- Poruka
- 223.646
U nekim drugim zemljama su vampiri baš dobro iskorišćeni, recimo u susednoj nam Rumuniji. Kod nas je ta tema totalno zapostavljena iako bi se moglo reći da je tu negde i počela:
U Kisiljevu, selu nadomak Velikog Gradišta, ima spomen-obeležja palim partizanima i dva dućana. Ima dobrih ljudi, ima Srebrnog jezera na kojem se šepure labudovi. Ima i groblja, ali nema – vampira.
A bilo je. Zapravo, baš tu se zbio ključni momenat predanja o vampirima koji je ovu srpsku reč učinio jedinom koja se koristi u svim svetskim jezicima.
Vaš reporter je sredinom avgusta cunjao lokalnim grobljem, skrivenim u kukuruzima, tražeći grob Petra Blagojevića, prvog dokumentovanog vampira.
Primećeni su jedan pas kako se u senci nadgrobne ploče krije od žege, jedna mačka (nije crna) i mnogo guštera.
Grobovi stari dvestotinak godina potonuli su u zemlju – na njima se ništa ne razaznaje (donja slika). Kiše, vetrovi i vekovi izbrisali su urezana slova.
Ako je verovati pričama, grob prvog vampira još je dalje i niko ga ne može pronaći. Zarastao je u korov i divlje drveće. Ako koji lokalac još i zna gde da traži – za to nije voljan. Tako se i vaš reporter, kao i pokoji novinar pre, vratio neobavljena posla.
Čudnovato da se grob „zaturi“ danas, a da su pedantni austrougarski okupatori lepo zabeležili slučaj Petra Blagojevića (Peter Plogojowitz) koji se upokojio 1725. godine.
To jest, kako su meštani tvrdili, nije se upokojio nego povampirio i pobio još desetak meštana – zapravo, verovatno je selom harala neka zaraza.
Ali i Blagojevićeva udovica je napustila selo, tvrdeći da joj pokojnik dolazi noću i „traži opanke“.
Austrougarske vlasti su dopustile seljanima da otvore grob, probodu kolac kroz telo i spale ga. Meštani su tvrdili da telo nije trulilo, da su zubi bili veći i šiljati i da je oko usana bila sveža krv.
U Kisiljevu, selu nadomak Velikog Gradišta, ima spomen-obeležja palim partizanima i dva dućana. Ima dobrih ljudi, ima Srebrnog jezera na kojem se šepure labudovi. Ima i groblja, ali nema – vampira.
A bilo je. Zapravo, baš tu se zbio ključni momenat predanja o vampirima koji je ovu srpsku reč učinio jedinom koja se koristi u svim svetskim jezicima.
Vaš reporter je sredinom avgusta cunjao lokalnim grobljem, skrivenim u kukuruzima, tražeći grob Petra Blagojevića, prvog dokumentovanog vampira.
Primećeni su jedan pas kako se u senci nadgrobne ploče krije od žege, jedna mačka (nije crna) i mnogo guštera.
Grobovi stari dvestotinak godina potonuli su u zemlju – na njima se ništa ne razaznaje (donja slika). Kiše, vetrovi i vekovi izbrisali su urezana slova.
Ako je verovati pričama, grob prvog vampira još je dalje i niko ga ne može pronaći. Zarastao je u korov i divlje drveće. Ako koji lokalac još i zna gde da traži – za to nije voljan. Tako se i vaš reporter, kao i pokoji novinar pre, vratio neobavljena posla.
Čudnovato da se grob „zaturi“ danas, a da su pedantni austrougarski okupatori lepo zabeležili slučaj Petra Blagojevića (Peter Plogojowitz) koji se upokojio 1725. godine.
To jest, kako su meštani tvrdili, nije se upokojio nego povampirio i pobio još desetak meštana – zapravo, verovatno je selom harala neka zaraza.
Ali i Blagojevićeva udovica je napustila selo, tvrdeći da joj pokojnik dolazi noću i „traži opanke“.
Austrougarske vlasti su dopustile seljanima da otvore grob, probodu kolac kroz telo i spale ga. Meštani su tvrdili da telo nije trulilo, da su zubi bili veći i šiljati i da je oko usana bila sveža krv.
