Зашто се распала Југославија ?

[fanstebre]

 

[Обилић]

1. Зато што се неко јако добро потрудио да се распадне
2. Југославија је била неприродна творевина и добро је што се распала
3. Иако је била неприродна творевина никада се не би распала да се неко није јако добро и на све начине потрудио око распада

Објашњење:

1. Ко неко ?
Није важно, можда и више њих уједињено !

2. Зашто неприродна творевина ?
Зато што јединство два народа где је један јачи а други напреднији није одрживо.

3. Зашто се никада не би распала а не ваља ?
Због инерције. Велики системи какве су државе не мењају курс тако лако (као и велики бродови на мору)

Морао сам ово да вам напишем, чини ми се да ми је ово до сада најпаметније закључивање.

 

[Војвода]

Нискоморални срби су истриповали нације, и ту је кренула ерозија те творевине изнутра.

 

[bglaganica]

Da je bijo tada Aca nebih se raspado sfrj.
Tito nebih mogo da okrece koliko aca sazido zgrada. A tek autoputovi, nebih mogo tito za milion godina povuce onu belu lajnu na sredini puta. A desu znakovi pored autoputa? Znas ti kolko aluminije, 15 rudnika potroseno na znakove da znas kad je skola na putu, da znas de pretrcavaju jeleni.

E moj ti

 

[Popaj Bostanović]

1. Зато што се неко јако добро потрудио да се распадне
2. Југославија је била неприродна творевина и добро је што се распала
3. Иако је била неприродна творевина никада се не би распала да се неко није јако добро и на све начине потрудио око распада

Објашњење:

1. Ко неко ?
Није важно, можда и више њих уједињено !

2. Зашто неприродна творевина ?
Зато што јединство два народа где је један јачи а други напреднији није одрживо.

3. Зашто се никада не би распала а не ваља ?
Због инерције. Велики системи какве су државе не мењају курс тако лако (као и велики бродови на мору)

Морао сам ово да вам напишем, чини ми се да ми је ово до сада најпаметније закључивање.

Zato što je došlo do kolizije dva viđenja. Jednog, koji je zastupala Slovenija, po kojem bi dosadašnju praksu konfederalizma trebalo ozvaničiti i restrukturisati Jugoslaviju kao labavu konfederaciju u dobroj meri ezavisnih država, i sa druge strane, Srbije, koja je želela povratak na staro pod obrazloženjem zaštite ustavnog poretka.

Kad jednom nešto daš, jednostavno je gotovo nemoguće ići natrag, u integrativnom smeru, makar i to nešto bilo utemeljeno samo praksom.

Razvijeniji krajevi Jugoslavije (Slovenija, Hrvatska) decentralizacijom su samo postajali više razvijeni. Nesrazmera između istočnoh i zapadnih republika bils je veća na kraju Titove države, nego na njenom poretku. To je poslalo nedvosmisleno jasnu poruku: Jugoslavija je protiv nacionalnih interesa zapadnih republika. Sama Jugoslavija. Ne komunistička, ne ova, ne ona, već sama Jugoslavija kao takva u njenoj celosti. Ogromna većina svih Slovenaca nije bila zainteresovana za njen opstanak u gotovo ikakvom formatu, sem kao prelazne države koja se dalje postepeno dezintegriše. Englezi neke slične procese zovu na primeru Škotske ili Velsa 'devolucija'.

S druge strane, Srbi nisu tako nešto hteli da čuju, zato što je disolucija Jugoslavije za srpski narod bilo egzistencijalno pitanje. Potanje nacionalnog ujedinjenja, koje je (naizgled) bilo rešeno 1918. godine. Nisu želeli da se dojučerašnji narod suttadan nađe u nekoliko samostalnih država, a o čemu Slovenci nisu uopšte morali ni da razmišljaju.

I tu je cela suština. To je problem kojem nema leka. Ne postoji odgovor na njega; razlgog zbog kojeg nisu pronašli kompromisno rešenje jugoslovenske krize je taj što tako nešto nije uopšte ni postojalo.

 

[bglaganica]

Evo ga sad drzi lajv na tik toku. Sto tito nije drzo lajv kad je tako jak bio. Eno milion sherova i svi traze ubaci baku ubaci baku. Aca je tata! Institucija!

 

[Берекин]

Evo ga sad drzi lajv na tik toku. Sto tito nije drzo lajv kad je tako jak bio. Eno milion sherova i svi traze ubaci baku ubaci baku. Aca je tata! Institucija!

Тито је био "чобан". Овај је Србију "дигао из пепела".

 

[Ravnogorac65]

Trula tvorevina je dugo i trajala,dok su Srbiji vampiri komunsti krv pili trajalo je.
Daće Bog ,neće se više nikada ponoviti,nikakav kralj ujedinitelj,nikakav Tito se više neće pojaviti i koristiti Srbiju kao poligon svojih bolesnih ambicija.

 

[bglaganica]

Тито је био "чобан". Овај је Србију "дигао из пепела".

KAd bih ti ovo gledo da je tito ziv?

 

[Берекин]

KAd bih ti ovo gledo da je tito ziv?

Друже Стари врати се! Све ти је опроштено!

 

[bglaganica]

Vidi srce moje vepooo

 

[Берекин]

Vidi srce moje vepooo

Кад се сад нисам шлогиро! Али, и ћацад морају имати њихову забаву.

 

[Обилић]

Кад се сад нисам шлогиро! Али, и ћацад морају имати њихову забаву.

Bolje da si preveo !
Priča naime kako telad vole Milu, i da bi ona da može ... i tu se prkida

 

[Radašin778]

Kako li je završio onaj jaran što je davio vojnika,zna li se šta?
Vojnik nije postupio ispravno jer ih je trebao pobiti sve.Zna se kako se reaguje u takvim situacijama.

 

[Khal Drogo]

Дисолуција те политичке творевине се десила јер јој истекао рок трајања. А рок трајања зависи понајвише на каквим је темељима постављена политичка творевина па онда како је дограђивана (уређивана кроз разне регулативе), поправљана, наравно некад помогну или одмогну спољни утицаји али и ту је важно на каквим је темељима постављена.

Све то су природни процеси, које смо имали кроз историју, имамо и данас, некад се и смјењују процеси уједињавања, обједињавања више политичких творевина или колективитета у већу цјелину и процеси фрагментације политичке творевине. Зависи да ли би превладали интегративни или дезинтегративни фактори.

Када имате имплементацију неке идеје, као што је рецимо идеја југословенства, ту је од ваљаности и одрживости саме идеје важнији начин и концепт кроз који вршите имплементацију идеје. Идеја југословенства, успостављања заједничке политичке творевине јужних Словена, временом могуће и формирања југословенске нације, је на таласу идеје пансловенизма тињала више деценије да би била реализована 1918.године.
У тој краљевини, СХС/Југославији су се покушали премостити постојећи анимозитети међу колективитетима и усадити осјећај заједништва кроз концепт интегралног југословенства, но временом су испливали проблеми, показало се је ужасно тешко опхрвати се антагонизмима и разликама које бејаху насљеђе прошлости, уз то та творевина бјеше увучена у вртлог великих свјетских промјена и није имала шансу.

Та творевина се покушала обновити кроз другу Југу. Концепт интегралног југословенства је временом препуштао предност концепту федералног југословенства. Са различитим доживљајем међу колективитетима какав однос имати према тој новој творевини. Како су полуге власти преузели баштиници бољшевичке идеологије којој претходних деценија водиља бјеше борба против великосрпског хегемонизма, на таласу таквог концепта тежило се што већем раслојавању и разводњавању српског корпуса, ту су припадници других народа били прво (Словенци, Хрвати, Македонци и ини) па онда Југословени код српског корпуса је усађиван принцип југословенство = расрбљавање.

У таквом концепту федералног југословенства гдје је та творевина код два народа, хрватског и словеначког, све више доживљавана као транзитна станица до коначног циља, се није готово ништа чинило на превладавању постојећих анимозитета међу колективитетима, напротив, на сецесионистичке и сепаратистичке идеје, осим српске наравно, се гледало благонаклоно, водећи кадрови робујући "политичкој коректности" су увијек тежили за било што рђаво наћи пандан код најбројнијег народа који бјеше осуђен да зарад одржавања те творевине мора све жртвовати, па и националну историју и властити идентитет. Чак се и у филмовима тежило изједначавању усташа и четника.

Та творевина је опстајала уз помоћ пропаганде и репресивног апарата, но како су попустиле стеге, испливали су анимозиитети међу колективитетима који су клицали испод тог привида заједништва, васкрсли су и авети прошлости из времена када је харала акумулирана мржња, прије свега из времена ендехазије, након којег је народ који је доживио биолошку катаклизму у тој ендехазији био додатно кажњен јер бјеше расцјепкан у више федералних јединица и изложен сатирању.
Да би се у коначници та творевина урушила у ропцу властите трагедије.
Да ли је дисолуција те творевине и расплет те југословенске приче могао бити мање крвав? Јесте, али десило се како се десило.

 

[Tangying]

Дисолуција те политичке творевине се десила јер јој истекао рок трајања. А рок трајања зависи понајвише на каквим је темељима постављена политичка творевина па онда како је дограђивана (уређивана кроз разне регулативе), поправљана, наравно некад помогну или одмогну спољни утицаји али и ту је важно на каквим је темељима постављена.

Све то су природни процеси, које смо имали кроз историју, имамо и данас, некад се и смјењују процеси уједињавања, обједињавања више политичких творевина или колективитета у већу цјелину и процеси фрагментације политичке творевине. Зависи да ли би превладали интегративни или дезинтегративни фактори.

Када имате имплементацију неке идеје, као што је рецимо идеја југословенства, ту је од ваљаности и одрживости саме идеје важнији начин и концепт кроз који вршите имплементацију идеје. Идеја југословенства, успостављања заједничке политичке творевине јужних Словена, временом могуће и формирања југословенске нације, је на таласу идеје пансловенизма тињала више деценије да би била реализована 1918.године.
У тој краљевини, СХС/Југославији су се покушали премостити постојећи анимозитети међу колективитетима и усадити осјећај заједништва кроз концепт интегралног југословенства, но временом су испливали проблеми, показало се је ужасно тешко опхрвати се антагонизмима и разликама које бејаху насљеђе прошлости, уз то та творевина бјеше увучена у вртлог великих свјетских промјена и није имала шансу.

Та творевина се покушала обновити кроз другу Југу. Концепт интегралног југословенства је временом препуштао предност концепту федералног југословенства. Са различитим доживљајем међу колективитетима какав однос имати према тој новој творевини. Како су полуге власти преузели баштиници бољшевичке идеологије којој претходних деценија водиља бјеше борба против великосрпског хегемонизма, на таласу таквог концепта тежило се што већем раслојавању и разводњавању српског корпуса, ту су припадници других народа били прво (Словенци, Хрвати, Македонци и ини) па онда Југословени код српског корпуса је усађиван принцип југословенство = расрбљавање.

У таквом концепту федералног југословенства гдје је та творевина код два народа, хрватског и словеначког, све више доживљавана као транзитна станица до коначног циља, се није готово ништа чинило на превладавању постојећих анимозитета међу колективитетима, напротив, на сецесионистичке и сепаратистичке идеје, осим српске наравно, се гледало благонаклоно, водећи кадрови робујући "политичкој коректности" су увијек тежили за било што рђаво наћи пандан код најбројнијег народа који бјеше осуђен да зарад одржавања те творевине мора све жртвовати, па и националну историју и властити идентитет. Чак се и у филмовима тежило изједначавању усташа и четника.

Та творевина је опстајала уз помоћ пропаганде и репресивног апарата, но како су попустиле стеге, испливали су анимозиитети међу колективитетима који су клицали испод тог привида заједништва, васкрсли су и авети прошлости из времена када је харала акумулирана мржња, прије свега из времена ендехазије, након којег је народ који је доживио биолошку катаклизму у тој ендехазији био додатно кажњен јер бјеше расцјепкан у више федералних јединица и изложен сатирању.
Да би се у коначници та творевина урушила у ропцу властите трагедије.
Да ли је дисолуција те творевине и расплет те југословенске приче могао бити мање крвав? Јесте, али десило се како се десило.

Ово је у суштини супротно од онога што се десило током кинеског социјалистичког изградња. Комунистичка партија Кине одржава је лидарску позицију Хана. Што се тиче осталих мањина, оне које су биле превише велике подељене су на мање. На основу гарантовања општег опстанка и културних права обичних људи мањина, разбијене су потенцијале за формирање локалних сецесионистичких снага.

Међутим, Хани су на почетку изгубиле више своје традиционалне културе, посебно због Културне револуције и сличних догађаја. Док су културе мањина добиле још већу подршку и ширење широм земље.

Прва народна песма коју сам научио као дјечак била је песма из Синџанга. Али на почетку нисам био свесан тога. Чак и када сам имао приступ ханској традиционалној култури у дјечјој години, то је углавном била врло грађевита, народна култура, скоро без контакта са традиционалном елитном културом. Само када сам постао тинејџер, када су попкултуре Хонг Конга и Тајвана постале доминантне, чуо сам једну кинеску песму: „Нова ластубица и бели лебар“, и подсвестан сам се одједном осетио – ово је најрепрезентативнији музички стил наше нације.
https://www.youtube.com/watch?v=7W4ghfVUIrw&list=RD7W4ghfVUIrw&start_radio=1

Осим тога, не разумем зашто Југославија није штитила лидерску снагу доминантног народа. Да ли је то било због тога што је Тито био Хрват, па природно недостајао му национални осјећај или дугорочни стратешки поглед? Или су Тито и његов тим тако поступили како би одговарали жељама својих позадињних подршка – Запада, како би балансирали геополитичку ситуацију?

 

[Khal Drogo]

Осим тога, не разумем зашто Југославија није штитила лидерску снагу доминантног народа. Да ли је то било због тога што је Тито био Хрват, па природно недостајао му национални осјећај или дугорочни стратешки поглед? Или су Тито и његов тим тако поступили како би одговарали жељама својих позадињних подршка – Запада, како би балансирали геополитичку ситуацију?

Наравно да је код обједињавања више политичких творевина и више колективитета у већу политичку цјелину, разумно да најбројнији народ буде замајцем тих интегративних процеса, гдје би се кроз политичку, културолошку, некад језичку, духовну и ину интеракцију усађивао осјећај заједништва и припадности новој политичкој творевини.

У случају друге Југе, након 1945-е, интегративни процеси су паралелно ишли и испреплитали се са успостављањем новог друштвеног система гдје су полуге моћи уграбили баштиници бољшевичке идеологије. Гдје је важну улогу имало насљеђе из ближе прошлости.
Наиме, КПЈ бјеше филијалом Коминтерне која је и спроводила њене директиве. Тадашњи Совјетски Савез и краљевина СХС/Југославија су били у непријатељским односима, тако су и постављени приоритети КП (што видимо и из одлука Дрезденског конгреса 1928-е) и гдје је примарни циљ био борба против великосрпског хегемонизма јер се та краљевина СХС/Југославија доживљавала конструктом великосрпске буржоазије. Испрва је КП имала циљ и растурање те творевине, касније (1935-е) када су се поправили односи Совјетског Савеза и краљевине Југославије (између осталог мотивисани све већом опасношћу и по једне и по друге од стране Трећег Рајха), КП мијења приступ, Југославија може опстати као заједница јужнословенских народа али преуређена, но и даље остаје примарни циљ борба против великосрпског хегемонизма. И то је остало водиљом у познијим временима, послије 1945-е, увијек је провејавало да је највећа опасност по ту творевину великосрпски хегемонизам, некад би то били интерпретирано великосрпским национализмом. И док је код других народа југословенство било надградњом постојећих идентитета, у српском корпусу је усађивана улога чувара те политичке творевине, гдје се све више временом усађивало, како написах, да југословенство подразумијева расрбљавање.

Вјерујем да је сличних и покушаја и "скретања" било и кроз историју кинеске нације, но у случају историје кинеске нације, побједу би односио концепт гдје би интегративни процеси и кроз политичку, културолошку, духовну и ину интеракцију водили не раслојавању него обогаћивању идентитета Хан (или кинеског како је у српском наративу удомаћено) народа. Супротно од оног што смо имали у случају друге Југославије.

 

[JulianAlpsMedia]

Ово је у суштини супротно од онога што се десило током кинеског социјалистичког изградња. Комунистичка партија Кине одржава је лидарску позицију Хана. Што се тиче осталих мањина, оне које су биле превише велике подељене су на мање.

Slovenci, Hrvati, Makedonci itd. u Jugoslaviji nisu bili manjine. Bili su narodi i imali su ista prava kao Srbi.

Осим тога, не разумем зашто Југославија није штитила лидерску снагу доминантног народа.

U Jugoslaviji, barem na papiru, nije bilo dominantnog naroda. Drzava je temlejila na jednakopravnoti naroda; neka formalna "dominantnost" jednog od njih nikad ne bi bila prihvatljiva drugima.

 

[JulianAlpsMedia]

Osamdesetih godina prošlog veka, Milošević je pokušao da preoblikuje Jugoslaviju na način koji bi najbrojniji narod učinio „dominantnim“ narodom kroz centralizaciju i slabljenjem republika. I znamo kako je njegov plan završio.

 

[Tangying]

Osamdesetih godina prošlog veka, Milošević je pokušao da preoblikuje Jugoslaviju na način koji bi najbrojniji narod učinio „dominantnim“ narodom kroz centralizaciju i slabljenjem republika. I znamo kako je njegov plan završio.

По мојем личном мишљењу, Милошевић је вероватно најнормалнији вођа у историји Југословенске комунистичке партије. Ако суверена држава нема језгарног народа, нити спојиве лидарске колективе, а уместо тога слепо почитује такозвану једнакост региона, њена сувереност је заправо врло крхка и раскиђана. Таква држава, када се налази у неповољном положају у односу на спољне силе, брзо губи јединство и распада се. А доминантни народ, због ограничења у својим способностима и погледу, не може ни да спречи то.
Ви, који сте под утицајем западних идеја демократије и слободе, можда мислите да је то добро, јер сви имамо слободу избора. Међутим, зашто уопште постоје различите заједнице у свету? Људи се спајају зато што желе да одустану од дела личне слободе, да делују заједно и створе већу снагу, како би напредовали према већем циљу. То је резултат који даје 1+1>2.
Ако се балкански народи поделе на 100, па чак и 1000 малих етничких група, свака са правом на самоодређење – да ли би то било добро или лоше за цео Балкан? Да ли би они имали било какву предност у интеграцији својих унутрашњих ресурса или у преговорима са спољним светом?
Погледајте савремени свет – двостандарди су јако очигледни. Да ли би САД дозволили Калифорнији или Тексасу да слободно бирају независност? Ако би неко у САДУ усмео да прогласи независност, ЦИА и ФБИ би га тражили сутрадан.

 

[Tangying]

Наравно да је код обједињавања више политичких творевина и више колективитета у већу политичку цјелину, разумно да најбројнији народ буде замајцем тих интегративних процеса, гдје би се кроз политичку, културолошку, некад језичку, духовну и ину интеракцију усађивао осјећај заједништва и припадности новој политичкој творевини.

У случају друге Југе, након 1945-е, интегративни процеси су паралелно ишли и испреплитали се са успостављањем новог друштвеног система гдје су полуге моћи уграбили баштиници бољшевичке идеологије. Гдје је важну улогу имало насљеђе из ближе прошлости.
Наиме, КПЈ бјеше филијалом Коминтерне која је и спроводила њене директиве. Тадашњи Совјетски Савез и краљевина СХС/Југославија су били у непријатељским односима, тако су и постављени приоритети КП (што видимо и из одлука Дрезденског конгреса 1928-е) и гдје је примарни циљ био борба против великосрпског хегемонизма јер се та краљевина СХС/Југославија доживљавала конструктом великосрпске буржоазије. Испрва је КП имала циљ и растурање те творевине, касније (1935-е) када су се поправили односи Совјетског Савеза и краљевине Југославије (између осталог мотивисани све већом опасношћу и по једне и по друге од стране Трећег Рајха), КП мијења приступ, Југославија може опстати као заједница јужнословенских народа али преуређена, но и даље остаје примарни циљ борба против великосрпског хегемонизма. И то је остало водиљом у познијим временима, послије 1945-е, увијек је провејавало да је највећа опасност по ту творевину великосрпски хегемонизам, некад би то били интерпретирано великосрпским национализмом. И док је код других народа југословенство било надградњом постојећих идентитета, у српском корпусу је усађивана улога чувара те политичке творевине, гдје се све више временом усађивало, како написах, да југословенство подразумијева расрбљавање.

Вјерујем да је сличних и покушаја и "скретања" било и кроз историју кинеске нације, но у случају историје кинеске нације, побједу би односио концепт гдје би интегративни процеси и кроз политичку, културолошку, духовну и ину интеракцију водили не раслојавању него обогаћивању идентитета Хан (или кинеског како је у српском наративу удомаћено) народа. Супротно од оног што смо имали у случају друге Југославије.

Дакле, Југословенска комунистичка партија је у својој суштини од самог почетка била алат совјетске геополитичке конфигурације, основана да би се супротставила Краљевини Југославији. А њен начин супротстављања био је управо подстицање независности разних народа и разбијање државе изнутра.

Међутим, проблем је у томе што је ЈКП под Титовом потом освојила целу Југославију, а њено оснивање није могло да постоји без борбе и подршке Срба. Југославија је такође приступила Совјетском социјалистичком блоку. У овом тренутку, њена основна мисија требало је да буде јачање државне суверености и националног јединства. Време се променило, околности се промениле – па и стратегија и идеологија требало је да се преобразе. Зашто је онда настављено да се угњетава и ослања српски народ?

Да ли је Совјетски Савез и даље веровао да је угњавање српског народа, који је културно ближи руском народу, корисно за остваривање његових геополитичких циљева у Југославији?

Или је Тито заправо био паметан, и већ након оснивања државе је направио геополитички разлом са Совјетом, под заставом „самосталности“ увукао подршку западних сила, и тако створио прецизно ловење за српски народ?

Ја сигурно не желим да верујем да је Тито имао такву дубоку интригу, тако злобне намере, да је све планирао унапред само да би Хрватска после деценија могла слободно да се поклони Америци, уђе у западни свет и на крају изгуби сопствени национално-културни идентитет.

Нека више не будете вучени за нос од Совјетаца, Немаца, Американца и Хрвата! Без обзира на то да ли је то било намерно или ненамерно, у оквиру њихових сопствених интереса, српски национални интерес је бескрајно разбијен. Оно у шта треба да верујемо, јесте сила у срцу нашег народа!

 

[Ovi jedan]

Дакле, Југословенска комунистичка партија је у својој суштини од самог почетка била алат совјетске геополитичке конфигурације, основана да би се супротставила Краљевини Југославији. А њен начин супротстављања био је управо подстицање независности разних народа и разбијање државе изнутра.

Међутим, проблем је у томе што је ЈКП под Титовом потом освојила целу Југославију, а њено оснивање није могло да постоји без борбе и подршке Срба. Југославија је такође приступила Совјетском социјалистичком блоку. У овом тренутку, њена основна мисија требало је да буде јачање државне суверености и националног јединства. Време се променило, околности се промениле – па и стратегија и идеологија требало је да се преобразе. Зашто је онда настављено да се угњетава и ослања српски народ?


Да ли је Совјетски Савез и даље веровао да је угњавање српског народа, који је културно ближи руском народу, корисно за остваривање његових геополитичких циљева у Југославији?

Или је Тито заправо био паметан, и већ након оснивања државе је направио геополитички разлом са Совјетом, под заставом „самосталности“ увукао подршку западних сила, и тако створио прецизно ловење за српски народ?

Ја сигурно не желим да верујем да је Тито имао такву дубоку интригу, тако злобне намере, да је све планирао унапред само да би Хрватска после деценија могла слободно да се поклони Америци, уђе у западни свет и на крају изгуби сопствени национално-културни идентитет.

Нека више не будете вучени за нос од Совјетаца, Немаца, Американца и Хрвата! Без обзира на то да ли је то било намерно или ненамерно, у оквиру њихових сопствених интереса, српски национални интерес је бескрајно разбијен. Оно у шта треба да верујемо, јесте сила у срцу нашег народа!

Ne znam jel odgovaram Dragi ili AI-u jer postovi su vam tako bezlični, monotoni, zamorni, ali i na isti kalup sastavljeni da izgleda kako nešto pametno govorite, a zapravo je sve jedno veliko ***** samo upakirano u fine izraze da ne smrdi.

Hrvati nisu izgubili identitet priklanjanjem zapadu jer Hrvati su uvik i pripadali zapadu i kulturno i mentalno dok nas istok ni najmanje ne privlači osim turistički ako neko tamo želi ić. Vi mudrijaši se držite SSSR-a i Kine samo nam nemojte solit pamet o nekom slobodarstvu ili identitetu jer ne postoje kukavičkiji narodi od Kineza i Rusa. Jedne drži KP u šaci druge patuljak Putin, a prozivani neslobodni Amerikanci ako i ne budu zadovoljni Trumpom smjenit će ga na sljedećim izborima ili će narod bar izać na ulice i ebat mu sve po spisku.

A Kinezi i Rusi stoje u kućama već stoljećima jer su najobičnije kukavice i tu ako ništa drugo odajem respekt komšijama jer oni će bar izać na ulice i okrenit grad naopako, al neki se nemaju pravo javljat po tom pitanju pa sve i da jesi nekakvi Kinez u šta čisto sumnjam.

A znaš li šta bi ti reka dobri stari Clinty na onu tvoju o mišljenju i Miloševiću? Ako ne znaš googlaj ili pitaj Dragu

 

[Popaj Bostanović]

Вјерујем да је сличних и покушаја и "скретања" било и кроз историју кинеске нације, но у случају историје кинеске нације, побједу би односио концепт гдје би интегративни процеси и кроз политичку, културолошку, духовну и ину интеракцију водили не раслојавању него обогаћивању идентитета Хан (или кинеског како је у српском наративу удомаћено) народа. Супротно од оног што смо имали у случају друге Југославије.

Gde u modernom svetu postoje integrativni procesi?

 

[Popaj Bostanović]

Или је Тито заправо био паметан, и већ након оснивања државе је направио геополитички разлом са Совјетом, под заставом „самосталности“ увукао подршку западних сила, и тако створио прецизно ловење за српски народ?

Tito je jako kontroverzna tema i proći će još dosta godina da se on može kao istorijsko pitanje ozbiljno otvoriti i proučavati, ali postoji sve više indicija da on, jeste u svojoj završnoj fazi računao na Jugoslaviju kao zemlju koja se postepeno dezintegriše. Iliti, nalik Ujedinjenog kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske (barem jednim delićem) koja postepeno devoluira (od 1998. godine na ovamo).

Svakako da nije predviđao krvavi rat i raspad. U to mislim da možemo biti sigurni. Ali, ono što je sasvim jasno već sada, jeste predviđao postepenu dezintegraciju Jugoslavije, u smeru ka nekakvoj zajednici nezavisnih (u konačnici i potpuno suverenih) država.

Izuzetno visoki stefen autonomije dveju pokrajina Srbije (de facto konstitutivnih elemenata gotovo kao što je i sama SR Srbija) imalo je u dugoročnom smislu suštinsku ulogu držanja Srbije taocem, na neki način. Odnosno, zadržavanje određenih republičkih nadležnosti, ili eventualno prenos određenih federalnih nadležnosti na domen republike Srbije (u slučaju dalje (kon)federalizacije) suštinski je imalo formu osiguravanja otpora Srbije u slučaju pomenute konfederalizacije.

Ne mogu da citiram to kao činjenicu, niti sam siguran da bih takvo razmišljanje za sada mogao pripisati Brozu, ali evidentno je da je dobar deo partijskog establišmenta u vrhu razmišljao u ovom domenu, najkraće i možda malo previše simplistički rečeno:
- Srbiji dopuštamo da zadrži Vojvodinu i Kosovo (možda i preuzme neke federalne nadležnosti)
- Srbija priznaje nezavisnost ostalih republika, u njihovim unutrašnjim granicama
Na kraju krajeva, to se donekle i u praksi pokazalo kada je sama jugoslovenska kriza počinjala. Da to jeste, nekako, i ponuda zapravo secesionista. S jedne strane se može zažmuriti oko na štagod bi se dešavalo na Kosovu, a sa druge strane da Srbija u potpunosti zaboravi srpski narod zapadno od Drine (ili neke svoje interese u Crnoj Gori...u kontekstu potrebe imanja izlaska na otvorena mora, hoću reći).

Srbija tu ponudu nije primila na neki baš najpozitivniji način. Štaviše, iz perspektive oponenata tadašnje srpske vlasti, ona je htela u isto vreme „i jare i pare” i ponašala se licemerno. Iz srpske perspektive, SAP Kosovo je bila samo autonomna pokrajina Srbije, a Srbi konstitutivan, državotvoran narod, što je bilo uskraćeno kosovskim Albancima. Taj pogled većini srpske javnosti tada je delovao pravedno i smisleno (pa čak u dobroj meri on deluje i danas) ali to je generalno u svet poslalo tada jednu izrazito lošu sliku (sa čak i rasističkim primesama, u tumačenjima) jer je to značilo da su Albanci na Kosovu građani drugog reda u poređenju sa Srbima Prečanima. A to jeste nešto što nikako nije bilo u skladu ni sa osnovnim načelima zakonodavstva ljudskih prava i sloboda same SFRJ, a kamoli nekakvim međunarodnim, evropskim ili šire svetskim konvencijama. Dobrom delu svetske zajednice delovalo je groteskno, kao primer duplih aršina i nepravedno.

Da li bi situacija išta drugačije bila da je Srbija zauzela stav da i Albanci na Kosovu imaju pravo na samoopredeljenje i da će uvažavati integritet AP Kosova, pitanje je. Verovatan odgovor je u toj situaciji negativan, zato što u ovakvim stvarima odlučuje suštinski sila, odnosno politika Velikih sila i strateški interesi centara moći. Ali ne menja činjenicu da je zbog tadašnje politike rukovodstvo Srbije poslalo tada takvu (jako lošu) sliku u region i svet, kao nekoga ko je nedosledan i ko želi da samom sebi dopusti ono što drugome uskraćuje. Jednostavno to je tako i ne postoji, objektivno govoreći, apsolutno nikakav način kojim bi Srbija mogla opravdati takav dvostruki pristup; nikakve priče o konstitutivnosti i ulozi srpskog naroda. Nikakva istorija u 1918. godinii ranije, nikakvog značaja tu nema i ne može biti osnov za bilo kakav vid diskriminacije, što ta ključna politička odluka nesumnjivo da jeste bila. I iako sam napisao da je verovatan odgovor negativan, u isto vreme mislim da se može reći da bi Srbija uspela da zadrži Kosovo do danas (umesto da bude u ovakvoj, katastrofalnoj situaciji) da je Srbe u Hrvatskoj i Bosni prepustila njihovoj sudbini (da ne kažem molebanima Zagreba i Sarajeva za milosrđe). Rata na Kosovu bi, verovatno, svakako bilo. To su procesi koji su nevezani za građanske ratove u zapadnim republikama. Ali bi pozicija zvaničnog Beograda potpuno nesumnjivo kasnije (i danas) bila značajno bolja nego što je bila (i jeste). I verovatno ne bi bilo uopšte nekakve deklaracije nezavisnosti, koju priznaje doslovno iko sem Albanije. Tako da se sa izvesnog stanovišta može reći da je Beograd tada mogao izabrati između Kosmeta i Srba Prečana. Izbor koji nije (potpuno je nebitno da li je i mogao napraviti takav izbor) napravio.

 

[Khal Drogo]

Gde u modernom svetu postoje integrativni procesi?

Питање нема додира са мојом објавом на коју одговараш. Концентриши се. Могуће си мислио на овај пасус (??).

Све то су природни процеси, које смо имали кроз историју, имамо и данас, некад се и смјењују процеси уједињавања, обједињавања више политичких творевина или колективитета у већу цјелину и процеси фрагментације политичке творевине. Зависи да ли би превладали интегративни или дезинтегративни фактори.

Како год. Наравно да задњих деценија када модерне процесе обликују глобалистички центри моћи гдје је зарад имплементације глобалистичких идеја важно што више потирати суверенитет земаља, у том циљу колико је могуће фрагментирати и уситнити постојеће политичке творевине, превладавају дезинтегративни процеси.

Но историја нас је подучила да се ти процеси, интегративни и дезинтегративни измјењују у циклусима. И имамо заокрет, постоје и примјери интеграције, додуше засад више у покушају, али их има. Имамо процес реинтеграције Хоингкона и повратка матици, ко зна могуће у догледној будућности и реинтеграцију Тајвана и повратка матици. Имамо додуше још увијек неформализован процес враћања Крима и Донбаса земљи Руској. И код глобалног силника имамо заокрет, додуше још у покушају, барем са Трампом и умјесто подвлађивања глобалистичким хуљама имамо заокрет окретања властитим интересима, И ту тежњу интеграције Гренланда у Сједињене Државе (ако то успије, териториј САД ће се највише увећати за вријеме Трампа као предсједника у историји, односно, госп. Трамп ће бити најуспјешнији амерички предсједник у историји).
Засад точак историје се још није окренуо, али би се могао окренути.