Zašto se stalno mrgodiš, zašto si tužan?

Džudi S

Ističe se
Moderator
Poruka
2.273
beanie-2562646_640.jpg

Postoje ljudi koji su večito nezadovoljni svojim životom. Stalno su namrgođeni ili tužni.

Kada ih neko pita " Zašto se stalno mrgodiš, zašto si tužan", kažu " Eh zašto.. ne pitaj ".

Sigurno ste sreli nekog ko je takav, ko tako izgleda, pomalo tužno, pomalo namrgođeno.

Da li oni zapravo nose maske kako bi se zaštitili od udaraca života?

Ili se tako ponašaju zato što žele da nerviraju druge ljude u svom životu, u svojoj okolini?


people-2567915_640.jpg
Sa druge strane, tu su i oni koji imaju stalno osmeh na licu, koji se stalno smeju i koji su stalno srećni.

I na pitanje kako su, odgovaraju sa odlično.

Možda nose maske koje kriju bol? Možda ne žele da drugi saznaju da imaju probleme?

***


Kada su u pitanju tuga i suze i namrgođenost i gorčina, na "Depresija forumu" na kome sam bila jedan od admina, postavljala sam pitanje gore već napisano. Jedna žena je godinama davala odgovor " Eh zašto, ne pitaj" pa bi onda nastavila da prenosi svoju ogorčenost na muža, na uslove rada tamo gde živi radi. Osećala je, iracionalnu, krivicu što je loša majka. Bila je i zdravstveno loše i mnogo je godina prošlo i nekako smo je svi naterali da ide kod lekara.

Zašto pišem o toj ženi? Zato što je ona ponekad, čini mi se nesvesno, pisala da se oseća sjajno, odlično. Ne, nije imala bipolarni poremećaj, već teže depresijske epizode.

Znači,u njenom životu, nadam se i sada, postoje dobri dani.

***
Ovde postoji tema https://forum.krstarica.com/threads/znakovi-latentne-depresije.1000930/ i ja imam utisak da su neke osobe koje su stalno srećne zapravo depresivne i da im je osmeh samo maska.

Šta vi mislite, da li je moguće da se neko stalno, baš stalno oseća tužno i ogorčeno? I da li je moguće da je neko stalno, večito srećan?
 
Mislim da je najbolje kloniti se takvih osoba, mislim ok normalno je da svi mi imamo nekad minus faze kada smo tužni, frustrirani, razočarani, kada se možda ne osećamo dobro i kada nam nije ni do čega i to je normalno, ali je problem u osobama koje su stalno takve i kojima je to "prirodno" stanje i kojima je ono čaša uvek polu-prazna i kojima je maltene nemoguće ugoditi, mislim nekad sama interakcija sa takvim osobama zna da bude vrlo opterećujuća i da kvari raspoloženje i pozitivnu energiju, nekako sam utiska da takve osobe neretko više imaju potrebu da one tebe uvlače u to neko svoje sivilo nego što imaju potrebu da izadju iz toga i da se osećaju dobro i pozitivno i da zrače nekom pozitivnom energijom (uprkos možda i nekim problemima ili okolnostima koje im nisu po volji).
Mislim ni meni neke stvari nisu uopšte po volji niti se odvijaju u onom smeru u kom bi ja želeo ali to ne znači da ja sad treba da se osećam zbog toga loše, depresivno ili da se ne smejem, ne zezam ili šta ja znam.
 
Fluktuacija raspoloženja je neizbežna, ali i veoma poželjna. Samo, reakcija na ta raspoloženja je ključ naše sreće.
E, sada. Mrgudi... Ljudi koji uvek biraju da sažaljevaju sebe i svoju muku i tom negativnom energijom utiču na one oko sebe. Vrlo nezgodni ljudi za druženje i rado ih se klanjam. Možemo ih nazvati i emotivnim vampirima.

Tuga je prolazna, ako gledamo prirodno. Međutim, ako neko stalno bira da bude tužan (a može), onda je to već bolest. To je ono: Raskinete sa devojkom i umesto da tragate za nečim veselim, vi slušate neke pesme o raskidu, gledate neke stvari koje ste dobili od bivše i samo sebi nanosite bol.
 
Nije bas prirodno smejati se i svuda sa svakim
smeh je odavno postao obavezan deo ponasanja, bar na zapadu.
Tamo cete na TV cuti spikerku koja SA OSMEHOM govori "danas je u saobracajnoj nesreci poginulo jedno dete......."
ili kada dama za salterom sa osmehom kaze musteriji "gospodine, mi cemo da vas tuzimo za dug..........".
Ako niste nasmejani na radnom mestu, a radite sa strankama, ne gine vam otkaz. Taj "profitabilni" osmeh na zapadu, tolko je postao deo njihove kulture da se oni danas osmehuju u svim situacijama. Licno sam prisustvovao jednoj sahrani u nemackoj .....nijedna suza, nijedno tuzno lice, samo prijatni razgovori sa osmehom i srecnim licima..................samo su meni bile suzne oci, jer mi je pokojnik bio dobar kolega na poslu ..........nekoliko prisutnih me je radi toga utesno potapsalo po ramenu.
 
Pogledajte prilog 1555554

Postoje ljudi koji su večito nezadovoljni svojim životom. Stalno su namrgođeni ili tužni.

Kada ih neko pita " Zašto se stalno mrgodiš, zašto si tužan", kažu " Eh zašto.. ne pitaj ".

Sigurno ste sreli nekog ko je takav, ko tako izgleda, pomalo tužno, pomalo namrgođeno.

Da li oni zapravo nose maske kako bi se zaštitili od udaraca života?

Ili se tako ponašaju zato što žele da nerviraju druge ljude u svom životu, u svojoj okolini?


Pogledajte prilog 1555556
Sa druge strane, tu su i oni koji imaju stalno osmeh na licu, koji se stalno smeju i koji su stalno srećni.

I na pitanje kako su, odgovaraju sa odlično.

Možda nose maske koje kriju bol? Možda ne žele da drugi saznaju da imaju probleme?

***


Kada su u pitanju tuga i suze i namrgođenost i gorčina, na "Depresija forumu" na kome sam bila jedan od admina, postavljala sam pitanje gore već napisano. Jedna žena je godinama davala odgovor " Eh zašto, ne pitaj" pa bi onda nastavila da prenosi svoju ogorčenost na muža, na uslove rada tamo gde živi radi. Osećala je, iracionalnu, krivicu što je loša majka. Bila je i zdravstveno loše i mnogo je godina prošlo i nekako smo je svi naterali da ide kod lekara.

Zašto pišem o toj ženi? Zato što je ona ponekad, čini mi se nesvesno, pisala da se oseća sjajno, odlično. Ne, nije imala bipolarni poremećaj, već teže depresijske epizode.

Znači,u njenom životu, nadam se i sada, postoje dobri dani.

***
Ovde postoji tema https://forum.krstarica.com/threads/znakovi-latentne-depresije.1000930/ i ja imam utisak da su neke osobe koje su stalno srećne zapravo depresivne i da im je osmeh samo maska.

Šta vi mislite, da li je moguće da se neko stalno, baš stalno oseća tužno i ogorčeno? I da li je moguće da je neko stalno, večito srećan?
Moguće je. Svako ima neke svoje planove, ali zivimo okruženi kretenima svuda koji se bez milosti usseravaju svakom u zivot. Za sve ti treba neko i nesto. Za svaki plan si u startu u negativnom zbog toga. Jedno je zelja drugo je realnost. Realnost je ovde fakin preteška i opasna.
 
Pogledajte prilog 1555554

Postoje ljudi koji su večito nezadovoljni svojim životom. Stalno su namrgođeni ili tužni.

Kada ih neko pita " Zašto se stalno mrgodiš, zašto si tužan", kažu " Eh zašto.. ne pitaj ".

Sigurno ste sreli nekog ko je takav, ko tako izgleda, pomalo tužno, pomalo namrgođeno.

Da li oni zapravo nose maske kako bi se zaštitili od udaraca života?

Ili se tako ponašaju zato što žele da nerviraju druge ljude u svom životu, u svojoj okolini?


Pogledajte prilog 1555556
Sa druge strane, tu su i oni koji imaju stalno osmeh na licu, koji se stalno smeju i koji su stalno srećni.

I na pitanje kako su, odgovaraju sa odlično.

Možda nose maske koje kriju bol? Možda ne žele da drugi saznaju da imaju probleme?

***


Kada su u pitanju tuga i suze i namrgođenost i gorčina, na "Depresija forumu" na kome sam bila jedan od admina, postavljala sam pitanje gore već napisano. Jedna žena je godinama davala odgovor " Eh zašto, ne pitaj" pa bi onda nastavila da prenosi svoju ogorčenost na muža, na uslove rada tamo gde živi radi. Osećala je, iracionalnu, krivicu što je loša majka. Bila je i zdravstveno loše i mnogo je godina prošlo i nekako smo je svi naterali da ide kod lekara.

Zašto pišem o toj ženi? Zato što je ona ponekad, čini mi se nesvesno, pisala da se oseća sjajno, odlično. Ne, nije imala bipolarni poremećaj, već teže depresijske epizode.

Znači,u njenom životu, nadam se i sada, postoje dobri dani.

***
Ovde postoji tema https://forum.krstarica.com/threads/znakovi-latentne-depresije.1000930/ i ja imam utisak da su neke osobe koje su stalno srećne zapravo depresivne i da im je osmeh samo maska.

Šta vi mislite, da li je moguće da se neko stalno, baš stalno oseća tužno i ogorčeno? I da li je moguće da je neko stalno, večito srećan?
Па вероватно је могуће.
Свако од нас је другачији.
Много људи има лоша искуства на дневној бази, па су зато натмурени.
Некима је то, као мени, тактика да отерају љубопитљиве од себе...
Проблем је само што тако отераш и оне које би можда желео да чујеш шта имају да кажу.
Танка је линија и треба добро балансирати.
 
Fluktuacija raspoloženja je neizbežna, ali i veoma poželjna. Samo, reakcija na ta raspoloženja je ključ naše sreće.
E, sada. Mrgudi... Ljudi koji uvek biraju da sažaljevaju sebe i svoju muku i tom negativnom energijom utiču na one oko sebe. Vrlo nezgodni ljudi za druženje i rado ih se klanjam. Možemo ih nazvati i emotivnim vampirima.

Tuga je prolazna, ako gledamo prirodno
. Međutim, ako neko stalno bira da bude tužan (a može), onda je to već bolest. To je ono: Raskinete sa devojkom i umesto da tragate za nečim veselim, vi slušate neke pesme o raskidu, gledate neke stvari koje ste dobili od bivše i samo sebi nanosite bol.

Slažem se, to je slučaj sa ljudima koji ne boluju od depresije. Kod njih tuga dugo traje..ali ne traje večno.
Некима је то, као мени, тактика да отерају љубопитљиве од себе...

Zašto imaš potrebu da teraš ljude od sebe? Da li su ljubopitljive osobe radoznale? Čini mi se da jesu..i neću da ponavljam već postavljeno pitanje.
 
Kod njih tuga dugo traje..ali ne traje večno.
Prolazna je kako god da okrenes. Pre ili kasnije ce proci. Ali depresija i tuga nisu isto. Citiracu ti ovo da ne bih prepricavao svojim recima. Mrzi me da kucam na telefonu:

Tugu često mešaju sa depresijom, jer zapravo ima neke od krakteristika depresije. I tuga i depresija mogu uključivati intenzivan osećaj potištenosti i povlačenje iz uobičajenih aktivnosti.

Ali oni su različiti na važne načine:

– U tugi, bolna osećanja dolaze u talasima, pomešana sa pozitivnim osećanjima na izgubljenu voljenu osobu / Kod depresije, raspoloženje i životno zadovoljstvo su znatno i trajno umanjeni

– U tuzi se održava samopoštovanje / Depresiju prati osećaj samoprezira i bezvrednosti

– U tuzi, misli o smrti mogu isplivati kada razmišljate ili maštate o ’pridruživanju’ preminuloj voljenoj osobi / Kod depresije, misli su usredsređene na okončanje života zbog osećaja bespomoćnosti, bezvoljnosti, i nemogućnosti da se osoba nosi sa bolom
 
Slažem se, to je slučaj sa ljudima koji ne boluju od depresije. Kod njih tuga dugo traje..ali ne traje večno.


Zašto imaš potrebu da teraš ljude od sebe? Da li su ljubopitljive osobe radoznale? Čini mi se da jesu..i neću da ponavljam već postavljeno pitanje.
Teram radoznale ljude koji guraju nos u moja posla.
Previse sam ima problema i zelim samo svoj mir i tisinu.
nemam probelm da se druzim sa ljudima ali ako osetim potrebu
trenutno je nemam
 

Back
Top