Zašto žene nisu imale pravo glasa u Kraljevini Jugoslaviji?

Zašto žene nisu imale pravo glasa u Kraljevini Jugoslaviji? Čitajući misli raznim mislilaca stičem utisak da je KJ bila neka idila u kojoj je sve bilo idealno a žene tamo nisu imale pravo glasa. Zašto je to tako, to mi se nekako ne uklapa u sav taj idiličan svet KJ?

Imale su pravo glasa po ustavima. Ali, to nije bilo regulisano propratnim aktima.

Zakoni su tu kršili ustav, ali kada god se glasalo o izbornim zakonima, u parlamentu nije bilo dovoljno političke volje da im se to pravo pruži. Postojale su stranke i pojedinci koji su to želeli, ali to nije bilo dovoljno.

Diktatura kralja Aleksandra bila je bila promašena prilika da kralj to državi oktroiše. Nema teorije da bi posle Marsejskog atentata to ukinuli.
 
Imale su pravo glasa po ustavima. Ali, to nije bilo regulisano propratnim aktima.

Zakoni su tu kršili ustav, ali kada god se glasalo o izbornim zakonima, u parlamentu nije bilo dovoljno političke volje da im se to pravo pruži. Postojale su stranke i pojedinci koji su to želeli, ali to nije bilo dovoljno.

Diktatura kralja Aleksandra bila je bila promašena prilika da kralj to državi oktroiše. Nema teorije da bi posle Marsejskog atentata to ukinuli.
Kako god one nisu imale pravo glasa jer su neki ljudi smatrali da one to pravo ne zaslužuju. A u takvoj nekoj naprednoj civilizaciji kako je neki predstavljaju nekako mi je nelogično da žene nemaju pravo glasa.
 
Poslednja izmena:
Kako god one nisu imale pravo glasa jer su neki ljudi smatrali da one to pravo ne zaslužuju.

Da, mada je možda pravilnije reći da je bilo i mnogih koji su smatrali da još nije došlo vreme za to (da, znam da je to vrlo česti izgovor za svaki progres i emancipaciju ma koje ugrožene i/ili potlačene kategorije).
 
Треба упоредити какво је стање било у другим земљама које су важиле као напредне, па онда судити политички ровитој Југославији. Арчибалд Рајс, у оној апокрифној књижици "Чујте, Срби" коју толико воле да цитирају, не само да не помиње право гласа за жене (његова родна Швајцарска је то право омогућила 1971. године), него критикује и овдашњи обичај да се женска деца шаљу на високе школе (што опет у његовој родној земљи није пракса), са образложењем да факултети доприносе разношењу полних болести.
 
Треба упоредити какво је стање било у другим земљама које су важиле као напредне, па онда судити политички ровитој Југославији. Арчибалд Рајс, у оној апокрифној књижици "Чујте, Срби" коју толико воле да цитирају, не само да не помиње право гласа за жене (његова родна Швајцарска је то право омогућила 1971. године), него критикује и овдашњи обичај да се женска деца шаљу на високе школе (што опет у његовој родној земљи није пракса), са образложењем да факултети доприносе разношењу полних болести.

Evo neke mape što je nađoh na netu:

c6qdzz8m06k01.jpg


https://www.reddit.com/media?url=https://i.redd.it/c6qdzz8m06k01.jpg

P. S. Rajsova rodna zemlja je Nemačka, a ne Švajcarska.
 
  • Haha
Reactions: PA8
Šta je sprečavalo KJ da prati primer Ujedinjenog Kraljevstva ili skandinavskih zemalja? Ništa osim zaostalog shvatanja sveta oko sebe.

Да би се о томе судило треба познавати прилике у свакој појединачној земљи. Могу послужити "Писма из Норвешке" Исидоре Секулић. Укратко, објашњава како је дошло до тога да је у Норвешкој женска популација највише одмакла у еманципацији. То је слабо насељена област, друштвена комуникација је ограничена, и женска чељад немају превише прилике да се удају - што је свукуд у то време био начин да буду збринуте.

Стога, излаз се тражио у школовању женске деце, како би могле да се самостално издржавају, и тако су обично постајале учитељице и гувернанте. Са образовањем, долазило је и до сваке друге еманципације и тако су и политичка права добиле пре осталих.

То значи да политичка права нису пристизала простим преписивањем из неких других земаља у којима су била нека сасвим друга друштвена ситуација.
 
Zene u Jugoslaviji su dobili pravo glasa tek za vreme Tito, a u KJ zene nisu imale nikakva prava.
Partizanski komandant Bora - Šta kažu žene u selu ?
Partizanka Nada - Čude se da i njih neko nešto pita !
Položaj žena je bio jako težak u Kraljevini Jugoslaviji, totalno obespravljene, bez ikakvih prava, čak i bez prava glasa. Nisu imale pristupe obrazovnih sistema, njihov posao je bio da sede kući. Komunisti su se uvek zalagali za ravnopravnost žena. Žene su za vreme rata u okviru partizanskog pokreta formirale žensku političku organizaciju AFŽ gde su mogle prvi put ravnopravno da učestvuju i da daju svoj glas.
-Narodni ženski savez Srba, Hrvata i Slovenaca 18. maja 1925. godine uputio je zahtev Narodnoj skupštini za izjednačavanje muškaraca i žena u naslednom pravu: „Narodni ženski savez upućuje Narodnoj skupštini molbu da se svi ženski srodnici, i u varoši i na selu, izjednače u pravu nasleđa s muškim srodnicima. Narodni ženski savez poziva sve žene, sve majke kojima na srcu leži sreća svoje kćeri isto kao i sreća sina da prilože svoj potpis u što većem broju za ovu pravednu stvar.”35 U Skupštini je odbačen ovaj zahtev.

Ипак, жене Југославије су се и пре Другог светског рата бориле за мир и против фашизма, мада засебних револуционарних организација жена није било. 1934. године 2.000 рударских жена учествовало је у штрајку рудара Трбовља; 1935. демонстрирало је 5.000 жена пред немачким конзулатом у Загребу, за мир, а против фашизма; 1936. у акцији за мир и слободу сакупљено је 600.000 потписа жена. Часопис »Жена данас» покреће 1939. акцију за право гласа жена, у којој жене масовно учествују
https://sr.wikipedia.org/wiki/Антиф...8EUAZyXKE6uSFde1IVIqUowL1Sh701Myn7IvY4WeRft7o
ŽENE U ANTIFAŠISTIČKOJ BORBI NA PODRUČJU LIKE
I. DRUŠTVENO-EKONOMSKI I POLITIČKI ŽIVOT U LICI U
PREDRATNOM RAZDOBLJU
Kada govorimo o ekonomskim prilikama, Liku karakterizira nerazvijeno gospodarstvo i beznačajna ulaganja temeljena na slabo razvijenoj poljoprivredi, koja su praćena velikom zaduženošću seljaka.1 Otočki i brinjski kotar su ekonomsko zaostali krajevi: mali broj zaposlenih radio je u pilanama, šumariji, vojsci, željeznici, te pri učiteljskim zvanjima.2 Kako nije bilo posla, mnogi muškarci odlaze u zemlje zapadne Europe u potrazi za poslom, a žena koja u ovim prilikama ostaje sama bavi se poljoprivrednim poslovima te uzgojem stoke.3 Osnovna se škola rijetko se pohađala, a žena se morala boriti da bi prehranila djecu koja su ujedno bila potrebna kao pripomoć u poljoprivredi i stočarstvu.4 Zbog navedenih razloga veliki broj žena u predratnom periodu u Lici je bio nepismen.
U predratnim danima, u zemlji su se pa i u Lici događala politička previranja: na čelo Partije 1937. godine dolazi Josip Broz Tito, dolazi do osnivanja KP Hrvatske, a Tito unosi nove metode političke borbe.5 Aktivnost Partije nakon dolaska Tita povećala se; Partija je osposobljavala svoje članove za predstojeće bitke, osnivani su kotarski komiteti i osnovan je Okružni komitet za Liku.6 S osnivanjem partijskih i skojevskih organizacija ideje prodiru i u lička sela, žene pohađaju analfabetske i domaćinske tečajeve i sve se više počinju zanimati za obrazovanje.7 U cilju okupljanja i revolucioniranja mase, komunisti djeluju kroz legalne organizacije Seljačku slogu i Seljačko Kolo, formirane između 1936. i 1938. godine, a unutar kojih su bile formirane posebno organizirane sekcije Saveza omladine i odvojene sekcije žena.8
Značajnu ulogu u političkom radu odigrali su učitelji, studenti, đaci, ali naročito žene. Među naprednom studentskom omladinom posebno se ističu Ljubica Gerovac i Dušanka Gostović-Grubor.10 Ljubica Gerovac, dijete siromašnih roditelja iz Jezerana, u srednjoj se školi povezuje s komunističkim pokretom i postaje član SKOJ-a, dok na Zagrebačkom sveučilištu nastavlja s revolucionarnim radom te je izabrana za predsjednika studentskog odbora na Ekonomskom fakultetu.11 Dušanka Gostović-Grubor, rodom iz Brinja, pristupa komunističkom omladinskom pokretu u karlovačkoj gimnaziji, a kasnije, tijekom studija u Zagrebu primljena je za člana SKOJ-a.12 Jedna je od najistaknutijih ličnosti oslobodilačke borbe u Lici, Kata Pejnović, o kojoj ćemo više toga reći u narednim stranicama rada. Polovicom šestog mjeseca 1940. godine, komunisti Like održavaju svoju Prvu okružnu konferenciju KPH za Liku na Plitvičkim jezerima i izabiru svoj prvi okružni komitet KPH za Liku te se do 1940. godine formiraju mnoge partijske organizacije i potom organizacijski jačaju u Lici.13 Na I. Okružnoj partijskoj konferenciji Like izabran je Okružni komitet od sedam članova među kojima je bila Kata Pejnović.14 Jedan od najvažnijih zadataka postavljenih na Prvoj Okružnoj konferenciji bilo je proširenje rada sa ženama.
https://repository.ffri.uniri.hr/islandora/object/ffri:107/datastream/PDF/view?fbclid=IwAR0nFUqBua99yZNmoNR_gFjcFA-E-aSVyHfhT-QcdEga_shuohKCyMXbPg8
На Првој земаљској конференцији у Босанском Петровцу АФЖ је постао јединствена организација свих жена Југославије и важан фактор у Народном фронту и у мобилизацији жена у борби за ново уређење земље.

Поздравни говор је одржао врховни заповедник Народно ослободилачке војске (НОВ) Јосип Броз Тито који је рекао следеће:

"Ја се поносим тиме што стојим на челу армије у којој има огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби по свом хероизму, по својој издржљивости, биле и јесу на првом мјесту и у првим редовима и свим народима Југославије чини част што имају такве кћери."
На конференцији у Босанском Петровцу учествовало је 166 изабраних делегаткиња са ослобођене и неослобођене територије Југославије. Изабран је Централни одбор АФЖ и истакнути су непосредни задаци организације. После тога почели су се организовати главни, окружни, општински и месни одбори, тако да је у часу ослобођења земље АФЖ био организован на читавом подручју Југославије.
Rada Vranjesevic ZAVNOBIH
Rada_Vranješević_ZAVNOBiH.jpg

Жене су дале огроман допринос борби за ослобођење: од 1941. до 1945. борило се у редовима Народно ослободилачке војске око 100.000 жена од којих је 25.000 погинуло, 40.000 рањено, док је 3.000 жена остало потпуно неспособно за рад. У току Другог светског рата око 2000 жена постале су официри. Партизанску споменицу 1941. је добило 3.344 жена, а Орденом народног хероја одликована је 91 жена.

На ослобођеној територији учествовало је око 2 милиона жена у различитим позадинским акцијама, а 600.000 жена је хапшено и затварано. Посебни одбори АФЖ-а скупљали су храну, одећу и санитетски материјал за Народноослободилачку војску, бринули су се за обраду земље, за жетву и сетву, за болнице, за децу, за курирску службу и слично.
У јулу 1945. у Београду је одржан Први конгрес АФЖ Југославије, на коме је било 960, делегаткиња, за председника је изабрана Спасенија Бабовић. Други конгрес је одржан 1948. са 826 делегата, а за председника је изабрана Вида Томшич, а 1950. Трећи са 609 делегата, са поновним избором Виде Томшић.
untitled.png
 
  • Haha
Reactions: PA8
ChatGPT loading ...

U Kraljevini Jugoslaviji, kao i u mnogim drugim državama tog perioda, žene nisu imale pravo glasa iz nekoliko razloga koji odražavaju društvene, kulturne, i političke stavove tog vremena:

  1. Patrijarhalni društveni poredak: Kraljevina Jugoslavija, kao i većina evropskih zemalja u tom periodu, bila je duboko ukorenjena u patrijarhalnim vrednostima. Smatralo se da je uloga žene prvenstveno vezana za kuću i porodicu, dok su javne i političke aktivnosti bile rezervisane za muškarce. Ovaj stav bio je široko prihvaćen, i mnogi su smatrali da žene nisu sposobne ili da im nije mesto u politici.
  2. Uticaj konzervativnih struja: Konzervativne političke snage koje su dominirale u Kraljevini Jugoslaviji bile su protiv davanja prava glasa ženama. Smatralo se da bi političko angažovanje žena moglo narušiti tradicionalne vrednosti i društvene norme. Crkva, koja je imala značajan uticaj, takođe je podržavala ovakav konzervativni pristup.
  3. Nedostatak političkog pritiska: Iako su feministički pokreti postojali u Kraljevini Jugoslaviji, oni nisu imali dovoljno moći da izvrše pritisak na vlasti da uvedu pravo glasa za žene. Za razliku od nekih zapadnih zemalja gde su feministički pokreti bili snažniji i organizovaniji, u Jugoslaviji su bili relativno slabi i marginalizovani.
  4. Politička nestabilnost: Kraljevina Jugoslavija je bila država sa brojnim unutrašnjim političkim i nacionalnim tenzijama. Vladajuće strukture su se fokusirale na očuvanje stabilnosti i jedinstva države, i davanje prava glasa ženama jednostavno nije bilo na vrhu političke agende.
  5. Uticaj Prvog svetskog rata: Nakon Prvog svetskog rata, mnoge zemlje su prolazile kroz turbulentna vremena, i pitanje ženskih prava nije bilo prioritet. U Kraljevini Jugoslaviji, kao i u drugim državama tog perioda, žene su često bile angažovane u obnovi zemlje i porodica, ali im nije dato političko pravo koje bi omogućilo formalno učešće u odlučivanju.
Iako se Kraljevina Jugoslavija može smatrati "idiličnom" u nekim aspektima, posebno u vezi sa multikulturalizmom i naporima ka jedinstvu, položaj žena i njihova politička prava bili su daleko od idealnog. To je odraz vremena u kojem su živeli, gde su tradicionalne vrednosti i uloge bili snažno ukorenjeni u društvu.
 
Zašto žene nisu imale pravo glasa u Kraljevini Jugoslaviji? Čitajući misli raznih mislilaca stičem utisak da je KJ bila neka idila u kojoj je sve bilo idealno a žene tamo nisu imale pravo glasa. Zašto je to tako, to mi se nekako ne uklapa u sav taj idiličan svet KJ?
Nisu imali ni svi muškarci. 1910. u Kraljevini Srbiji je samo 28% ukupne muške populacije imalo pravo glasa zbog ustavne odredbe da samo poreski obveznici koji plaćaju određenu svotu poreza imaju pravo da glasaju.
 
Zašto su žene dobile pravo glasa posle Prvog svetskog rata? Francuskinje nisu dobile pravo glasa zbog konzervatizma francuskog društva.

Idejama treba vremena da se rašire. Britanci i Amerikanci su pritiskali da žene i u Francuskoj dobiju pravo glasa, a uloga žena u Pokretu otpora je u praktičnom smislu značajno doprinela.

Zapravo, uopšteno uloga žena u Drugom svetskom ratu uticala je ključno na poboljšanje njihovog položaja.
 

Back
Top