SSSR_
Ističe se
- Poruka
- 2.056
izvor: Nacional-boljsevicki casopis "Limonka"
Zato sam postao nacional-boljševik!
Mome dedi Valentinu Mihajloviču Grebnevu tačno je 83 godine.Kao 16-godišnjak zajedno sa svojim starijim drugovima odlučio je da pristupi partizanima.Iskrali su se kasno jedne večeri,ostavši prepušteni sami sebi na tek okupiranoj teritoriji.Tetka moga dede je živela u susednom selu i njen sin je već bio partizan.Odlučila je da povede sa sobom troje preplašene dece koja su joj poverena,shvativši ozbiljnost date situacije.Tumarali su dva dana zaredom, uveče su pešačili,a preko dana se skrivali.Počeli su polako da gube nadu,kada su se pred njima rano u zoru pojavili surovi partizani na jednom od šumskih puteva.Nakon kraćeg razgovora (držeći prst na obaraču) gerilci su odlučili da ih povedu sa sobom.
Sa svojih 17 Valentin Grebnev je završio u bolnici.Šest neprijateljskih gelera ostali su u njegovom mladom telu.Ali on je i dalje živ – vole ga i paze najviše od svih ranjenika u bolnici. ''Valka je sa nama!'' – glasno se raspravljaju borci čiji je on zapravo drug.Nakon rata deda je postao upravnik kolhoza.Prema svim pokazateljima njegov kolhoz je bio na prvom mestu.Ubrzo je unapređen u sekretara gradskog komiteta Lužnjiki,da bi ga na kraju izabrali u regionalni komitet u kome je proveo četiri godine.Njegov položaj ga je odvajao pet mesta od predsedništva u kome je sedeo Brežnjev.Deda se može pohvaliti odlikovanjima koja je dobio od Partije : jedno ’73 godine time što je organizovao proizvodnju krompira,a drugo ’76 (zvezdom heroja socijalističkog rada) uspevši da spreči opadanje proizvodnje mleka.Bio je svedok ’’Lenjingradske afere’’ koja je uticala na to da sa prezirom napusti Partiju.Danas je počasni građanin Lenjingradskog regiona,proglašen od strane gradonačelnika i gradske komisije.Imao sam običaj da sedim sa njim u kuhinji na trećem spratu stana koji je dobio za vreme vladavine Hruščova.Pili bi smo zajedno vodku,razgovarali i tada bi mi polutiho govorio:
- Razumi Serža,statistika...statistika je pokazala da se Staljin nije do kraja obračunao sa petom kolonom – nakon toga udario bi šakom o sto.Nisam se baš u svemu slagao sa njim i zato sam postao nacional-boljševik.
Godine 1996 moj stariji brat Andrej Grebnev koji je već dugo čitao časopis ’’Limonka’’,odlučio je da svoga druga Dima Ševeleva i mene odvede do lenjingradskog ogranka Nacional Boljševičke Partije.Već 1997 Andrej je bio primer za sve nacional-boljševike u zemlji i ta priča ga je pratila dosta dugo.Ubrzo moj brat odlazi u zatvor,a ja krećem ka Altaju pokušavajući da uradim nemoguće.U Altaju sam prvi put video Eduarda Limonova.Klečao je u snegu držeći ruke iza glave kao i ja.Uperivši pištolj ka nama policajac je upitao:
- Ko je od vas Savenko?
- Ja sam – odgovorio je Eduard ponosno podižući glavu.
- Idi u svoju Francusku Savenko! Huliganu šta radiš ovde?
- Ja sam ruski patriota! – odgovorio je Eduard Limonov.
Od toga momenta gledajući ga kako kleči,prkosno podignutih grudi u kamuflažnoj košulji i visoko uzdignute prosede glave ka nebu, dugo mi je odzvanjala ta rečenica koja se prolamala planinama – ’’Ja sam ruski patriota!’’
U međuvremenu brat mi je ubijen.Nepoznate osobe su ga pretukle do smrti,dok je Dima Ševelev umro usled udarca tupim predmetom u glavu.
Jasno se sećam da sam 1996 godine kada smo se učlanjivali u NBP upitao brata:
-Slušaj Andrej,a šta ako mi budu rekli da glasam za Zjuganova?
-Onda tako mora biti.Razumeš? Pristupio si Partiji! Seti se ’’Mein Kampf’’-a.
Prisetio sam se svega što je napisano i tako sam postao nacional-boljševik.
Godine 2002 na mitingu koji je održan protiv policijske torture,ugledao sam najlepšu devojku na svetu i zaljubio se u nju.Otišao sam na demonstracije pet dana nakon što su me pustili iz pritvora.Bio sam sav u modricama,ruke sam jedva pomerao,bubrezi su mi otkazali,zubi su mi bili potpuno slomljeni.Osećao sam se kao potpuni invalid,jer sam jedino mogao da koristim jezik.Već 2003 godine,jedne zimske večeri dok smo ispijali vodku i slušali ’’Blix’’ sa plejera,zaprosio sam svoju devojku.Sedamanestog maja smo se venčali,dok smo osamnaestog (za moj rođendan) odlučili da učestvujemo na jednom od neprijavljenih mitinga,na kome smo smo se susreli sa specijalnim policijskim jedinicama.Opet sam bio pretučen i uhapšen zajedno sa svojim drugovima.Moja žena Olka je tri dana konstatno dolazila u policijsku stanicu donoseći nam čistu vodu za piće,hranu i ostale namirnice koje su nam dostavljane nakon kontrole služebnika OMON-a.
U 2005 Olka mi je rodila sina koga smo nazvali Artem.Sin ima običaj da mi kaže s vremena na vreme:
-Tata znam,žene su napravljene od srebra,a muškarci od mesa.
U potpunosti se slažem sa svojim sinom,zato sam nacional-boljševik.
Rođen sam u Lenjingradu i odrastao u istom gradu koji je kasnije promenio ime u St.Petersburg.Kada je 2003 godine Putin implementirao u naš grad strano telo u liku Valentine Ivanovne Tiytin,uspeo sam da se provučem na press konfereciju našeg novog guvernera zajedno sa svojom drugaricom iz Partije.Moja drugarica iz NBP-a uspela je da tresne Tiytin-ovu tri puta po licu,dok sam ja povikao : ’’Ne treba nam takav guverner’’,u isto vreme bacajući gomilu letaka po konferencijskoj sali.Odvukli su nas u toalet,a na udarac oficira FSO-a drškom pištolja samo sam se nasmejao.Očigledno je da su znali da pripadamo ogranku St.Petersburškog NBP-a.Za to vreme moja drugarica iz Partije je takođe sa osmehom na licu uzviknula kako Valentina Ivanovna Tyutin ovde ne pripada.
-Ti k.učko,znaš li na koga si skočila?! – počeo je da se dere jedan od FSO-vaca u crnom odelu.Tukli su me gumenim pendrekom,a krv je prštala na sve strane poput prašine iz tepiha.Vrlo dobro sam znao na koga smo skočili – zato sam nacional-boljševik.
U toku istrage jedan od policajaca me je neobavezno pitao:
-J.ebeš li ti ovu devojku ili šta?
-Ne - odgovorio sam – Ja imam ženu.
-Moja žena je kao hleb i meko pecivo! – na to će policajac cerekajući se.
Od ovakvih budala mi je bilo muka,iz tog razloga sam postao nacional –boljševik!
Devet godina sam radio u jednoj firmi izrađujući kaljeve peći.Jednoga dana,nakon što sam se vratio sa 15-dnevnog odsustva šef me je odvukao sa strane,stegao ruku i prošaputao: ’’Sergej može se desiti da niko od vas više ne radi ovde – po tome je naš narod obično g.ovno.Svi su zadovoljni sa onim što imaju.Ako hoćeš da se boriš za svoja prava idi u Evropu!’’
Ja ne želim da budem klasični evropejac i svestan sam toga da moj šef greši.Zbog toga sam postao nacional-boljševik!
Ponekad mi dobronamerni i ne toliko dobronamerni ljudi govore: ’’Malo vas ima, malo toga možete da uradite jer ništa od vas ne zavisi’’.Neki samo uzdišu,dok se dugi zlobno smeju.Delimično bih se složio sa njima.Naravno da nas ima malo i bez vas ne možemo da uradimo ništa značajnije.Samo zajedničkim snagama možemo da uradimo sve!Revolucija je nezaustavljiva,ona je istorijski neizbežna!Samo želimo da nas primetite,ustupite nam prostor,a zatim će se stvoriti ogromna masa oko Kremljina.Sklonite se sa strane i pustite nas u prve redove.Tada ćemo jurnuti smelo napred štiteći narod svojim telima od ispaljenih metaka.
Moje ime je Sergej,imam 33 godine i nacional-boljševik sam.
Zato sam postao nacional-boljševik!
Mome dedi Valentinu Mihajloviču Grebnevu tačno je 83 godine.Kao 16-godišnjak zajedno sa svojim starijim drugovima odlučio je da pristupi partizanima.Iskrali su se kasno jedne večeri,ostavši prepušteni sami sebi na tek okupiranoj teritoriji.Tetka moga dede je živela u susednom selu i njen sin je već bio partizan.Odlučila je da povede sa sobom troje preplašene dece koja su joj poverena,shvativši ozbiljnost date situacije.Tumarali su dva dana zaredom, uveče su pešačili,a preko dana se skrivali.Počeli su polako da gube nadu,kada su se pred njima rano u zoru pojavili surovi partizani na jednom od šumskih puteva.Nakon kraćeg razgovora (držeći prst na obaraču) gerilci su odlučili da ih povedu sa sobom.
Sa svojih 17 Valentin Grebnev je završio u bolnici.Šest neprijateljskih gelera ostali su u njegovom mladom telu.Ali on je i dalje živ – vole ga i paze najviše od svih ranjenika u bolnici. ''Valka je sa nama!'' – glasno se raspravljaju borci čiji je on zapravo drug.Nakon rata deda je postao upravnik kolhoza.Prema svim pokazateljima njegov kolhoz je bio na prvom mestu.Ubrzo je unapređen u sekretara gradskog komiteta Lužnjiki,da bi ga na kraju izabrali u regionalni komitet u kome je proveo četiri godine.Njegov položaj ga je odvajao pet mesta od predsedništva u kome je sedeo Brežnjev.Deda se može pohvaliti odlikovanjima koja je dobio od Partije : jedno ’73 godine time što je organizovao proizvodnju krompira,a drugo ’76 (zvezdom heroja socijalističkog rada) uspevši da spreči opadanje proizvodnje mleka.Bio je svedok ’’Lenjingradske afere’’ koja je uticala na to da sa prezirom napusti Partiju.Danas je počasni građanin Lenjingradskog regiona,proglašen od strane gradonačelnika i gradske komisije.Imao sam običaj da sedim sa njim u kuhinji na trećem spratu stana koji je dobio za vreme vladavine Hruščova.Pili bi smo zajedno vodku,razgovarali i tada bi mi polutiho govorio:
- Razumi Serža,statistika...statistika je pokazala da se Staljin nije do kraja obračunao sa petom kolonom – nakon toga udario bi šakom o sto.Nisam se baš u svemu slagao sa njim i zato sam postao nacional-boljševik.
Godine 1996 moj stariji brat Andrej Grebnev koji je već dugo čitao časopis ’’Limonka’’,odlučio je da svoga druga Dima Ševeleva i mene odvede do lenjingradskog ogranka Nacional Boljševičke Partije.Već 1997 Andrej je bio primer za sve nacional-boljševike u zemlji i ta priča ga je pratila dosta dugo.Ubrzo moj brat odlazi u zatvor,a ja krećem ka Altaju pokušavajući da uradim nemoguće.U Altaju sam prvi put video Eduarda Limonova.Klečao je u snegu držeći ruke iza glave kao i ja.Uperivši pištolj ka nama policajac je upitao:
- Ko je od vas Savenko?
- Ja sam – odgovorio je Eduard ponosno podižući glavu.
- Idi u svoju Francusku Savenko! Huliganu šta radiš ovde?
- Ja sam ruski patriota! – odgovorio je Eduard Limonov.
Od toga momenta gledajući ga kako kleči,prkosno podignutih grudi u kamuflažnoj košulji i visoko uzdignute prosede glave ka nebu, dugo mi je odzvanjala ta rečenica koja se prolamala planinama – ’’Ja sam ruski patriota!’’
U međuvremenu brat mi je ubijen.Nepoznate osobe su ga pretukle do smrti,dok je Dima Ševelev umro usled udarca tupim predmetom u glavu.
Jasno se sećam da sam 1996 godine kada smo se učlanjivali u NBP upitao brata:
-Slušaj Andrej,a šta ako mi budu rekli da glasam za Zjuganova?
-Onda tako mora biti.Razumeš? Pristupio si Partiji! Seti se ’’Mein Kampf’’-a.
Prisetio sam se svega što je napisano i tako sam postao nacional-boljševik.
Godine 2002 na mitingu koji je održan protiv policijske torture,ugledao sam najlepšu devojku na svetu i zaljubio se u nju.Otišao sam na demonstracije pet dana nakon što su me pustili iz pritvora.Bio sam sav u modricama,ruke sam jedva pomerao,bubrezi su mi otkazali,zubi su mi bili potpuno slomljeni.Osećao sam se kao potpuni invalid,jer sam jedino mogao da koristim jezik.Već 2003 godine,jedne zimske večeri dok smo ispijali vodku i slušali ’’Blix’’ sa plejera,zaprosio sam svoju devojku.Sedamanestog maja smo se venčali,dok smo osamnaestog (za moj rođendan) odlučili da učestvujemo na jednom od neprijavljenih mitinga,na kome smo smo se susreli sa specijalnim policijskim jedinicama.Opet sam bio pretučen i uhapšen zajedno sa svojim drugovima.Moja žena Olka je tri dana konstatno dolazila u policijsku stanicu donoseći nam čistu vodu za piće,hranu i ostale namirnice koje su nam dostavljane nakon kontrole služebnika OMON-a.
U 2005 Olka mi je rodila sina koga smo nazvali Artem.Sin ima običaj da mi kaže s vremena na vreme:
-Tata znam,žene su napravljene od srebra,a muškarci od mesa.
U potpunosti se slažem sa svojim sinom,zato sam nacional-boljševik.
Rođen sam u Lenjingradu i odrastao u istom gradu koji je kasnije promenio ime u St.Petersburg.Kada je 2003 godine Putin implementirao u naš grad strano telo u liku Valentine Ivanovne Tiytin,uspeo sam da se provučem na press konfereciju našeg novog guvernera zajedno sa svojom drugaricom iz Partije.Moja drugarica iz NBP-a uspela je da tresne Tiytin-ovu tri puta po licu,dok sam ja povikao : ’’Ne treba nam takav guverner’’,u isto vreme bacajući gomilu letaka po konferencijskoj sali.Odvukli su nas u toalet,a na udarac oficira FSO-a drškom pištolja samo sam se nasmejao.Očigledno je da su znali da pripadamo ogranku St.Petersburškog NBP-a.Za to vreme moja drugarica iz Partije je takođe sa osmehom na licu uzviknula kako Valentina Ivanovna Tyutin ovde ne pripada.
-Ti k.učko,znaš li na koga si skočila?! – počeo je da se dere jedan od FSO-vaca u crnom odelu.Tukli su me gumenim pendrekom,a krv je prštala na sve strane poput prašine iz tepiha.Vrlo dobro sam znao na koga smo skočili – zato sam nacional-boljševik.
U toku istrage jedan od policajaca me je neobavezno pitao:
-J.ebeš li ti ovu devojku ili šta?
-Ne - odgovorio sam – Ja imam ženu.
-Moja žena je kao hleb i meko pecivo! – na to će policajac cerekajući se.
Od ovakvih budala mi je bilo muka,iz tog razloga sam postao nacional –boljševik!
Devet godina sam radio u jednoj firmi izrađujući kaljeve peći.Jednoga dana,nakon što sam se vratio sa 15-dnevnog odsustva šef me je odvukao sa strane,stegao ruku i prošaputao: ’’Sergej može se desiti da niko od vas više ne radi ovde – po tome je naš narod obično g.ovno.Svi su zadovoljni sa onim što imaju.Ako hoćeš da se boriš za svoja prava idi u Evropu!’’
Ja ne želim da budem klasični evropejac i svestan sam toga da moj šef greši.Zbog toga sam postao nacional-boljševik!
Ponekad mi dobronamerni i ne toliko dobronamerni ljudi govore: ’’Malo vas ima, malo toga možete da uradite jer ništa od vas ne zavisi’’.Neki samo uzdišu,dok se dugi zlobno smeju.Delimično bih se složio sa njima.Naravno da nas ima malo i bez vas ne možemo da uradimo ništa značajnije.Samo zajedničkim snagama možemo da uradimo sve!Revolucija je nezaustavljiva,ona je istorijski neizbežna!Samo želimo da nas primetite,ustupite nam prostor,a zatim će se stvoriti ogromna masa oko Kremljina.Sklonite se sa strane i pustite nas u prve redove.Tada ćemo jurnuti smelo napred štiteći narod svojim telima od ispaljenih metaka.
Moje ime je Sergej,imam 33 godine i nacional-boljševik sam.
