Процеси 1990их у Хрватској, дисолуција Југославије и рат су повезани са дешавањима 1940их, успостављањеи монструм творевине ендехазије у којој је над православним Србима извршен геноцид, по монструозности егзекуција никад забиљежен у историји свијета, од 2,2 милиона Срба колико је 1941.године битисало на простору ендехазије, на најужасније начине 700.000, трећина, је нашла смрт у неком од бројних стратишта у ендехазији.
Са таквим страшним насљеђем су живјели Срби у Хрватској, потомци малобрјних преживјелих покланог народа, тачно јесте да су војни официри или како сами некад кажу војна грла, због јаче индоктринације били у једном стању опијености југослвенством, радије бирали опсену умјесто реалности и нису дјецу довољно учили о том страшном насљеђу нити "припремали" за могући римејк те страшне приче, али Срби у Хрватској су носили тај терет и за зебњом гледали на сваки наговјештај понављања тог страшног времена.
И то се десило 1980их,дешавало се и прије и преко Маспока и кроз друге примјере који су потискивани, маргинализовани, али крајем 1980их и почетком 1990их пробудили су се авети прошлости, једно ревитализовано и разгољено усташтво, праћено политичким процесима. У таквој све више неоусташкој држави, Срби постају непожељни, избацију се са посла, 50.000 српских породица је истјерано из станова, носиоцима су одузета станарска права, дјеца се шиканирају у школи, Србима се загорчава живот, у таквим околностима многе породице бирају егзодус, или бивају једноставно протјеране, а убрзо слиједе и ликвидације, образац сличан ономе у ендехазији у периоду април - јуни 1941.године.
У таквој ситуацији,.Срби на просторима гдје су имали какво такву могућност да се хомогенизују и организују, прстору који ће постати Републиком Српском Крајином, у дилеми, након 45 година проћи кроз ново клање и нови погром какав су доживјели 1940их или узети оружје и покушати се одбранити и опстати на својим вјековним просторима, изабрали су опцију два, а и реално мало ко би изабрао ново клање.
Ситуација бјеше за Србе грозна, имате простор РСК са популацијом од 200.000 душа, без икакве економије, без икакве подршке, а и та коју су имали из Београда не ријетко би доносила више штете него користи, против осталог простора са 4 милиона душа и ипак неком еконијом, и противника иза којег су стале моћне силе. Но када је водиља голо преживљавање, када знате да је алтернатива нова кланица, и нећете гледати колико вам околностие иду у прилог, нагон за преживљавањем је тај који вас покреће.
И у тако неповољној ситуацији, Срби у Хрватској би се одбранили да су за противника имали само хуље у Загребу, хрватски војни и политички врх, али иза неоусташке жгадије стали су премоћни савезници.Ту Срби у РСК и нису имали шанси.
Било, прошло, данас Срби у Хрватској који су пали на у неоустапшкој матрици "прихватљивих" 4% популације Хрватске, требали би, а онима образованијим и интелектуално јачим би морала бити и обавеза, да пораде да се заустави процес расрбљавања, да држе до свог идентитета, културе, духовности, обичаја, историје гдје ће дјецу учити и о српском страдању кроз историју, да не дозволе да побиједи "култура заборава" на српска стратишта, да више држе до српског језика (и гдје ће испоштовати препоруке у правопису српског језика) и писма, да држе и до ћирилице, колико год то некад не било право окружењу у којем битишу.
Да је лако, није, али како оно кажу, да је уопште лако бити Србин, не би то нас запало.