zato sto imaju neke psihicke ili fizicke probleme, niko nece mirne duse nagurati 150kg u dupe zato sto voli da rucka
Zapravo postoje dve opcije, po onome što sam ja video:
prva je da su to lenji ljudi, intertni, defanzivni, usporeni, tromi, povučeni po prirodi, koji se jednostavno predaju odmaranju, leškarenju, jeftinom eskapizmu i hedonizmu (tv i serije), a hrana im je dodatni pogon za uživanje, jer realno nemaju energije ili aktivizma da predju na ono što daje pogon mnogim ekstrovertima (koji uglavnom daleko više paze na telo i izgled) - gudra, alkohol, izlasci, divljanje po klubovima, putovanja, eksperimentisanje i tome slično. Naravno ima i introvertnih koji putuju, imaju uže krugove prijatelja, paze na ishranu, nego ovde govorim o baš ovoj grupaciji.
Ovakvi ljudi naravno zažale što su se ugojili ali privatno ih boli uvo, zažale samo zbog okoline inače bi idealnim okolnostima nastavili tako jer im je to prosto urodjeno stanje, užitak, vole mir, izležavanje, gledanje u ekran, dobru i ukusnu, masnu klopu, vole te senzacije što umrtvljuju i blaziraju čoveka, ušuškavanje, da su odvojeni od sveta i sve im je na dohvat ruke.
druga grupa je tužnija i daleko zajebanija, to su ljudi kojima je spletom okolnosti (traume iz detinjstva i puberteta kao formativnog perioda) prekinut tok životne energije, nešto ih je blokiralo (uglavnom zlo i nerazumevanje drugih ljudi, površnih, grubih, narcističnih koji teraju svoje i gaze po drugima, pa opet sutra ko da ništa nije bilo). Ovi ljudi se povuku zbog trauma i onda traže utehu u hrani, predaju se tome jer ih najbolje radi, prosto kad nadraže jezik jakim i dobrim ukusom uživaju i bol splasne. Ima i nas drugih što svoje traume i frustracije lečimo lakšim i teškim drogama, litrama alkohola, dok se ne onesvestimo, ili lutamo ulicom takvi dok ne padnemo s nogu, ili se sečemo, ali ovi ljudi su odabrali svoj mehanizam, povukli se, okružili hranom, gaziranim, dobrim serijama, pa rokaju kad ih duševni bol poseti i zakuca u ponor.
Šta je lek? Za ove druge pre svega razumevanje drugih ljudi, podrška bez kritika i dociranja, intezivno lečenje kod psihijatra i dovoljno finansija da isprate svoje stanje, da ne bi bolesni radili i mučili se. Plus nasilno menjanje životnih navika (ovo kod prvih ali i kod drugih), presecanje veza sa izvorom stresa i izvorom traume, ali i promena mesta gde se nalaze, okruživanje pravim ljudima.
Obesno debeli ljudi su zapravo kao narkomani i patološki alkoholičari, imaju teške traume, teška gorka iskustva, lomljeni su i ubijani u pojam. Naravno mi živimo u svetu koji je užasan pa im se svi rugaju, dok se ne obese, pa onda kreću suze i podrška. A do tad je pljuvanje i ruganje, nažalost.
