Зашто се крију чињенице о Сребреничком масакру који је изнео Едвард С. Херман (1925-2017)?

[БелиВук]

Ауторска - Едвард С. Херман (1925-2017) је изнео чињенице о Сребреничком масакру, то је игнорисано од водећих медија и политичара, Вучић ништа од овога није изнео у УН кад је говорио против резолуције. Зашто?
Део од Едвард С. Херман Политика Сребреничког Масакра

Za 8 000 streljanih i hiljade poginulih u borbi, trebalo bi da postoje ogromne grobnice i satelitski snimci kako streljanja, sahranjivanja, tako i bilo kog premestanja leseva. Međutim, pretrazivanja u okolini Srebrenice bila su veoma razocaravajuca, sa samo nekih dve hiljade pronadjenih tokom 1999. ukljucujuci tu tela poginulih u borbi i moguće tela Srba, neka sahranjena pre Jula 1995. Proredjenost nalaza dovela je do tvrdnji o premestanju i ponovnom sahranjivanju, ali to je bilo veoma neubedljivo, jer su bosanski Srbi posle Jula 1995. bili pod velikim vojnim pritiskom. Bio je to period kad je NATO bombardovao srpske polozaje, a hrvatsko-muslimanske armije napredovale prema Banjaluci. Vojska bosanskih Srba bila je u defanzivi i izrazito oskudevala u opremi i snabdevanjima, ukljucujuci tu i gorivo. Da bi se izvela operacija takvih razmera, neophodna za iskopavanje, transport i ponovno sahranjivanje hiljada leseva, bilo bi potebno daleko vise od sposobnosti Vojske Republike Srpske u to vreme. Šta vise, u sprovodjenju takvog programa, oni bi teško mogli da se nadaju da bi izbegli osmatranje OSCE osoblja, lokalnih civila i satelitska osmatranja.

Avgusta 10, 1995. Madlin Olbrajt (Madeleine Albright) pokazala je neke sateliteske fotografije na zatvorenoj sednici Saveta Bezbednosti, kao deo optuzivanja bosanskih Srba, ukljucujuci jedan snimak, koji prikazuje ljude – navodno bosanske Muslimane u blizini Srebrenice – okupljene na stadionu, kao i jednu, navodno snimljenu ubrzo posle toga, koja prikazuje obliznje polje na kome je „poremeceno” zemljiste. Ove fotografije nikad nisu javno prikazane, a čak i da su originalne, ne dokazuju ni streljanja, ni sahrane. Šta vise, premda MTZJ (ICTY) govori o „organizovanom i obimnom” naporu da se prikriju lesevi, a David Rode navodi „ogroman napor Srba da prikriju leseve”, niti je Olbrajt, ni iko drugi ikad prikazao satelitske snimke ljudi koji su stvarno streljani, sahranjeni, ili kopanje za ponovno sahranjivanje, ili kamione koji prevoze hiljade leseva negde na druga mesta. Ovaj nedostatak dokaznih materijala dogodio se uprkos upozorenja Olbrajtove Srbima „Mi ćemo posmatrati” i satelitima, koji su u to vreme prolazili najmanje osam puta dnevno i geostacionarnim bespilotnim letilicama u poziciji iznad Bosne, sposobnim da lebde i prave fine detaljne snimke tokom leta 1995. Vodeca medija nije se zainteresovala da potvrdi ovaj propust.

Vrlo mnogo tela sakupljenih u Tuzli, oko 7 500, ili vise, mnoga u losem stanju ili samo u delovima, čije je prikupljanje i rukovanje bilo nespojivo sa profesionalnim naučnim standardima, nejasnog porekla, povezanost sa dogadjajima iz Jula 1995. u Srebenici nepotvrdjena i često malo verovatna, a način (njihovog) umiranja obično neodređen. Zanimljivo, premda su Srbi redovno optuzivani za pokusaje prikrivanja leseva, nikad nije sugerisano da bi bosanski Muslimani, duže vreme odgovorni za pronalazenje leseva, mogli da premestaju tela okolo i na drugi način manipulisu dokaznim materijalom - uprkos njihovih ustaljenih varanja. Sistematski pokusaj upotrebe DNA za povezivanje sa Srebrenicom je u toku, ali namece mnoge probleme, bez obzira na celovitost izucavanog materijala i proces istrage i neće razresiti pitanje razlikovanja streljanja od pogibija u borbi. Postoje i spiskovi nestalih, ali oni su optereceni nedostacima, sa duplikatima, upisanim pojedincima koji su umrli pre Jula 1995., koji su pobegli da izbegnu sluzbu u VRS (Vojsci Republike Srpske), ili koji su registrovani da glasaju 1997., a ukljuceni su i oni pojedinci koji su poginuli u borbi ili stigli na sigurno, ili bili zarobljeni i smatra se da žive na drugim mestima.

Broj 8 000 se takođe ne slaze sa osnovnom aritmetikom brojeva Srebrenice pre i posle Jula 1995. Raseljenih lica iz Srebrenice – tj. koja su prezivela masakr – registovanih kod Svetske Zdravstvene Organizacije i bosanskih vlasti početkom Avgusta 1995. bilo je ukupno 35 632. Muslimana muskaraca koji su stigli do muslimanskih linija „bez informisanja njihovih porodica” bilo je ukupno najmanje 2 000, a nekih 2 000 su poginuli u borbi. Tako dobijamo 37 632 prezivela, plus 2 000 poginulih u borbi, st bi zahtevalo da je predratnog stanovnistva Srebrenice bilo 47 000 , ako je 8 000 bilo streljano, pri cemu je broj stanovnika pre Jula bio verovanije 37 – 40 000. [Sudija Tribunala, Patricija Vold (Patricia Wald) iznela je svoju procenu 37 000]. Brojevi se ne slazu.

Bilo je svedoka ubijanja u Srebrenici, ili onih koji su tvrdili da su svedoci. Njih nije bilo mnogo, a neki su bili politicki motivisani, ili na drugi način neuverljivi, [46] ali nekolicina je bila uverljiva i verovatno su govorili o stvarnim i ruznim dogadjajima. Međutim, ovde se govori o dokazima o stotinama, a ne o 8 000 streljanih, ili bilo cemu blizu toga (broja). Jedino neposredno ucesnicko navodjenje svedoka, koje se kretalo do hiljadu, bilo je od Dražena Erdemovica, po nacionalnosti Hrvata, pripadnika grupe placenih ubica, kojima je placeno 12 kilograma zlata za njihovo bosansko sluzbovanje (prema Erdemovicu), a zavrsilo se radom u Kongu za potrebe francuske obavestajne sluzbe. Njegovo svedocenje je prihvaceno, uprkos nejasnoca i nedoslednih, nepotvrdjenih iskaza i njegovih mentalnih problema, dovoljnih da ga diskvalifikuju iz procesa ispitivanja – ali ne iz svedocenja pred Tribunalom, bez unakrsnog ispitivanja, nepune dve nedelje od tog diskvalifikovanja iz ispitivanja. To i iskazi drugih svedoka pretrpeli su mnoge zloupotrebe procesa nagodbenih izjava, pri cemu su svedoci mogli da dobiju ublazene presude ako su dovoljno saradjivali sa tuzilastvom.

Vredno je napomenuti koliko relativno nepristrasnih posmatraca u Srebrenici i okolini Jula 1995. nije videlo nikakve znake masakra, ukljucujuci pripadnike Danskih snaga, prisutne u toj „safe area”-i i Henri Vilanda (Henry Wieland), glavnog istrazitelja UN u navodnim krsenjima ljudskih prava, koji nije mogao da nadje ocevice zlodela posle pet dana intervjuisanja među 20 000 prezivelih iz Srebrenice, pristiglih u izbeglicki logor na aerodromu u Tuzli.

Jedna anomalija u vezi sa Srebrenicom bila je nepromenjenost broja zrtava bosanskih-8 000 Muslimana u Julu 1995. i 8 000 danas, uprkos nesredjenosti prvobitne procene, evidenciji da su mnogi ili vecina od 5 000 „izgubljenih” stigli na bosansku muslimansku teritoriju, ili poginuli u borbi, kao i ociglednom neuspehu, uprkos ogromnih napora, da se pribavi fizicka evidencija koja to podržava. U drugim slučajevima, kao u proceni nastradalih 11. Septembra (9/11), i čak bosanskih pogibija i procenama ratnog bombardovanja Kosova, originalni brojevi su radikalno umanjeni, jer je evidentiranje prebojavanjem pokazalo da su prethodni naduvani brojevi neodrzivi. [49] Međutim, zbog njihove kljucne uloge za Sjedinjene Države, (bosanski Muslimani i Hrvati) i skoro religioznog žara verovanja u ovaj navod, Srebrenica je ostala imuna na evidenciju. Od početka do danas taj broj je prihvacen kao zadata, visha istina, čije bi preispitivanje pokazalo nedostatak vere i vrlo verovatno „pravdanje” za djavola.

 

[БелиВук]

Druga anomalija takođe pokazuje da je sveti, nedodirljiv i ispolitizovan karakter tog masakra u Zapadnoj ideologiji imao spremljenu oznaku ubijanja kao slučaj „genocida”. Tribunal je u tome igrao važnu ulogu, teško-uporedivom lakovernoscu, neuzdrzanim psihologiziranjem, a neodgovarajucim pravnim obrazlozenjima, koja su sudije primenjivale samo u slučajevima prema Srbima. U lakovernosti, jedan sudija Tribunala je prihvatio kao cinjenicu, koju je naveo svedok, da su srpski vojnici primorali nekog starca, Muslimana, da pojede jetru svog unuka; i sudije su ponavljale kao ustanovljenu cinjenicu da je 7 – 8 000 Muslimana bilo streljano, premda istovremeno prihvatajuci da evidencija samo „sugerise” da „vecina” od tih 7 – 8 000 izgubljenih nije ubijena u borbi, sto daje broj znatno manji od 7 – 8 000.

Tribunal se upustio u problematično tumacenje genocidne-namere Srba, koji su prevezli autobusima muslimanske žene i decu na sigurno, zagovarajuci da su to učinili za potrebe javnog mnjenja, ali kao sto Majkl Mandel ukazuje, propustanje izvrsenja nekog kriminalnog dela, uprkos vasoj zelji je „ne-izvrsenje zločina”. [52] Tribunal nikad nije pitao zašto su genocidni Srbi propustili da opkole grad pre njegovog zauzimanja, da spreče hiljade muskaraca da izbegnu, ili zašto su bosanski Muslimani bili voljni da ostave svoje žene i decu, kao i mnoge ranjene saborce na milost Srba; i propustili da se suoce sa cinjenicom da je 10 000 zitelja Zvornika, pretezno Muslimana, bezeci od gradjanskog rata, naslo utociste upravo u Srbiji, kako je izjavio svedok optuzbe, Borisav Jovic.

Među drugim idiotijama argumentacije sudija Tribunala, bilo je genocida ako ste ubili mnoge muskarce u nekoj grupi, u nameri da smanjite buducu populaciju te grupe, cineci je time neodrzivom u toj oblasti. Naravno, moguće je da hocete da ih ubijete da bi sprečili da oni vas ubiju u buducnosti, ali sud poznaje srpsku psihologiju bolje – to nije mogao da bude jedini razlog, mora da je postojao neki mracniji cilj. Tribunalsko rezonovanje pruza mogućnost da sa samo malo naklonosti tuzilastvu, sudijskim psihologiziranjem bilo koji slučaj ubijanja neprijateljskih vojnika može da bude oznacen genocidom.

Postoji i problem definicije grupe. Da li su Srbi pokusavali da eliminisu sve Muslimane u Bosni, ili Muslimane globalno ? Ili samo u Srebrenici ? Sudije su sugerisale da je njihovo isterivanje iz oblasti Srebrenice bio genocid sam po sebi i sustinski su izjednacili genocid sa etnickim cescenjem. [55] Primetno je da ICTY nikad nije nazvao„genocidom” hrvatsko etnicko ciscenje 250 000 Srba iz Krajine, premda su u tom slučaju mnoge žene i deca bili ubijeni i etnicko ciscenje primenjeno na prostranom podrucju i veću populaciju nego u Srebrenici. [56] (10. Avgusta 1995. Medlin Olbrajt je vristala pred Savetom Bezbednosti da su „13 000 ljudi, žena i dece isterani iz njihovih kuca” u Srebrenici). [57] Možda je ICTY prihvatio Richard Holbrukovu komicnu odrednicu za Krajinu kao slučaj „ne-dobrovoljnog isterivanja”. [58] Ova pristrasnost je upadljiva; svrha (ovog) sudskog poduhvata je krajnje politizovana.

Odnos medije prema slučajevima Srebrenice i Krajine sledio je isti klishe i dobro odslikava kako ta medija čini neke žrtve vrednim, a druge bezvrednim, u skladu sa politickim dnevnim redom. Sa Srbima na meti njihove vlade, koja aktivno pomaze hrvatski program masivnog etnickog ciscenja u Krajini, medija je dala ogroman i prezriv odnos prema prvima (Srbima, prim.prev.), jezikom mrskosti, pozivala u akciju, a malo konteksta. Sa Krajinom, paznja je bila slaba i prolazna, prezir bio otsutan, detaljno izvestavanje o stanju zrtava minimalno, jezik opisivanja neutralan, a ponudjen kontekst da učini dogadjaje razumljivim (prihvatljivim, prim.prev.). Kontrast je toliko krupan da postaje smesan: napad na Srebrenicu je „jeziv”, „ubilacki”, „okrutan”, „hladnokrvno ubijanje”, „genocidan”, „agresija” i svakako „etnicko ciscenje”. Sa Krajinom, medija nije upotrebljavala takav recnik – čak je i etnicko ciscenje bilo previse za njih. Hrvatski napad je jedva veliki „ustanak” koji „omeksava neprijatelja”, „munjevita ofanziva”, objašnjena dalje kao „odgovor za Srebrenicu” i rezultat „nadigravanja” srpskih lidera. Vashington Post je čak citirao izjavu ambasadora SAD u Hrvatskoj, Pitera Galbrajta (Peter Galbright) da: „exodus Srba nije bio etnicko ciscenje”. [59] Te novine ne dozvoljavaju preispitivanje takvog rasudjivanja. U stvari, međutim, hrvatske operacije u Krajini ostavile su Hrvatsku kao etnicki najocisceniju od svih komponenata prethodne Jugoslavije, premda je NATO-va okupacija Kosova dopustila albansko etnicko ciscenje koje konkurise ovom hrvatskom u etnickom ciscenju.

Sledeća animalija u srebrenickom slučaju je uporno zahtevanje na izvodjenju svih kriminalaca (Srba) na sud i nalazenje pocinilaca (Srba) spremnih da priznaju krivicu, kao potrebno za pravdu i sustinski važno za pomirenje. Problem je da pravda ne može da bude jednostrana, ili prestaje da bude pravda i pokazuje svoje pravo lice kao osveta i pokrice za druge politicke ciljeve. Etnicko ciscenje u Bosni ni na koji način nije bilo jednostrano, a pogibije po nacionalnostima nisu mnogo odstupale od proprcije stanovnistva; [60] Srbi navode i maju dokumentovane hiljade ubijenih od ruku bosanskih Muslimana i njihovih uvezenih kadrova Mudzahedina, kao i Hrvata, a imaju svoju grupu koja istrazuje i pokusava da identifikuje tela na procenjene 73 lokacije masovnih grobnica. Ova navodjenja zrtava jedva su bila zapazena od Zapadne medije ili ICTY – istaknuti jugoslovenski forenzicar Dr. Zoran Stankovic primetio je još 1996. da „cinjenica da je njegov tim već identifikovao tela 1000 bosanskih Srba u regionu Srebrenice, nije interesovala tuzioca Richarda Goldstona (Richard Goldstone).” [62] Umesto toga, postoji ustaljeni refren o srpskoj tendenciji da jadikuju, dok su prituzbe bosanskih Muslimana prihvatane kao o istinskim žrtvama i nikad nisu ocenjene kao jadikovanja.

Umesto da utice na pomirenje, stalno usmeravanje na žrtve Srebrenice i ubice uvecava mrznju i nacionalizam, upravo kao sto je rat zbog Kosova i nasilje pojacavalo tamosnju mrznju i napetosti i pokazalo da je navodno Klintonovo opredeljenje za tolerantno multi-etnicko Kosovo bilo obmana. Na Kosovu, ova jednostrana propaganda i NATO kontrola su doveli do ozbiljnog i nesprecavanog anti-srpskog, uporedo sa anti-romskim, anti-turskim i anti-disidentsko-albanskim nasiljem, potpomognutim namernim previdjanjem NATO-ovih autoriteta, dok njihovi saveznici – navodne žrtve – sprovode osvetu i postizu svoj davni ciljetnickog ciscenja. [63] Srbi u Bosni i Srbiji su bili pod neprekidnim napadima, ponizavani, a njihovi lideri i vojna lica kaznjavani, dok kriminalci među bosanskim Muslimanima, Hrvatima i NATO silama (napr.: Klinton, Bler, Olbrajt, Holbruk) prolaze bez kazni [64] i čak se prikazuju kao delioci pravde (Klinton i dr.).

Заиста чудновато да је Вучић ово игнорисао.

 

[SajaBg]

Srebrenica je bila pre 30 godina, ne znam što bi se uopšte time bavili. Treba prebaciti u istoriju.

 

[БелиВук]

Књига "Масакр у Сребреници: Докази, Контекст, Политика" уредника Едварда С. Хермана разматра догађаје који су се десили у Сребреници у јулу 1995. године. У предговору, Филип Корвин, највиши званичник Уједињених нација у Босни и Херцеговини у то време, критикује медијске извештаје и политизацију масакра. Он наводи да су бројке од 8.000 убијених претеране и да је стварни број ближи 800. Он такође указује на недостатак балансираног извештавања о свим злочинима у ратовима у бившој Југославији.

Едвард С. Херман у уводном делу наводи да је Сребреница део шире слике рата у бившој Југославији и да је коришћена као оправдање за западну интервенцију. Он истиче да је број од 8.000 убијених постављен без довољних доказа и да су многа тела пронађена у масовним гробницама жртве борби, а не егзекуција.

Херман наводи да је број од 8.000 убијених првобитно постављен од стране Црвеног крста на основу броја људи који су били заробљени од стране босанских Срба и оних који су се водили као нестали. Међутим, каснији извештаји су показали да је велики број тих људи стигао на сигурно. Херман тврди да су ове бројке намерно надуване из политичких разлога.

Књига такође истражује улогу Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ICTY) и Уједињених нација у одржавању наратива о масакру. ICTY је служио као инструмент НАТО сила и да је био пристрасан у својим истрагама и пресудама.

Улога медија у промоцији наратива о масакру у Сребреници је такође истакнута. Западни медији некритички прихватили и ширили приче које су одговарале политичким интересима њихових влада.

 

[bas kao]

Он наводи да су бројке од 8.000 убијених претеране и да је стварни број ближи 800.

Заиста чудновато да је Вучић ово игнорисао.

nemoj da se cudis, vucic je pritisnut jer je obecavao svojevremeno da ce ubiti 100 muslimana za 1 srbina, a to je vec namera genocida

Proredjenost nalaza dovela je do tvrdnji o premestanju i ponovnom sahranjivanju, ali to je bilo veoma neubedljivo,

to je trebalo da bude na tuzilastvu da dokaze, ali buduci da je kengurski sud, nije

 

[bas kao]

Srebrenica je bila pre 30 godina, ne znam što bi se uopšte time bavili. Treba prebaciti u istoriju.

ti si prespavao kada je oskar slinio u zastavu, rezoluciju? tema je aktuelna

 

[SajaBg]

ti si prespavao kada je oskar slinio u zastavu, rezoluciju? tema je aktuelna

Tema jeste aktuelna jer se neko trudi da je vazda vaskrsava kako bi se održavale tenzije i prepucavanja. Bukvalno svake godine isto. Više ne znam koja je poenta, jel mi sad svi treba da robujemo istoriji ili da se bavimo sadašnjim i budućim trenutkom? Kakve veze imaju današnje generacije sa Srebrenicom

 

[bas kao]

Tema jeste aktuelna jer se neko trudi da je vazda vaskrsava kako bi se održavale tenzije i prepucavanja. Bukvalno svake godine isto. Više ne znam koja je poenta, jel mi sad svi treba da robujemo istoriji ili da se bavimo sadašnjim i budućim trenutkom? Kakve veze imaju današnje generacije sa Srebrenicom

svabe su se naljutile na aljeka za prozivanje da kriju ubice, i onda su stavili temu u UN, kao sponzori, a klinakcim recnikom, UN su sponzorusa, eto sad je i tebi aktuelna tena

 

[Берекин]

Direktor Potočara priznao da je "genocid" u Srebrenici velika laž VIDEO​

Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra u Potočarima, izjavio je, govoreći o takozvanom genocidu u Srebrenici, da “nije istorija ono što se dogodilo, nego ono što je napisano da se dogodilo”.

https://twitter.com/x/status/1812035970729914451

Izvor: B92
Suljagić je time indirektno priznao da nije bilo genocida u Srebrenici i da je sramna rezolucija Ujedinjenih nacija usvojena na skandalozan način, glasovima manjine, upravo zato da bi negde bilo “napisano” da se u Srebrenici dogodio genocid.

Inače, Emir Suljagić se “proslavio” time što je telo sopstvenog oca, koji je poginuo 1992. kao vojnik Armije BiH u napadu na srpsko selo, iskopao i sahranio u Potočarima kao “žrtvu genocida”.

 

[SajaBg]

svabe su se naljutile na aljeka za prozivanje da kriju ubice, i onda su stavili temu u UN, kao sponzori, a klinakcim recnikom, UN su sponzorusa, eto sad je i tebi aktuelna tena

Pa tovare nas, sasvim očekivano. Ja sam rekao da se anti-zapadna politika ne isplati.

Nego je problem što se Aleku isplati, pa se onda prepucava sa zapadom i svim komšijama a to građanima predstavlja kao "rade nam o glavi". Bukvalno jedna dno politika, ne znam ni jednu normalnu uređenu modernu državu a da ima takvu politiku. Da povratiš

 

[bas kao]

Nego je problem što se Aleku isplati, pa se onda prepucava sa zapadom i svim komšijama a to građanima predstavlja kao "rade nam o glavi". Bukvalno jedna dno politika, ne znam ni jednu normalnu uređenu modernu državu a da ima takvu politiku. Da povratiš

jel si ti autunistican? mediji sta objavljuju je suprotno od politike aljekove, jel ti jos uvek ne shvatas prevaru?
po medijima aljekoviom se hvale rusi, a onda on u politici njih osudjuje i zapad mu tapse jos sto naoruzava ukrajinu, i mazi ga