dulesrbenda
Legenda
- Poruka
- 62.853
-
- Popularno:
- Šamarčina - Najpopularniji ruski TV...
- Srecan rodjedan Predsednice
- Orban pobesneo - otac je muškarac, a...
- Od sajberhondrije pati sve više ljudi?
- Šta nazvati po Vučiću?
- Zašto ljudi imaju problem sa Starim...
- Палме, лежаљка и ви где се налазите?
- Dejvid Džejson posle 50 godina, saznao...
- Mercedesa je sve manje
- Saša Matić na Tari gradi ogroman hotel...
Zasto srpski slobodarski narod podrzava svaku totalitarnu diktaturu?
- Začetnik teme 38imak
- Datum pokretanja
- Poruka
- 95.841
dulesrbenda
Legenda
- Poruka
- 62.853
Шта мене брига шта каже тај Голдштајн??
- Poruka
- 95.841
Солунац навијао за маршала
Солунци Живојин Лазић и Михајло Паскуљис Ђорђевић Греко на 60-годишњицу пробоја Солунског фронта(Фотодокументација „Политике”)
09.11.2008.
Сликар Милован Видак, припадник најужег језгра „Медијале”, један од њених оснивача, говорио је да лепршање крила неког лептира у Кини производи таласање чије би се последице неким непостојећим суперосетљивим инструментима, какве човек сигурно никада неће конструисати, могле установити и на Новом Београду.
У Ослу тог дана свакако није крилима залепршао лептир, али је Нобелов комитет саопштио име Мартија Ахтисарија, добитника Нобелове награде
Док сам слушао ту вест преко радија, таман сам листао садржај неких давно затурених, готово заборављених фасцикли, из којих су испливале и поједине моје белешке о сусретима и разговорима с Видаком.
У другој фасцикли натрапах на фајл с давно писаним сведочанствима Београђанина Михаила Пискуљиса Ђорђевића, званог Греко, упућиваних у разним приликама „Политици”, колеги Миодрагу Максимовићу, док је био уредник фељтона у нашем листу. Прошло је више од десет година откако сам, забављен истим уредничким послом, у архиви фељтона пронашао тај Греков фајл и сачувао га због неких занимљивости, мислећи да би можда некада могле доћи на ред.
И ево, наместило се да миротворна награда за Ахтисарија извуче на светло дана кратки запис у коме Пискуљис Ђорђевић објашњава како је и зашто у лето 1979. године упутио Институту за додељивање Нобелове награде за мир у Ослу молбу да Јосип Броз Тито 1980. године добије ову награду.
Три године раније дошло је до смене на кормилу власти у САД, где је демократски кандидат Џими Картер победио на изборима 1977. и остао у председничкој фотељи до 1981. године. У току изборне кампање, Картер је изјавио: „Ако победим на изборима, решићу кипарско питање”, што му је обезбедило више од три милиона гласова Грка који живе у Америци.
Када је сео у овални кабинет Беле куће, председнику Картеру су стигли честитка и писмо од г. Пискуљиса Ђорђевића из Београда, тада службеника амбасаде Социјалистичке Републике Бурме у Београду.
„У писму сам молио поштованог господина председника да испуни обећање које је дао за време изборне кампање да реши кипарско питање. Из Беле куће добио сам обећање да ће господин председник у вези са Кипром учинити све што је у његовој моћи. Али, господин Картер још није испунио обећање у пуној мери”, забележио је Греко који је „по питању Кипра упутио апел господину Вилију Бранту, Уједињеним нацијама у Њујорку и председнику енглеске владе госпођи Тачер, да помогну кипарској влади у њеним напорима за решење овог деликатног проблема”.
„Од ових еминентних личности добио сам обећање да ће пружити помоћ”, наводи Греко, али су ствари у вези са Кипром кренуле баш низбрдо, све до врло изгледне могућности избијања директног сукоба.
„Тада је наш вољени маршал”, бележи ПискуљисЂорђевић, „предузео хитне мере да не дође до рата између Грка и Турака. Друг Тито је послао друга Милоша Минића у оба табора како би смирио духове. Овом брзом интервенцијом друга Тита дошло је до смирења ове затегнуте ситуације”.
Ето због чега се Греко обратио комитету у Ослу, с предлогом да Тито добије Нобелову награду за мир за 1980. годину.
„У исто време”, наставља ПискуљисЂорђевић, „молио сам писменим путем еминентне личности, Картера, В. Бранта, госпођу Тачер и Индиру Ганди да ургирају на сваки начин да Тито буде проглашен за нобеловца у 1980. години”.
У кратком запису о тој својој акцији, Греко је на крају забележио:
„Институт у Ослу известио је норвешког амбасадора у Београду, господина Кјелила Елијасена, да преко бурманске амбасаде обавести предлагача Ђорђевића (пошто је службеник амбасаде) да су В. Брант, Картер, Маргарет Тачер и Индира Ганди учинили интервенцију, а Институт узео молбу у разматрање. Нажалост, Титова смрт била је немилосрдна па је спречила да се крунишу дела друга Тита.”
Док сам ишчитавао овај и још неке интересантне Грекове записе, у сећању сам се вратио неким сусретима с колегом Ранком Ђукићем, који је низ година истраживао збивања око неуспелог кандидовања Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир 1973. године.
Колеги Ђукићу који је припремао и објавио о томе књигу 2004. под насловом „’Топли зец’ у Ослу” сведочио сам о мојим разговорима с Владимиром Дедијером на ову тему, али сам у тим разговорима сасвим изгубио из вида личну иницијативу ПискуљасаЂорђевића. У поменутој књизи колега Ђукић би можда нашао места и за то сведочење, утолико пре што се у нашој јавности, за разлику од оне иницијативе из 1973. године, ништа не зна о личном Грековом ангажовању 1979. да Тито добије Нобелову награду за мир.
Учинило ми се да та епизода завређује да с њом буду упознати наши читаоци, јер јенедавно и у самој Скандинавији, Европи и свету додељивање те награде Мартију Ахтисарију изазивало оштре критике.
Каквих није било када су је добили Вили Брант (1971) или Џими Картер (2001), светски државници који су подржали личну иницијативу Михајла ПискуљисаЂорђевића Грека.
dulesrbenda
Legenda
- Poruka
- 62.853
- Poruka
- 7.245
Istorijska činjenica je da je Broz bio diktator. Oko toga ne može biti diskusije.
https://freedomhouse.org/sites/default/files/2020-02/Freedom_in_the_World_1979_complete_book.pdf
- Poruka
- 7.245
Slavko Goldstein je komunista. Ivo Goldstein je priznao da je Broz bio diktator.
Gruban
Buduća legenda
- Poruka
- 43.747
Ovo je tema o podršrci tuđim diktatorima,
- Poruka
- 7.245
Pa Broz je 1973. bio kandidat za Nobelovu nagradu i NIJE je dobio. Ima pravde.
Солунац навијао за маршала
Солунци Живојин Лазић и Михајло Паскуљис Ђорђевић Греко на 60-годишњицу пробоја Солунског фронта(Фотодокументација „Политике”)
09.11.2008.
Сликар Милован Видак, припадник најужег језгра „Медијале”, један од њених оснивача, говорио је да лепршање крила неког лептира у Кини производи таласање чије би се последице неким непостојећим суперосетљивим инструментима, какве човек сигурно никада неће конструисати, могле установити и на Новом Београду.
У Ослу тог дана свакако није крилима залепршао лептир, али је Нобелов комитет саопштио име Мартија Ахтисарија, добитника Нобелове награде
Док сам слушао ту вест преко радија, таман сам листао садржај неких давно затурених, готово заборављених фасцикли, из којих су испливале и поједине моје белешке о сусретима и разговорима с Видаком.
У другој фасцикли натрапах на фајл с давно писаним сведочанствима Београђанина Михаила Пискуљиса Ђорђевића, званог Греко, упућиваних у разним приликама „Политици”, колеги Миодрагу Максимовићу, док је био уредник фељтона у нашем листу. Прошло је више од десет година откако сам, забављен истим уредничким послом, у архиви фељтона пронашао тај Греков фајл и сачувао га због неких занимљивости, мислећи да би можда некада могле доћи на ред.
И ево, наместило се да миротворна награда за Ахтисарија извуче на светло дана кратки запис у коме Пискуљис Ђорђевић објашњава како је и зашто у лето 1979. године упутио Институту за додељивање Нобелове награде за мир у Ослу молбу да Јосип Броз Тито 1980. године добије ову награду.
Три године раније дошло је до смене на кормилу власти у САД, где је демократски кандидат Џими Картер победио на изборима 1977. и остао у председничкој фотељи до 1981. године. У току изборне кампање, Картер је изјавио: „Ако победим на изборима, решићу кипарско питање”, што му је обезбедило више од три милиона гласова Грка који живе у Америци.
Када је сео у овални кабинет Беле куће, председнику Картеру су стигли честитка и писмо од г. Пискуљиса Ђорђевића из Београда, тада службеника амбасаде Социјалистичке Републике Бурме у Београду.
„У писму сам молио поштованог господина председника да испуни обећање које је дао за време изборне кампање да реши кипарско питање. Из Беле куће добио сам обећање да ће господин председник у вези са Кипром учинити све што је у његовој моћи. Али, господин Картер још није испунио обећање у пуној мери”, забележио је Греко који је „по питању Кипра упутио апел господину Вилију Бранту, Уједињеним нацијама у Њујорку и председнику енглеске владе госпођи Тачер, да помогну кипарској влади у њеним напорима за решење овог деликатног проблема”.
„Од ових еминентних личности добио сам обећање да ће пружити помоћ”, наводи Греко, али су ствари у вези са Кипром кренуле баш низбрдо, све до врло изгледне могућности избијања директног сукоба.
„Тада је наш вољени маршал”, бележи ПискуљисЂорђевић, „предузео хитне мере да не дође до рата између Грка и Турака. Друг Тито је послао друга Милоша Минића у оба табора како би смирио духове. Овом брзом интервенцијом друга Тита дошло је до смирења ове затегнуте ситуације”.
Ето због чега се Греко обратио комитету у Ослу, с предлогом да Тито добије Нобелову награду за мир за 1980. годину.
„У исто време”, наставља ПискуљисЂорђевић, „молио сам писменим путем еминентне личности, Картера, В. Бранта, госпођу Тачер и Индиру Ганди да ургирају на сваки начин да Тито буде проглашен за нобеловца у 1980. години”.
У кратком запису о тој својој акцији, Греко је на крају забележио:
„Институт у Ослу известио је норвешког амбасадора у Београду, господина Кјелила Елијасена, да преко бурманске амбасаде обавести предлагача Ђорђевића (пошто је службеник амбасаде) да су В. Брант, Картер, Маргарет Тачер и Индира Ганди учинили интервенцију, а Институт узео молбу у разматрање. Нажалост, Титова смрт била је немилосрдна па је спречила да се крунишу дела друга Тита.”
Док сам ишчитавао овај и још неке интересантне Грекове записе, у сећању сам се вратио неким сусретима с колегом Ранком Ђукићем, који је низ година истраживао збивања око неуспелог кандидовања Јосипа Броза Тита за Нобелову награду за мир 1973. године.
Колеги Ђукићу који је припремао и објавио о томе књигу 2004. под насловом „’Топли зец’ у Ослу” сведочио сам о мојим разговорима с Владимиром Дедијером на ову тему, али сам у тим разговорима сасвим изгубио из вида личну иницијативу ПискуљасаЂорђевића. У поменутој књизи колега Ђукић би можда нашао места и за то сведочење, утолико пре што се у нашој јавности, за разлику од оне иницијативе из 1973. године, ништа не зна о личном Грековом ангажовању 1979. да Тито добије Нобелову награду за мир.
Учинило ми се да та епизода завређује да с њом буду упознати наши читаоци, јер јенедавно и у самој Скандинавији, Европи и свету додељивање те награде Мартију Ахтисарију изазивало оштре критике.
Каквих није било када су је добили Вили Брант (1971) или Џими Картер (2001), светски државници који су подржали личну иницијативу Михајла ПискуљисаЂорђевића Грека.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 7.245
- Poruka
- 7.245
"Sa Titom sam se razišao kad sam zaključio da je on beznadežni zarobljenik marksističko-lenjinističke škole”
Koča Popović
Citat Odgovorite
Koča Popović
Citat Odgovorite
dulesrbenda
Legenda
- Poruka
- 62.853
