клизиле са, безобразно-узбуђујуће-слатко, извајаних рамена. Можда бих то некако и поднео, но све теже сам подносио то, ужасно ме је баш то и мамило, кад-год би јој бретела клизнула низ, пренежно-цаклеће, раменце она би, баш на ту страну, верујем нимало случајно, повукла доњи руб хаљинице тако да јој је непрестано извиривала, безобразно лепо-мамећа, сикица. Ууух, како сам осетио на каквим мукама је био Адам када је загледао сличну јабучицу. Нагон и разум су експлодирали у мени и сукобили се таквом жестином да сам њихов дијалог посве разговетно чуо. Нагон ми је непрестано наређивао:
„Убери је, убери, бре, Србине ! „ а разум би после тога закмечао:
„Еј, бре, професоре, ти треба да учиш, а не тело својих ученика да мучиш !“
Наравно, рекох ја вама да је код мене разум израженији од нагона Кочићевог Јаблана, да сам разум послушао, затворио очи и тој дамици испред себе, баш овако, професорски тетарлано-наређујуће, издекламовао:
„Госпођице, изгледате ми збуњено – веома збуњено. Молим вас поштујте и моје и своје време и реците ми шта Вас је то збунило како бисмо лакше привели крају ово испитивање ? „
„Ви !“ као из праћке думну
„Како ја, бре, слатки анђеле !? – шапутаво-милозвучн је у питах и још смиреније наставих - Ево, жмурићу док Ви одговарате како Вас више не бих збуњивао...“
„Ево како !“ – зацвркута та преслатка дамица и када отворих очи да видим то њено „ево“ она настави – Целу ноћ сам мислила на тебе, професоре. То ме је толико збунило да сам заборавила и доњи веш да обучем …Ево и доказа – види да сам испод гола, голцијата ! – рече и подиже своју и онако, бар за четири прста, прекратку хаљиницу.
Јаој, не могу ни да вам изјецам какав миомирис ми је облио њушку. Нагон у мени је као вулкан прокључао – избуљиле су ми се очи, тело поче да се кочи, а напредњак, безбели, поскочи (увек бива тако кад тај блесо осети миомирисаво женско месо.)
„Шта би са разумом, професоре !?“ – верујем да ћете ме сви здраворазумни, морални и увек усправни да упитате, осудите и морал ми попљујете.
Ех, разум – он се негде изгуби, но нимало ми није жао због тога јер ОНО је слађе када разум устукне и тело облије, неразумно-фина, милина. Ви који у сличним ситуацијама можете да одолите таквим изазовима слободно фрљуцните и камен на мене, крив сам и признајем своју кривицу, но пре тога ми дозволите да вам кажем шта би када ми се разум опет појави. Да, тада сам и ја, стара бекрија, схватио да није она била нимало збуњена – збуњен би профа. То је и разлог да сам јој дао чисту десетку - залужила је. Када је одлепршала са кесом на лицу, баш онаквим од увета до увета, мени није преостало ништа друго већ да пола сата одклечим у ћошку на кукурузу– казнио сам тело верујући да ће ми се тако повратити изгубљени морал, а и збуњеност уступити место разуму…
Крстан Ђ. Ковјенић
На први поглед се је могло напросто осетити да она и није дошла са намером да ме убеди својим знањем, био сам сигуран да није ни покушавала да се припреми за испит учећи, већ нечим у чему је неприкосновена и чему нећу моћи, ма колико се копрцао на тој жеравици, да одолим. Свакако да сам покушавао да контролишем ситуацију, но њено, слатко- шиштеће, дување у, свиленкасто- предивно-плави, чуперак на њеној анђеоској глави, који јој је непрестано падао на, небеско плаветно, десно око и мене је, полако ал` сигурно, почело да деконцентрише и буди бујицу, вулкански врелог и необузданог, нагона у мени. Ту бујицу ми је распиривало поготово то што су јој бретеле са нечега што би се тешко могло назвати хаљиница, а била је изазовно шушкасто-свилена и мило-милена, то ми је више личило на некакву мини кошуљицу за спавање, ил` плажу, стално клизиле са, безобразно-узбуђујуће-слатко, извајаних рамена. Можда бих то некако и поднео, но све теже сам подносио то, ужасно ме је баш то и мамило, кад-год би јој бретела клизнула низ, пренежно-цаклеће, раменце она би, баш на ту страну, верујем нимало случајно, повукла доњи руб хаљинице тако да јој је непрестано извиривала, безобразно лепо-мамећа, сикица. Ууух, како сам осетио на каквим мукама је био Адам када је загледао сличну јабучицу. Нагон и разум су експлодирали у мени и сукобили се таквом жестином да сам њихов дијалог посве разговетно чуо. Нагон ми је непрестано наређивао:
„Убери је, убери, бре, Србине ! „ а разум би после тога закмечао:
„Еј, бре, професоре, ти треба да учиш, а не тело својих ученика да мучиш !“
Наравно, рекох ја вама да је код мене разум израженији од нагона Кочићевог Јаблана, да сам разум послушао, затворио очи и тој дамици испред себе, баш овако, професорски тетарлано-наређујуће, издекламовао:
„Госпођице, изгледате ми збуњено – веома збуњено. Молим вас поштујте и моје и своје време и реците ми шта Вас је то збунило како бисмо лакше привели крају ово испитивање ? „
„Ви !“ као из праћке думну
„Како ја, бре, слатки анђеле !? – шапутаво-милозвучн је у питах и још смиреније наставих - Ево, жмурићу док Ви одговарате како Вас више не бих збуњивао...“
„Ево како !“ – зацвркута та преслатка дамица и када отворих очи да видим то њено „ево“ она настави – Целу ноћ сам мислила на тебе, професоре. То ме је толико збунило да сам заборавила и доњи веш да обучем …Ево и доказа – види да сам испод гола, голцијата ! – рече и подиже своју и онако, бар за четири прста, прекратку хаљиницу.
Јаој, не могу ни да вам изјецам какав миомирис ми је облио њушку. Нагон у мени је као вулкан прокључао – избуљиле су ми се очи, тело поче да се кочи, а напредњак, безбели, поскочи (увек бива тако кад тај блесо осети миомирисаво женско месо.)
„Шта би са разумом, професоре !?“ – верујем да ћете ме сви здраворазумни, морални и увек усправни да упитате, осудите и морал ми попљујете.
Ех, разум – он се негде изгуби, но нимало ми није жао због тога јер ОНО је слађе када разум устукне и тело облије, неразумно-фина, милина. Ви који у сличним ситуацијама можете да одолите таквим изазовима слободно фрљуцните и камен на мене, крив сам и признајем своју кривицу, но пре тога ми дозволите да вам кажем шта би када ми се разум опет појави. Да, тада сам и ја, стара бекрија, схватио да није она била нимало збуњена – збуњен би профа. То је и разлог да сам јој дао чисту десетку - залужила је. Када је одлепршала са кесом на лицу, баш онаквим од увета до увета, мени није преостало ништа друго већ да пола сата одклечим у ћошку на кукурузу– казнио сам тело верујући да ће ми се тако повратити изгубљени морал, а и збуњеност уступити место разуму…
Крстан Ђ. Ковјенић
