Од времена како је гавран поцрнио, људи имају потребе сврставања у колективитете, По етничкој, политичкој, вјерској, завичајној и иној (сталешкој, социјалној, културолошкој итд) основи. И то је тако.
Ако на неком простору овлада један колективитет, етничка група или једна догма, десиће се ново разврставање у више њих. Да ли ћемо имати фрагментацију етничке групе на више, да ли ће то разврставање бити по политичкој или завичајној основи, да ли ћемо у оквиру једне догме имати деобе, као што смо у хришћанству имали деобу на ортодоксно учење и аријанизам, па касније поделу на хришћанство под грчким и латинским утицајем, па појаву протестанизма, или у исламу поделе на суните и шиите, одредиле би околности. Некад и тежња политичких елита које би користиле ту људску потребу трагања за идентитетом или догматске недоумице, као оруђе у ширењу своје моћи, власти или утицаја.
Теолошке расправе, која је догма правовјерна, које је учење исправно, који је Бог онај прави су бесмислене и залудне, ту не помажу аргументи, разборито просуђивање, већ ће свако бранити своје вјеровање до изнемоглости.
То не значи да је догма у својој основи нешто наопако, рђаво, напротив, вјеровање је као и кисеоник људска потреба, без вјере остаје само мрак, бесмисао, али је важан однос према догми и практиковање. Ако вјерујући људи а то важи и за националисте и за локалпатриоте и уопште живе по начелу "своје волим, туђе поштујем" то може вјерујуће људе учинити само бољим личностима, моралнијим, богобојажљивим, духовнијим, и то ће учинити окружење бољим мјестом за живот.
Ако би то вјеровање било засновано на фобији, према другим вјерама, уопште другим и другачијим или још грђе ако би то јачало увјерење о изабраниом народу, вјерској заједници са погледом на све остале који нагиње шовинизму, па још ако то оде у радикализацију, то може само лоше ствари донијети.
