- Poruka
- 28.900
Link
Prethodna školska godina bila je jedna od najtežih u istoriji našeg obrazovnog sistema, a svakako najteža u ovom veku. Događaji koji su je obeležili nisu nešto što možemo niti smemo lako da zaboravimo. I ponovo se, po ko zna koji put, svi vraćamo na to pitanje komunikacije i saradnje između roditelja i škole. Jesmo li naučili lekciju? Da li smo razumeli koliko nas nedostatak komunikacije može koštati?
I u drugim, ni približno toliko tragičnim okolnostima, taj odnos škole i roditelja igra ključnu ulogu u izgradnji jednog zdravog društva. On se, u poslednjih nekoliko decenija, mnogo promenio. Umesto da igraju u istom timu, roditelji i nastavnici sve češće kao da su na suprotnim stranama.
Zbog čega je to tako, kakve posledice trpimo i može li se nešto promeniti? Na ova pitanja za naš portal odgovara dr Nevena Buđevac, profesorka na Pedagoškom fakultetu u Beogradu.
Da je timski rad nastavnika i roditelja ključna stvar u podizanju dece koja će stvoriti neko bolje društvo, jasno je svima. Ali, nekako se čini da je taj odnos lošiji nego ikad. Zbog čega je to tako?
Saradnja roditelja i nastavnika je apsolutno jedna od ključnih stvari za postizanje vaspitno-obrazovnih ciljeva i u školi i kod kuće. Ipak, partnerstvo porodice i škole najčešće nije onakvo kakvo nam je potrebno. Rekla bih da je više faktora koji su do toga doveli. Škola se, nažalost, više ne opaža kao nekada. I roditelji i deca je više vide kao neko „nužno zlo“ koje treba da se „preživi“, nego kao mesto koje je ključno za njihov razvoj i dobrobit. Uči se za ocenu, a ne za znanje i usled toga se pribegeva različitim strategijama. Umesto da nastoje da decu podrže u učenju, roditelji ih neretko podržavaju u tome da se snađu kako bi dobili odgovarajuće ocene i onda sa svojom decom sklapaju „pakt protiv škole“ – pravdaju im časove onda kada deci ne odgovara da odu u školu jer recimo nisu nešto naučila ili ih podržavaju u drugim vrstama nepoštenog ponašanja (rade im domaće zadatke, pišu sastave…). U takvoj atmosferi nema saradnje između porodice i škole kakva nam je potrebna. Ovo ima veze i sa trendom prezaštićivanja dece koji već neko vreme preovlađuje u vaspitavanju. U takvoj atmosferi, nastavnici su neretko opaženi kao mučitelji dece, a ne osobe koje žele nečemu da ih nauče i pomognu im u sazrevanju i preuzimanju odgovornosti, što je još jedna prepreka izgrađivanju partnerstva između nastavnika i roditelja.
Prethodna školska godina bila je jedna od najtežih u istoriji našeg obrazovnog sistema, a svakako najteža u ovom veku. Događaji koji su je obeležili nisu nešto što možemo niti smemo lako da zaboravimo. I ponovo se, po ko zna koji put, svi vraćamo na to pitanje komunikacije i saradnje između roditelja i škole. Jesmo li naučili lekciju? Da li smo razumeli koliko nas nedostatak komunikacije može koštati?
I u drugim, ni približno toliko tragičnim okolnostima, taj odnos škole i roditelja igra ključnu ulogu u izgradnji jednog zdravog društva. On se, u poslednjih nekoliko decenija, mnogo promenio. Umesto da igraju u istom timu, roditelji i nastavnici sve češće kao da su na suprotnim stranama.
Zbog čega je to tako, kakve posledice trpimo i može li se nešto promeniti? Na ova pitanja za naš portal odgovara dr Nevena Buđevac, profesorka na Pedagoškom fakultetu u Beogradu.
Da je timski rad nastavnika i roditelja ključna stvar u podizanju dece koja će stvoriti neko bolje društvo, jasno je svima. Ali, nekako se čini da je taj odnos lošiji nego ikad. Zbog čega je to tako?
Saradnja roditelja i nastavnika je apsolutno jedna od ključnih stvari za postizanje vaspitno-obrazovnih ciljeva i u školi i kod kuće. Ipak, partnerstvo porodice i škole najčešće nije onakvo kakvo nam je potrebno. Rekla bih da je više faktora koji su do toga doveli. Škola se, nažalost, više ne opaža kao nekada. I roditelji i deca je više vide kao neko „nužno zlo“ koje treba da se „preživi“, nego kao mesto koje je ključno za njihov razvoj i dobrobit. Uči se za ocenu, a ne za znanje i usled toga se pribegeva različitim strategijama. Umesto da nastoje da decu podrže u učenju, roditelji ih neretko podržavaju u tome da se snađu kako bi dobili odgovarajuće ocene i onda sa svojom decom sklapaju „pakt protiv škole“ – pravdaju im časove onda kada deci ne odgovara da odu u školu jer recimo nisu nešto naučila ili ih podržavaju u drugim vrstama nepoštenog ponašanja (rade im domaće zadatke, pišu sastave…). U takvoj atmosferi nema saradnje između porodice i škole kakva nam je potrebna. Ovo ima veze i sa trendom prezaštićivanja dece koji već neko vreme preovlađuje u vaspitavanju. U takvoj atmosferi, nastavnici su neretko opaženi kao mučitelji dece, a ne osobe koje žele nečemu da ih nauče i pomognu im u sazrevanju i preuzimanju odgovornosti, što je još jedna prepreka izgrađivanju partnerstva između nastavnika i roditelja.
