Zašto se na školu se danas gleda kao na "nužno zlo" koje treba da se "preživi", umesto kao na ključno mesto za razvoj dece?

Lagerta

Elita
Supermoderator
Poruka
15.939
Link
Prethodna školska godina bila je jedna od najtežih u istoriji našeg obrazovnog sistema, a svakako najteža u ovom veku. Događaji koji su je obeležili nisu nešto što možemo niti smemo lako da zaboravimo. I ponovo se, po ko zna koji put, svi vraćamo na to pitanje komunikacije i saradnje između roditelja i škole. Jesmo li naučili lekciju? Da li smo razumeli koliko nas nedostatak komunikacije može koštati?

tinejdzer-skola.png



I u drugim, ni približno toliko tragičnim okolnostima, taj odnos škole i roditelja igra ključnu ulogu u izgradnji jednog zdravog društva. On se, u poslednjih nekoliko decenija, mnogo promenio. Umesto da igraju u istom timu, roditelji i nastavnici sve češće kao da su na suprotnim stranama.

Zbog čega je to tako, kakve posledice trpimo i može li se nešto promeniti? Na ova pitanja za naš portal odgovara dr Nevena Buđevac, profesorka na Pedagoškom fakultetu u Beogradu.
Da je timski rad nastavnika i roditelja ključna stvar u podizanju dece koja će stvoriti neko bolje društvo, jasno je svima. Ali, nekako se čini da je taj odnos lošiji nego ikad. Zbog čega je to tako?
Saradnja roditelja i nastavnika je apsolutno jedna od ključnih stvari za postizanje vaspitno-obrazovnih ciljeva i u školi i kod kuće. Ipak, partnerstvo porodice i škole najčešće nije onakvo kakvo nam je potrebno. Rekla bih da je više faktora koji su do toga doveli. Škola se, nažalost, više ne opaža kao nekada. I roditelji i deca je više vide kao neko „nužno zlo“ koje treba da se „preživi“, nego kao mesto koje je ključno za njihov razvoj i dobrobit. Uči se za ocenu, a ne za znanje i usled toga se pribegeva različitim strategijama. Umesto da nastoje da decu podrže u učenju, roditelji ih neretko podržavaju u tome da se snađu kako bi dobili odgovarajuće ocene i onda sa svojom decom sklapaju „pakt protiv škole“ – pravdaju im časove onda kada deci ne odgovara da odu u školu jer recimo nisu nešto naučila ili ih podržavaju u drugim vrstama nepoštenog ponašanja (rade im domaće zadatke, pišu sastave…). U takvoj atmosferi nema saradnje između porodice i škole kakva nam je potrebna. Ovo ima veze i sa trendom prezaštićivanja dece koji već neko vreme preovlađuje u vaspitavanju. U takvoj atmosferi, nastavnici su neretko opaženi kao mučitelji dece, a ne osobe koje žele nečemu da ih nauče i pomognu im u sazrevanju i preuzimanju odgovornosti, što je još jedna prepreka izgrađivanju partnerstva između nastavnika i roditelja.
 
Mogu li se stvari promeniti i šta je potrebno da bi se to dogodilo?

Stvari se mogu promeniti ali nam je za to potrebna korenita promena obrazovnog sistema i s tim u vezi (ili možda i pre reforme) promena mesta koje obrazovanje zauzima u našem društvu. Mi kao društvo najpre moramo da se dogovorimo da je nama obrazovanje važno, da nam je to prioritet, a onda i da učinimo sve što možemo da ono zaista zauzme to mesto, a ne da se o tome samo govori deklarativno u političkim govorima. Ako to uspemo, onda je dobra saradnja porodice i škole nešto što će iz toga slediti, baš kao što i loša saradnja sledi direktno iz načina na koji se obrazovanje sada tretira u društvu.
Generacijski jaz postojao je oduvek. Oduvek su stariji vrteli glavom misleći kako su mladi na lošem putu i kako će sve propasti jer svet nije onakav isti kao kad su oni odrastali. Ni današnje vreme nije izuzetak, pa su deca stalno na meti kritike – u školi, na ulici, kod kuće. Da li je to baš tako i možemo li decu okriviti za to kako odrastaju?

Deca odrastaju u okruženju koje smo im mi kao odrasli stvorili. Mi ih vaspitavamo, mi ih učimo šta je dobro a šta loše, mi smo stvorili društvo u kom se obrazovanje ne ceni. Ne oni. Oni se snalaze kako umeju u okruženju koje je puno nasilja i gde obrazovanje suštinski nije na listi prioriteta, baš kao ni druge vrednosti koje bi škola trebalo da propagira. Oni te vrednosti ne vide kad izađu sa časa, zato i ne vide obrazovanje kao relevantno i značajno za njih lično. Kakve šanse ima jedan nastavnik da ih nečemu nauči kada oni na svakom koraku dobijaju poruku da to nije relevantno, da se znanje ne ceni, da je mnogo isplativije „snaći se“, da se u životu mnogo bolje prolazi ako si agresivan, bahat i nepošten?
 
Koliko na odnos učenika i roditelja prema nastavnicima utiče njihov položaj u društvu i odnos države prema obrazovanju, a koliko zapravo nastavnik sam, svojim znanjem, kvalitetima, autoritetom?

Na ovo pitanje sam donekle odgovorila u prethodnim, a mogu da dodam još i ovo: Mi i dalje, čak i ovako srozanom obrazovanju imamo izuzetne nastavnike koji sjajno rade svoj posao – na svim nivoima obrazovanja ih ima. Ipak, sve ih je manje i oni sve više postaju neka izolovana ostrvca koja plutaju u moru otaljavanja, preživljavanja i snalaženja od strane svih – učenika, nastavnika i roditelja. Takvi, izuzetni nastavnici i te kako mogu da stvore atmosferu u kojoj će ih deca ceniti i raditi, ali suštinski to nije dovoljno da nas pomeri u dobrom pravcu jer je reč o izuzecima. Takođe, i oni se umaraju, posustaju i sve više pitaju koliko to što rade ima smisla u okruženju u kom nam se desio „Ribnikar“, a mi se čak ni nakon toga nismo trgli.

Administracija u školama uzima najveći deo vremena onima kojima bi vaspitno-obrazovni rad trebalo da bude primaran. Od formativnog i sumativnog ocenjivanja, vođenja duple dokumentacije (elektronske i pisane), preko pisanja raznih izveštaja do formiranja timova o čijem radu se, opet, pišu izveštaji. Nastavnici uporno traže da im se vrati vreme za rad s decom, ali kao da nema ko da ih čuje. Zbog čega je to tako?

Nastavnike, nažalost, već jako dugo niko ništa ne pita. Oni su na svaki način neuvaženi i poniženi, a ovo je jedan od tih načina. Kada bi donosioci odluka slušali one koji rade u školi, ja sam uverena da bi obrazovni sistem bio mnogo kvalitetniji. Zašto ih nikada ne uvažavaju kao ravnopravne sagovornike, to je pitanje za one koji u ovoj državi donose odluke. Ono što ja vidim to je da nastavnici stalno traže da ih čuju, a da sa druge strane nema odgovarajuće reakcije.

Ima li škola načina da reši problem nasilja, ako se nešto u društvu suštinski ne promeni? I šta je to što treba da se menja?

Škola ne može sama da reši problem nasilja, jer na kraju krajeva škola nije ni odgovorna (ili bar u najvećoj meri nije odgovorna) za količinu nasilja koja se događa u školi. Škola je deo šire celine – društvene, i nasilje koje je na društvenom planu sveprisutno se preliva i na školu i u njoj se manifestuje ono što se dešava svuda. Kao što sam već rekla, škola nije i ne može biti izolovana, na nju utiče sve (i pozitivno i negativno) što se dešava u društvu. U slučaju našeg društva, nažalost, ima dramatično više onog negativnog. Zato nam škola i izgleda ovako kako izgleda i zato se nismo ni za milimetar pomerili nakon 3. maja ove godine.

A šta je to što treba da se menja u društvu? Rekla bih mnogo toga, ali na prvom mestu ono što sam gore negde već navela – mi kao društvo treba da odlučimo šta su vrednosti za koje se zalažemo i gde je u tom sistemu obrazovanje. A onda i da učinimo sve što možemo da to i sprovedemo.

Dr Nevena Buđevac​

 
Poslednja izmena:
Filozofiranje.
Na skolu se oduvek gledalo na nesto sta moras da prodjes da bi isao dalje :D
Ionako je ona samo pocetni stepenik do fakulteta koji moras da prodjes..

Skola realno nema nikakvu ulogu osim informativne.
Niko sa znanjem iz skole ne moze da radi nista u zivotu. A ionako je samo znanje koje se stice upitno pogotovo sto se svako malo strajkuje i skracuju casovi.
To je samo baza za ucenje na fakultetu.

Skola ima eventualno ulogu selekcije
I naravno umetnicke duse da se pronadju i krenu svojim putem umetnosti.
 
Filozofiranje.
Na skolu se oduvek gledalo na nesto sta moras da prodjes da bi isao dalje :D
Ionako je ona samo pocetni stepenik do fakulteta koji moras da prodjes..

Skola realno nema nikakvu ulogu osim informativne.
Niko sa znanjem iz skole ne moze da radi nista u zivotu. A ionako je samo znanje koje se stice upitno pogotovo sto se svako malo strajkuje i skracuju casovi.
To je samo baza za ucenje na fakultetu.

Skola ima eventualno ulogu selekcije
I naravno umetnicke duse da se pronadju i krenu svojim putem umetnosti.

Jesi svestan reči 'baza' koju si upotrebio? Možeš li bez dobre baze da postigneš bilo kakav uspeh?
 
Skola sluzi samo da edukuje roba. Svi su izvalili.

Pricam sa likom mislim da je profesor. .. kaze dnevno mu izadje na 2000 zarada. Ali ima svoju zaradu od drugih poslova.

Kako neko ko zaradi 2000 moze da mi uci dete, cemu? Ovo je materijalisticki svet, necu da mi dete uci bankrotiran lik.

Ako danas na prvom casu dete niko nije ucio kako da voli, moje dete moze da izostane sa tog prvog casa. Ako ga uciteljica na tom casu ne zagrli isto tako ne moram da posaljem dete. Ako mi na drugom casu ne ucite dete kako da zasije dugme ili upali vatru isto ne dam dete. Ako na trecem casu nije ucilo kako da napravi kes isto neeee dam dete alo.

Ne ucite decu najbitnijim stvarima za opstanak, a na opstanak smo primorani samo jer smo prosli kroz sistem skolovanja.
.
 
Deca nisu glupa koliko se cini ....evolucija ih usmerava da procitaju javne ili tajne sugestije kako preziveti, od roditelja i drustva..
Drustvo jasno sugerise lazne diplome, kriminal ali bez nasilja, a ako bas imas zeludac onda fizicki obracuni....
I gangijanje...banditizam...
I to i rade...
Prisiljavaju svoje komsije, skolske na poslusnost, vucici mali , dok im roditelji pokrivaju polupane inventare kod komsija ili neke polukriminalne ili kriminalne radnje u kraju...

Stani ispred dece i kazi ja sam pobedjivao na saveznim takmicenjima i olimpijadama i ostao sam u Srbiji .....i tacno ces videti sta misle o tebi...
Isto kao i njihovi roditelji , samo razlika sto deca nece sumnjati u istinitost navoda, kao roditelji , nego ce cisto pokazati koliko je to pogresan potez bio...
 
Filozofiranje.
Na skolu se oduvek gledalo na nesto sta moras da prodjes da bi isao dalje :D
Ionako je ona samo pocetni stepenik do fakulteta koji moras da prodjes..

Skola realno nema nikakvu ulogu osim informativne.
Niko sa znanjem iz skole ne moze da radi nista u zivotu. A ionako je samo znanje koje se stice upitno pogotovo sto se svako malo strajkuje i skracuju casovi.
To je samo baza za ucenje na fakultetu.

Skola ima eventualno ulogu selekcije
I naravno umetnicke duse da se pronadju i krenu svojim putem umetnosti.
Tacno u seoskim sredinama tacno ovako razmisljaju...
Posto je vaznije imanje nego znanje, a posto je sad Srbija cela seljacki mentalitet, to je vazenje ovih sagledavanja sad drzavnog znacaja..

Samo sto ja ne kritikujem postojanje takvog gledanja na obrazovanje...jer ocigledno Srbija , ne tehnicki , nego mentalno nije za bilo kog ko zna sta su dva i dva..
Ne da je to neka politicka igra da se spusti Srbin i Srbija...nego da se realno sagleda javno ponasanje i ponuda svakom pojedincu i videce se da nemediokritet nema sta da trazi ni u jednoj oblasti u Srbiji , a da nauka ne postoji , da strucnost postoji na nivou zanata...da je sve na promuckaj i prospi, i da je najbolja motivacija monopol...

Ako hoces nesto da formiras ili odrzis izuzetnim , kao ponudu da razbijes mediokritet, lele, razbice te svi i svako , od drzave, politicara, komsiluka, rivala...
Svima ce da smeta..
 
Da vidimo profesore...
10% nezainteresovani...bleja
30% antitalenti....vise deca pomazu njima nego oni deci , ali to mogu da uvrstim u obrazovni proces...ne da nauce nesto iz gradiva, nego kako pomagati nestrucnim profesorima...ako su nezni..
Pedagoski mozda 40% ubedjeni da su majstori svog zanata, a blage veze nemaju sa pedagoskim radom...ali sve ide dobro ako deca ne prave galamu i povlace prstom po knjizi..
Ali stvarno pedagoski , totalni off.
10% pedagoski ok, a uopste se ne razlikuju na prvi pogled od ovih 40% pedagoski umisljenih..jer i jedni i drugi drze predavanja i ocenjuju...samo sto pedagoski svesni uvek imaju jednu rec razlike u odnosu na pedagoski nesesne i netalentovane profane..

Seoskoj deci ne treba mnogo pedagogije, to jeste tacno ako zelis da deca budu kopija roditelja, samo ih usmeris na to i nema sta ti tu da sejes pedagoski rad, samo roditelju kazes na sastanku , nije ti mali na pravom putu , znace on kako da ga olesi par puta ako je musko , a boga mi i ako je zensko , nema popusta za neke stvari..

U gradu zamislite imamo polovinu profana koji nisu culi da deca provociraju profesore...
Eto koliko su u rutini sta deca rade....
A ono sto deca vide je kako se drustvo ponasa sa njihovim liderima..
Kad deca izaberu profana da ih je ili pobedio ili procitao ili jos i da ih dobro vodi...tj vide da je njihov svet poceo da daje rezultate i u svetu ocena i razumevanja kod drugih...pa vide da direktor, drustvo ili kolektiv nadjaca i kazni takvog pojedinca ili ga otera nemotivacijom, po principu , nama je i drkac stojan tata mu poznati matematicar bitan kao i ti...E deca to jasno vide kao poruku, ali nepedagosku...
Cak i like deca, koja su vise u pauzama izmedju dva virtuelna dogadjaja..

Skupstina , realiti , profani , skola, sve se to zaokruzi u jasnu viziju kakvo je ovo drustvo..
I nece drugacije...nece blagonaklono gledati na nekog znalca koji razvaljuje, osim da bude tu u blizini da resava njihove probleme neznanja ali da pare ostanu velike za njihove sankerske nivoe znanja u struci..
 
I zasto stalno kod Srba neko iscudjavanje, kao da su pali sa Marsa...
Znaci stalno neko cudjenje, zar je moguce da je tako ,
Zasto je to tako , a ja u toj oblasti , pa kao prvi put vidim
Pa cuvene zamene teza, nisam ja kriv, niti bilo sta u vezi , nego nesto deseto...
Ili nije A nego B, cisto lakse nam psiholoski tako..

Stalno neke Jeremicke u svim oblastima u Srbiji , ama bas u svim..
Hirurg izdaje knjigu o statistikama svojih operacija gde je100% ili blizu uspesan, ali mu pacijenti imaju veliii procenat sekundarnih posledica, trnjenja, nepokretnosti , raznih posledica i to ne vidi kao motiv da menja nesto , da smanji veliki procenat...ne, vazno je imati veliki procenat onog sto se njemu cini kao uspesnost..

A i drugima...

E tako i kod privrede, kod ljudskog ponasanja i slicno...Zato i bestidnost i zato i jednoumlje...

Mozda jedina pozitivna stvar koju sam video u Srbiji je besplatno testiranje studentske populacije na hiv...to je stvarno nesto sto donosi pametan rezultat a lici pomalo na suprotnost od klasicnog srpskog razmisljanja...
 

Back
Top