Zasto?

GreenFairy

Aktivan član
Poruka
1.631
Zsto sve nije fenomenalno i savrseno i svi se vole i hebu i ne raskidaju i ne varaju i slazu se ili nalaze kompromis u svemu i zive srecno do kraja zivota?
 
Zato što bi se smorili u tom slučaju i onda opet svejedno ne bi sve bilo savršeno :)
Zato što je u ljudskoj prirodi nagon ka entropiji...
Ali opet da nema svega toga lošog, kako bismo znali koliko je dobro zapravo dobro...
 
Hm, idealizujem svoje želje ka boljem i veselijem svetu, bez svadja, kradja, varanja, prevara, ubijanja i živim u skladu s tim. Najebem u većini slučajeva jer sam previše dobar. I opet ne odustajem i najstrašnije mi je da sebe gledam kao pokvarenog čoveka, samo zato da bih se prilagodio okolini, a glede Srbije, ne treba više išta i spominjati.
 
Hm, idealizujem svoje želje ka boljem i veselijem svetu, bez svadja, kradja, varanja, prevara, ubijanja i živim u skladu s tim. Najebem u većini slučajeva jer sam previše dobar. I opet ne odustajem i najstrašnije mi je da sebe gledam kao pokvarenog čoveka, samo zato da bih se prilagodio okolini, a glede Srbije, ne treba više išta i spominjati.

I ja bih voleo da zivim u srednjoj zemlji ali.....toga ima samo kod J.R.R.T.
 
Nisam gledala taj film, mislim uopste u musko zenskim odnosima, mislim mozes ti da menjas partnere, ali kad se zaljubis u savrsenog i obostrano i traje ko opisano u temi i tako svuda
 
Jel se meni cini ili su ovde svi ovisnici o opstem haosu?:think:

Iskreno?
Ja jesam. Mnogo bolje funkcionišem kad imam konkretan problem. Jer znam da imam problem. Svesna sam njegovog prisustva. Onda da bih radila nešto drugo moram duplo da uložim snage. I za rešavanje primarnog problema a i ovog sekundarnog... nazovimo ga obavezom.. ili opštom potrebom.
I odna mogu da funkcionišem. I to dobro. Jer se skoncentrišem. Ne rasipam snagu unaokolo. I strpljenje.
A kad je sve ok, onda počnem da smišljam šta mi fali..
Ne radim ja to namerno... jednostavno se desi... i najčešće su mi u toj fazi 'problemi' više nego glupi i sitni, a dešava se da se iskidam oko toga daleko više nego oko nekog konkretnog i ozbiljnog...

I eto... tako nekako... kad imam veliki problem ili neke poteškoće, prave, opipljive jednostavno težim da život održim normalnim... koliko god je to moguće.
Tad sam raspoložena, vedra, nasmejana, nema stvari koju ne mogu da uradim...
A kad opasnost prođe, posle prvobitnog olakšanja, zahvalnosti što je sve sređeno i završeno, polako posle opuštanja počinjem da se dosađujem i da shvatam kako mi nešto nedostaje... pa makar sve bilo savršeno...

Krug :)
 
Zbog ljudske prirode takav svet nece nikada postojati.Na zalost...Previse je sujete,besa,zavidnosti...nemastine..i svega ostalog sto truje i nas i trovace generacije..
 

Back
Top