Седим ја тако на клупи у парку, гледам своја посла, кад, прилази ми лик и ни пет ни шест, пита да ли сам ја верник.
Кажем ја њему да јесам, кад одједном...крене он да виче, да прети, да псује попове и цркву, унео ми се у лице, сав се зајапурио, као да ће срчка да га стрефи (не дао Бог).
Покушам ја њега да смирим, кажем како можда није све баш тако, да ли је он то проверио...ма какви, запенио, жиле му искочиле на врату од викања, урла "Нема Бога! Нема Бога! Само наука постоји!"
Кажем "Добро је момак, први пут се дешава...Фино је што ти имаш своје мишљење, ценим то и поштујем и обећавам да нећу никад да ти чак ни предложим да постанеш верник..."
Џабе, драги моји, џабе....ни да чује, урла и даље, почео и рукама да маше, изби из њега у једном тренутку и "Алаху акбар!" али се брже боље вратио на псовање цркве и верника, само некако специфично, само Православних. Би ми мало чудно, али добро, свако има право на своје мишљење.
И не заврши се на томе, него како је махао, замахну на мене, натрчи на учи каитен санкио и пуче му зглоб...
Па се питам, зашто се ови муџахедини претварају да су атеисти?
Да ли је то зато да би могли да лече комплексе своје небитности?
Шта ви мислите?