Ишао сам раније у три наврата. Не могу они мени да помогну. Ја чак не знам ни да ли имам оверену здравствену картицу јер радим под ПП уговором а пошто имам приходе нећу имати права на бесплатно осигурање него бих плаћао из свог џепа иако то није моја обавеза, не желим да губим "поене" ту где радим тражећи своја права јер ми треба посао, а не могу више ни да се цимам са бирократијом. Доктори нису љубавници ни пријатељи, нити могу да ми помогну да изађем из реалнијих проблема.
Ја уопште не знам да се прилагођавам на нове ствари, не знам да обавим разговор за посао, једноставно уопште не умем да нађем икакав посао, ником не треба неко ко је потпуно нефункционалан прва два месеца и који скроз ништа неће допринети јер је нов, мени је јако непријатно. Хоће ли ме ико запослити ако му кажем да не знам то да радим и да не очекује нешто од мене? Ја овде где сам почео да радим, први дан сам радио под дејством алкохола, нисам малтене знао ни где је улаз у фирму а камоли шта треба да радим и како функционише фирма, ја нисам од оних који смарају друге и запиткују. Како ћу онда на неком озбиљнијем послу?
Али, супротно мишљењима већине, поготово нпр. мишљењу snowtrooper-a, ја сам слободно могу рећи и најбољи радник у оквиру своје радне позиције, слободно нека неко пита моје шефове, ја се додуше не гурам за боље позиције у фирми и нисам амбициозан али оно што ми је поверено је и најбоље урађено у односу на друге који раде под истим условима као и ја. Ја отворено потцењујем себе уместо да глумим да сам способан за нешто иако нисам сигуран да ли је тако, за такве иначе нема посла. Ја имам социјалну фобију, јако сам самокритичан, и стога сам вредан кад ми се да прилика, чак ми је и досадно кад нема посла, док је snowtrooper вероватно професионални шетач, испијач кафа и пушач цигара, галамџија и глумац неког рада, који наизглед делује вредно само јер прича о раду и прави другима тензију на послу, знам ја такве, што неко више прича о раду и критикује нерад то је већи нерадник. Ја сам у ствари и чудан јер више волим да будем хипнотисан послом умерено-споријег темпа него да блејим, тешко ми је оно крени-стани, волим да радим константним темпом тако да snowtrooper готово сигурно није вреднији радник од мене, само је гласнији и успешно прави бу*але од нас.
Само сам потписао два-три папира а уговори су у фирми и код тог посредника преко којег радим, код мене не. Знам да имам права на здравствено осигурање, а да ли они стварно то плаћају и испуњавају ту обавезу не знам како да проверим а не бих њих да цимам, ионако радим више него што би по закону требало да радим у току године, својом вољом, ту обично раде млађи који већ по неком другом основу имају таква права а ја бих им био непогоднији ако бих још и то тражио. На рачун ми иначе леже нето плата.
Данас радим на једној позицији, за пар сати не знам на којој другој позицији ћу да завршим, нон-стоп се премештам и нон-стоп морам да размишљам да ли ће ме сместити на неку позицију где никад нисам радио и да ли ћу се ту снаћи, тај стрес нема неко ко је добро плаћен и закован за тачно једно одређено радно место. Ја се не навикавам на иновације.
