Postoji razlika izmedju stradanja zbog pravednosti i stradanja koje je prokletstvo zbog greha:
"I poludeces od onog sto ces gledati svojim ocima. Stranac koji je kod tebe popece se nada te visoko, a ti ces sici dole, veoma nisko.
On ce ti davati u zajam, a ti neces njemu davati u zajam; on ce postati glava, a ti ces postati rep.
I doci ce na te sve ove kletve i gonice te i stizace te, dokle se ne istrebis, jer nisi slusao glas Gospoda Boga svog i drzao zapovesti Njegove i uredbe Njegove, koje ti je zapovedio.
Podignuce na tebe Gospod narod izdaleka, s kraja zemlje, koji ce doleteti kao orao, narod, kome jezika neces razumeti. Narod bezdusan, koji nece mariti za starca niti ce dete zaliti." (5. Mojsijeva 28)
“Jer je ovo ugodno pred Bogom ako Boga radi podnese ko zalosti stradajuci na pravdi. Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego ako dobro cineci muke trpite, ovo je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.” (1.Petrova 2,19-20)
Kada citamo o stradanju hriscana ranog hriscanstva tada vidimo kako su hriscani stradajuci otkrivali ljubav prema svojim neprijateljima, i kako je ta otkrivena ljubav osvajala srca njihovih neprijatelja za Hrista, pa se hriscanstvo najvise sirilo takvim progonstvom:
“Kao sto bilje brze raste kada se zaliva, tako i nasa vera, kada biva gonjena, jace cveta i vise se umnozava.” (Jovan Zlatousti, 354-407.g.)
Ali, kada pogledamo duh pravoslavnog srpskog naroda u njegovom stradanju, odmah nam je jasno zasto nikoga od neprijatelja nikada ni jedan pravoslavan nije mogao da osvoji za Hrista (on ni ne strada za Hrista, vec za svoju veru). Zato sto pravoslavac strada iz sujete, inata i bunta, a ne iz bozanske ljubavi prema Hristu. Takav duh ne samo sto od neprijatelja ne stvara prijatelje, vec od prijatelja stvara neprijatelje.
Onaj ko strada radi istine i pravde ne deluje jadno da bi izazvao sazaljenje, niti navodi druge na osvetoljubivost prema nepravednom neprijatelju, vec primerom iskrene ljubavi i prastanja navodi i druge da prema njegovom protivniku takodje zauzmu stav ljubavi i prastanja.
Uporedite zalopojke savremenih pravoslavnih stradalnika sa stradanje Hristovih ucenika, pa ce vam biti jasno da su to dva razlicita duha:
“I dozvavsi apostole izbise ih, i zapretise im da ne govore u ime Isusovo, i otpustise ih. A oni otidose od sabora radujuci se sto se udostojise primiti sramotu za ime Gospoda Isusa. A svaki dan u crkvi i po kucama ne prestajahu uciti i propovedati jevandjelje o Isusu Hristu.”(Dela 5,40-42)
“Svaku radost imajte, braco moja, kad padate u razlicite napasti, znajuci da kusanje vase vere gradi trpljenje; a trpljenje neka delo dovrsuje, da budete savrseni i celi bez ikakve mane.” (Jakov 1,2-4)
Ocigledno je da smo daleko od onog Duha koji je nekada odlikovao rano hriscanstvo, ali nas zato odlikuje isti onaj duh koji je odlikovao mnoge pripadnike jevrejskog naroda Isusovog vremena u mrznji i buntu prema rimskom okupatoru. Jevreji su silno stradali kroz istoriju, ne zato sto su pravedni, vec zbog svojih greha (gordosti zbog koje su odbacili Hrista). Nas narod ne strada iz nista svetijih motiva. Moras da budes duhovno slep kao Jevrejin, pa da to ne shvatis.
Mnogi prema Jevrejima gaje prezir zbog njihovog odbacivanja Hrista. Medjutim, zapitajmo se - kako bismo mi reagovali da je Isus Hristos dosao medju nas danas kao nekada medju Jevreje. Zamislimo da smo, kao Jevreji pod vlascu Rimljana, i mi danas, kao Srbi na Kosovu, pod okupacijom Albanaca. Zatim zamislimo da od nasih svestenika, kao nekada Jevreji od svojih, slusamo kako ce se pojaviti Mesija koji ce nas osloboditi od stranog okupatora. A onda se jednoga trenutka pojavljuje medju nama Mesija - Hristos, ali koji propoveda drugaciju nauku od nasih verskih poglavara, i kritikuje ljudske obicaje i religiozni formalizam, a umesto oslobadjanja od albanskih osvajaca propoveda carstvo nebesko: neodupiranje zlu i nepravdama, ljubav i prastanje prema Albancima. Pretpostavimo kako medju nasim ljudima ima izdajica koji rade za okupatora uzimajuci od naroda porez, i koji se zovu carinici, te da Isus pravi paralele izmedju njih i svestenika, govoreci kako ce pre ti izdajnici Njegovom ljubavlju biti dovedeni do pokajanja i spasenja, nego nasi svestenici. Zamislimo kako samo svestenstvo optuzuje Hrista da otpada narod od vere i zakona, te ga proglasava izdajicom vere i nacije i na kraju ga predaje okupatorskoj vlasti da se pogubi. A zatim nam okupatorske vlasti pruzaju priliku da oslobodimo jednog od dva osudjenika na smrt; prvi je Hristos koji je propovedao carstvo nebesko, a drugi je Varava, koji je ubio vojnika okupatora boreci se za carstvo zemaljsko.
Kako bismo mi postupili kada bi nas narod prosao kroz iskusenje koje je pre dve hiljade godina imao jevrejski narod?
Da li bismo ustali u odbranu nevino optuzenog Hrista, ili bismo radije trazili da se oslobodi Varava koji je ubica, ali koji je u ocima vecine naroda nacionalni junak?!
PRAVOSLAVNI MISLILAC VLADIMIR SOLOVJEV O BORBI PROTIV NEPRAVDE KOJA JE ZASNOVANA NA BUNTU I MRZNJI:
“Pred dolazak hriscanstva jevrejski narod je ocekivao dolazak Carstva Bozjeg, i vecina je pod tim carstvom razumela spoljasnji nasilni prevrat, koji je trebalo da omoguci izabranom narodu da vlada i unisti svoje neprijatelje. Ljudi koji su ocekivali takvo carstvo, ili bar oni najodlucniji i najrevnosniji medju njima, imali su jasan i odredjen odgovor na pitanje sta da se radi: pobuniti se protiv Rima i likvidirati rimske vojnike. I oni su to uradili, poceli su da ubijaju Rimljane da bi na kraju i sami bili pobijeni. I njihovo je delo bilo unisteno. Rimljani su unistili Jerusalim.
Samo su oni retki u Izraelu pod dolazecim carstvom imali u vidu nesto dublje i radikalnije, znali su za dubljeg, strasnijeg i prikrivenijeg neprijatelja od Rimljana, i odlucili se za drugu, mnogo tezu, ali zato sigurniju pobedu. Za te ljude pitanje: sta treba raditi?” podrazumevalo je samo jedan zagonetan i neodredjen odgovor, koji nisu mogli da razumeju ucitelji Izraela:
“Zaista, zaista ti kazem: ako se ko ne rodi odozgo ne moze videti Carstva Bozijeg” (Jovan 3,3).
Mali broj ljudi koje nije zbunio ovaj cudni i nejasni odgovor i koji su prihvatili novo rodjenje i poverovali u duhovno Carstvo Bozje - ti ljudi su pobedili Rimljane i osvojili svet.
I kod nas danas, u vreme duhovnog previranja, - dok pristalice “drustvenog ideala”, ideala spoljasnjeg i povrsnog ... dizu pobune i ubijaju, unistavaju druge i sami ginu uzaludno i neslavno, a drugi se ili gube u intelektualnom haosu, ili tonu u ravnodusnost koristoljublja, stupaju na scenu retki ljudi koji, ne zadovoljavajuci se nikakvim spoljasnjim ciljevima i idealima, osecaju i obznanjuju potrebu duhovnog moralnog preokreta i ukazuju na uslove novog duhovnog rodjenja Rusije i covecanstva. ...” (Vladimir Solovjov “Svetlost sa istoka” (izbor iz dela), str. 83-84, Logos Ortodos, Beograd, 1995)
DA SE BORIMO ZA NASA PRAVA POKRENUTI PLEMENITIM MOTIVIMA, BOG NE BI DOZVOLIO DA NASE DUHOVNE SVETINJE STRADAJU I DA SE NAS NAROD TOLIKO PROPATI, ALI KAKO SE NE BORIMO IZ LJUBAVI PREMA LJUDIMA, NEGO ZBOG POVREDJENE SUJETE I IDOLATRIJE, BOG DOZVOLJAVA DA STRADAMO ZAJEDNO SA NASIM IDOLIMA KOJI NIKAKVU DUHOVNU FUNKCIJU NISU POKAZALI DA NAS NAROD UZVISE I DUHOVNO OPLEMENE.
MI NEMAMO NIKAKAV BOZJI BLAGOSLOV U SVOJOJ ODBRANI JER JE ZBOG NASIH GREHA BOG OD NAS ODSTUPIO.
BOG NAM KAZE KAO NEKADA JEVREJIMA:
"Ali vi ostaviste mene i sluziste drugim bogovima; zato vas vise necu izbavljati. Idite i vicite one bogove koje ste izabrali, neka vas oni izbave u nevolji vasoj." (Sudije 10,13-14)
NEKA NAS SADA IZBAVE NASE SVETINJE KOJE STAVLJAMO NA MESTO BOGA:
“Kao sto posuda kojom se covek sluzi postaje beskorisna kada se razbije, tako je i s njihovim bogovima koji su postavljeni u hramovima. Oci su im pune prasine sto je dizu noge onih koji ulaze. ... Ako ljude pogodi rat ili nevolja, svestenici se medjusobno savetuju gde da se s njima sakriju; kako ne uvideti da to nisu bogovi kad ni sami sebe ne mogu izbaviti od rata i od nevolja? ... Ne mogu se odbraniti ni od kradljivaca ni od razbojnika, ... Bolja su i vrata u kuci koja cuvaju ono sto je u njoj, nego lazni bogovi.” (PISMO JEREMIJE PROROKA, apokrif Varuh 6,15-23)
"I poludeces od onog sto ces gledati svojim ocima. Stranac koji je kod tebe popece se nada te visoko, a ti ces sici dole, veoma nisko.
On ce ti davati u zajam, a ti neces njemu davati u zajam; on ce postati glava, a ti ces postati rep.
I doci ce na te sve ove kletve i gonice te i stizace te, dokle se ne istrebis, jer nisi slusao glas Gospoda Boga svog i drzao zapovesti Njegove i uredbe Njegove, koje ti je zapovedio.
Podignuce na tebe Gospod narod izdaleka, s kraja zemlje, koji ce doleteti kao orao, narod, kome jezika neces razumeti. Narod bezdusan, koji nece mariti za starca niti ce dete zaliti." (5. Mojsijeva 28)
“Jer je ovo ugodno pred Bogom ako Boga radi podnese ko zalosti stradajuci na pravdi. Jer kakva je hvala ako za krivicu muke trpite? Nego ako dobro cineci muke trpite, ovo je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.” (1.Petrova 2,19-20)
Kada citamo o stradanju hriscana ranog hriscanstva tada vidimo kako su hriscani stradajuci otkrivali ljubav prema svojim neprijateljima, i kako je ta otkrivena ljubav osvajala srca njihovih neprijatelja za Hrista, pa se hriscanstvo najvise sirilo takvim progonstvom:
“Kao sto bilje brze raste kada se zaliva, tako i nasa vera, kada biva gonjena, jace cveta i vise se umnozava.” (Jovan Zlatousti, 354-407.g.)
Ali, kada pogledamo duh pravoslavnog srpskog naroda u njegovom stradanju, odmah nam je jasno zasto nikoga od neprijatelja nikada ni jedan pravoslavan nije mogao da osvoji za Hrista (on ni ne strada za Hrista, vec za svoju veru). Zato sto pravoslavac strada iz sujete, inata i bunta, a ne iz bozanske ljubavi prema Hristu. Takav duh ne samo sto od neprijatelja ne stvara prijatelje, vec od prijatelja stvara neprijatelje.
Onaj ko strada radi istine i pravde ne deluje jadno da bi izazvao sazaljenje, niti navodi druge na osvetoljubivost prema nepravednom neprijatelju, vec primerom iskrene ljubavi i prastanja navodi i druge da prema njegovom protivniku takodje zauzmu stav ljubavi i prastanja.
Uporedite zalopojke savremenih pravoslavnih stradalnika sa stradanje Hristovih ucenika, pa ce vam biti jasno da su to dva razlicita duha:
“I dozvavsi apostole izbise ih, i zapretise im da ne govore u ime Isusovo, i otpustise ih. A oni otidose od sabora radujuci se sto se udostojise primiti sramotu za ime Gospoda Isusa. A svaki dan u crkvi i po kucama ne prestajahu uciti i propovedati jevandjelje o Isusu Hristu.”(Dela 5,40-42)
“Svaku radost imajte, braco moja, kad padate u razlicite napasti, znajuci da kusanje vase vere gradi trpljenje; a trpljenje neka delo dovrsuje, da budete savrseni i celi bez ikakve mane.” (Jakov 1,2-4)
Ocigledno je da smo daleko od onog Duha koji je nekada odlikovao rano hriscanstvo, ali nas zato odlikuje isti onaj duh koji je odlikovao mnoge pripadnike jevrejskog naroda Isusovog vremena u mrznji i buntu prema rimskom okupatoru. Jevreji su silno stradali kroz istoriju, ne zato sto su pravedni, vec zbog svojih greha (gordosti zbog koje su odbacili Hrista). Nas narod ne strada iz nista svetijih motiva. Moras da budes duhovno slep kao Jevrejin, pa da to ne shvatis.
Mnogi prema Jevrejima gaje prezir zbog njihovog odbacivanja Hrista. Medjutim, zapitajmo se - kako bismo mi reagovali da je Isus Hristos dosao medju nas danas kao nekada medju Jevreje. Zamislimo da smo, kao Jevreji pod vlascu Rimljana, i mi danas, kao Srbi na Kosovu, pod okupacijom Albanaca. Zatim zamislimo da od nasih svestenika, kao nekada Jevreji od svojih, slusamo kako ce se pojaviti Mesija koji ce nas osloboditi od stranog okupatora. A onda se jednoga trenutka pojavljuje medju nama Mesija - Hristos, ali koji propoveda drugaciju nauku od nasih verskih poglavara, i kritikuje ljudske obicaje i religiozni formalizam, a umesto oslobadjanja od albanskih osvajaca propoveda carstvo nebesko: neodupiranje zlu i nepravdama, ljubav i prastanje prema Albancima. Pretpostavimo kako medju nasim ljudima ima izdajica koji rade za okupatora uzimajuci od naroda porez, i koji se zovu carinici, te da Isus pravi paralele izmedju njih i svestenika, govoreci kako ce pre ti izdajnici Njegovom ljubavlju biti dovedeni do pokajanja i spasenja, nego nasi svestenici. Zamislimo kako samo svestenstvo optuzuje Hrista da otpada narod od vere i zakona, te ga proglasava izdajicom vere i nacije i na kraju ga predaje okupatorskoj vlasti da se pogubi. A zatim nam okupatorske vlasti pruzaju priliku da oslobodimo jednog od dva osudjenika na smrt; prvi je Hristos koji je propovedao carstvo nebesko, a drugi je Varava, koji je ubio vojnika okupatora boreci se za carstvo zemaljsko.
Kako bismo mi postupili kada bi nas narod prosao kroz iskusenje koje je pre dve hiljade godina imao jevrejski narod?
Da li bismo ustali u odbranu nevino optuzenog Hrista, ili bismo radije trazili da se oslobodi Varava koji je ubica, ali koji je u ocima vecine naroda nacionalni junak?!
PRAVOSLAVNI MISLILAC VLADIMIR SOLOVJEV O BORBI PROTIV NEPRAVDE KOJA JE ZASNOVANA NA BUNTU I MRZNJI:
“Pred dolazak hriscanstva jevrejski narod je ocekivao dolazak Carstva Bozjeg, i vecina je pod tim carstvom razumela spoljasnji nasilni prevrat, koji je trebalo da omoguci izabranom narodu da vlada i unisti svoje neprijatelje. Ljudi koji su ocekivali takvo carstvo, ili bar oni najodlucniji i najrevnosniji medju njima, imali su jasan i odredjen odgovor na pitanje sta da se radi: pobuniti se protiv Rima i likvidirati rimske vojnike. I oni su to uradili, poceli su da ubijaju Rimljane da bi na kraju i sami bili pobijeni. I njihovo je delo bilo unisteno. Rimljani su unistili Jerusalim.
Samo su oni retki u Izraelu pod dolazecim carstvom imali u vidu nesto dublje i radikalnije, znali su za dubljeg, strasnijeg i prikrivenijeg neprijatelja od Rimljana, i odlucili se za drugu, mnogo tezu, ali zato sigurniju pobedu. Za te ljude pitanje: sta treba raditi?” podrazumevalo je samo jedan zagonetan i neodredjen odgovor, koji nisu mogli da razumeju ucitelji Izraela:
“Zaista, zaista ti kazem: ako se ko ne rodi odozgo ne moze videti Carstva Bozijeg” (Jovan 3,3).
Mali broj ljudi koje nije zbunio ovaj cudni i nejasni odgovor i koji su prihvatili novo rodjenje i poverovali u duhovno Carstvo Bozje - ti ljudi su pobedili Rimljane i osvojili svet.
I kod nas danas, u vreme duhovnog previranja, - dok pristalice “drustvenog ideala”, ideala spoljasnjeg i povrsnog ... dizu pobune i ubijaju, unistavaju druge i sami ginu uzaludno i neslavno, a drugi se ili gube u intelektualnom haosu, ili tonu u ravnodusnost koristoljublja, stupaju na scenu retki ljudi koji, ne zadovoljavajuci se nikakvim spoljasnjim ciljevima i idealima, osecaju i obznanjuju potrebu duhovnog moralnog preokreta i ukazuju na uslove novog duhovnog rodjenja Rusije i covecanstva. ...” (Vladimir Solovjov “Svetlost sa istoka” (izbor iz dela), str. 83-84, Logos Ortodos, Beograd, 1995)
DA SE BORIMO ZA NASA PRAVA POKRENUTI PLEMENITIM MOTIVIMA, BOG NE BI DOZVOLIO DA NASE DUHOVNE SVETINJE STRADAJU I DA SE NAS NAROD TOLIKO PROPATI, ALI KAKO SE NE BORIMO IZ LJUBAVI PREMA LJUDIMA, NEGO ZBOG POVREDJENE SUJETE I IDOLATRIJE, BOG DOZVOLJAVA DA STRADAMO ZAJEDNO SA NASIM IDOLIMA KOJI NIKAKVU DUHOVNU FUNKCIJU NISU POKAZALI DA NAS NAROD UZVISE I DUHOVNO OPLEMENE.
MI NEMAMO NIKAKAV BOZJI BLAGOSLOV U SVOJOJ ODBRANI JER JE ZBOG NASIH GREHA BOG OD NAS ODSTUPIO.
BOG NAM KAZE KAO NEKADA JEVREJIMA:
"Ali vi ostaviste mene i sluziste drugim bogovima; zato vas vise necu izbavljati. Idite i vicite one bogove koje ste izabrali, neka vas oni izbave u nevolji vasoj." (Sudije 10,13-14)
NEKA NAS SADA IZBAVE NASE SVETINJE KOJE STAVLJAMO NA MESTO BOGA:
“Kao sto posuda kojom se covek sluzi postaje beskorisna kada se razbije, tako je i s njihovim bogovima koji su postavljeni u hramovima. Oci su im pune prasine sto je dizu noge onih koji ulaze. ... Ako ljude pogodi rat ili nevolja, svestenici se medjusobno savetuju gde da se s njima sakriju; kako ne uvideti da to nisu bogovi kad ni sami sebe ne mogu izbaviti od rata i od nevolja? ... Ne mogu se odbraniti ni od kradljivaca ni od razbojnika, ... Bolja su i vrata u kuci koja cuvaju ono sto je u njoj, nego lazni bogovi.” (PISMO JEREMIJE PROROKA, apokrif Varuh 6,15-23)
Covek se ponadao, a i ja - da ga zbrinem. Ona breatija mu je prilicno nepouzdana, nadala sam se da ga posteno udam i udomim.)
