Spaseni smo blagodaću, VEROM - u to nemojte ni da posumnjate. Ali, i za to spasenje postoje uslovi! Milioni ljudi su prevareni, zavedeni da misle kako su spaseni, a u stvari nisu! Njih lažno podučavaju da je "Hristos na krstu dovršio plan spasenja". A taj plan je, zapravo, tek počeo da se sprovodi u delo kada je on razapnut na krst. Popularne veroispovesti uče sledeće: "Samo POVERUJ - to je sve što je potrebno; poveruj u Gospoda Isusa Hrista i tog momenta bićeš spasen!" To učenje je pogrešno! A zbog prevare - zbog toga što je ISTINITO JEVANĐELJE Isusa Hrista bilo sve samo ne zauvek uništeno u poslednjih 1900 godina, usled propovedanja lažnog jevanđelja o ličnosti Isusa Hrista (što su često puta činili lažni Hristosi) - milioni ljudi danas obožavaju Hristovu ličnost. A sve je to uzalud! "Uzalud me poštuju", kaže Isus, "učeći nauke koje su ljudske zapovesti" (Jevanđelje po Marku 7:7).
Čovek je smrtno biće; besmrtnost mu nije svojstvena. Od svih ljudi koji su ikada živeli, jedino je Isus Hristos oduvek bio besmrtan (Prva Timoteju 6:16). Kazna za greh je SMRT - druga ili večna smrt, iz koje neće biti vaskrsenja. Pošto su SVI ljudi sagrešili, potpali su pod ovu osudu. Jedino BOG ima večni život koji je svojstven Njegovom ličnom karakteru (Jevanđelje po Jovanu 5:26). Jedino Bog može čoveku da podari večni život. I, kao što Otac ima život svojstven svojoj ličnosti, tako ga je dao i Sinu, Hristu, da ima urođen u sebi večni život. A kroz Hrista, Bog daje večni život nama (Prva Jovanova 5:11-12) - a ko god nema Hrista, nema ni večni život. Večni život je DAR koji nema nijedan čovek sve dok ga ne primi kao Božiji DAR (Rimljanima 6:23).
KRV Hristova ne znači da je čovek automatski definitivno spasen. Smrt Hristova je platila kaznu za grehe umesto nas. Ona briše prošle grehe i jedino nas spasava od SMRTNE KAZNE - uklanja ono što nas je odvajalo od Boga i miri nas sa Njim.
Ali, mi smo SPASENI - to jest, dat nam je neprolazan život - zbog toga što je Hristos ŽIV, a ne zbog Njegove smrti (Rimljanima 5:10). Hristos je živi Spasitelj! On nije mrtav, On je ustao iz mrtvih! Da On nije ustao iz mrtvih, mi nikada ne bismo mogli da budemo spaseni samo Njegovom krvlju (Prva Korinćanima 15:17-18).
Mi smo smrtni, večni život nam nije urođen, a ukoliko ne budemo spaseni preti nam kazna večne SMRTI zbog naših greha! Da bismo se spasili, moramo da se rodimo od Boga koji je Duh. Život su nam podarili naši biološki roditelji, pa smo stoga i mi obično telo, prah zemaljski, načinjeni od zemlje (Jevanđelje po Jovanu 3:3, 6; Prva knjiga Mojsijeva 2:7; 3:19; Prva Korinćanima 15:47-49). Da bismo se rodili od Boga, prvo moramo da primimo od Gospoda oplodni ŽIVOT - Sveti Duh - u ovom sadašnjem životu. Kao što je slučaj sa još nerođenom bebom u majčinoj utrobi, mi tada bivamo samo duhovno začeti, a da još uvek nismo zaista ROĐENI. U tom trenutku postajemo samo zaveštani NASLEDNICI Carstva, a da još uvek nismo dobili nasledstvo.
Obratiti se Bogu podrazumeva promene u ličnom životu. Kada neko primi Sveti Božiji Duh, sva njegova razmišljanja, pogledi na svet, namere, ciljevi - sve - počinje da se MENJA! To je obnova RAZUMA, jer sam Duh je Duh zdravog razuma. Ali, čovek u tom stadijumu je još uvek samo začet. I, kao što još nerođena beba mora da se hrani preko svoje majke i da se fizički razvija i raste pre nego što uopšte može da se rodi, tako i preobraćenik, koji je sada duhovno začet, mora da se hrani duhovnom hranom iz Božije Reči i da RASTE DUHOVNO u milosti i poznanju Hrista, onako kako On otkriva to duhovno znanje kroz Svoju Reč (Druga Petrova 3:18). On mora da SAVLADA svoju ljudsku prirodu i postigne samodisciplinu. Mora da se nauči STRPLJENJU, razvije LJUBAV, VERU i RAZUMEVANJE. On mora da čini DELA Hristova; i u tom duhovnom razvoju - ovom životu aktivnog služenja drugima - on mora da PRETRPI progone, mučenja i iskušenja DO SAMOG KRAJA! Samo onima koji tokom svog - Duhom začetog - hrišćanskog života rastu u znanju i milosti, savlađuju svoju prirodu, duhovno se razvijaju, čine dela Hristova i trpe do kraja, na kraju će biti data BESMRTNOST. Oni će se na kraju, u vreme drugog Hristovog dolaska, promeniti iz smrtnog u BESMRTNO (Prva Korinćanima 15:53-54). Dakle, kao što kažemo, biti preobraćen - primanjem Svetog Božijeg Duha - je samo početak, jer nakon toga započinje period ŽIVOTA pod Božijom VLAŠĆU - po Božijim zakonima u kojima je izražena Njegova volja, umesto da živimo po našoj volji i željama. Osoba nije čak ni začeta od Boga ako ne pripada Hristu (Prva Jovanova 5:12), a ne može da pripada Hristu ako ne primi Sveti Duh (Rimljanima 8:9). Čovek nije niti preobraćen - duhovno začet - niti je čak kročio na put ka konačnom spasenju sve dok od Boga ne PRIMI SVETI DUH! Dakle, pitanje o tome šta je prvi korak ka hrišćanstvu i kako započeti hrišćanski život koji vodi u večan život, vezano je za lične promene i primanje Božijeg Svetog Duha!
"Šta da činimo?"
Obratite pažnju na sam početak Jevanđelja Isusa Hrista (Marko 1:15). Isus reče, "POKAJTE SE i VERUJTE u Jevanđelje". Prve reči, koje je On objavio na samom početku Svog Jevanđelja, imale su za cilj da narede DVA USLOVA pod kojima neko može da postane hrišćanin: POKAJANJE I VERA. To su dve stvari koje moramo da učinimo! Pokajanje se upućuje Bogu, a vera Hristu. Pokajanje znači prestanak sagrešenja, a greh je prekršaj Božijeg duhovnog ZAKONA! Tako, dakle, pokajanje znači početak življenja po Božijim Zapovestima! Isus je rekao "verujte u Jevanđelje". A JEVANĐELJE je dobra vest o Božijem Carstvu, koje znači Božiju VLADU, a vlada podrazumeva pokornost ZAKONIMA. U ovom slučaju to su Božiji zakoni, koji iskazuju Božiju volju - vladanje po VOLJI Božijoj i prestanak vladanja po ljudskoj samovolji!
Nakon što je Isus završio svoju službu na zemlji, platio kaznu za vaše grehe, ustao iz mrtvih i vazneo se na nebo, Sveti Duh je poslat na dan Pedesetnica (Pentekost). Na taj praznik hiljade ljudi se našlo u Jerusalimu. Kada je tog jutra Božiji Duh dospeo do Isusovih učenika i u njih, hiljade ljudi se našlo u čudu i osetilo strahopoštovanje tokom tog veličanstvenog prizora. Petar je onda dao svoju prvu nadahnutu propoved u toj početnoj fazi razvoja hrišćanske crkve. Hiljade ljudi su se u srcu osetili krivim za smrt Isusa Hrista. Shvatili su da su bili izgubljeni. Shvatili su da je Hristos zaista Mesija - SPASITELJ! "Šta da činimo?" povikali su pred Petrom i učenicima. "KAKO ĆEMO SE SPASITI?" Petar je u tom trenutku bio nadahnut, pa je stigao brz i direktan odgovor: "POKAJTE SE!", viknuo je nadahnuti Petar u velikoj sili, "i neka se svako od vas KRSTI u ime Isusa Hrista za oproštenje svojih grehova, pa ćete primiti dar DUHA SVETOG!" (Dela apostolska 2:38). To su uslovi za spasenje! Ima ih samo dva i to su isti oni uslovi koje Isus navodi još na samom početku svog Jevanđelja - POKAJANJE i VERA! Jer čovek se ne može valjano krstiti ukoliko ne poveruje (Dela apostolska 8:37). Krštenje je obred koji predstavlja VERU u smrt, sahranu i vaskrsenje Isusa Hrista. Kada se jednom ispune ovi uslovi, Bog je obavezan svojim OBEĆANJEM da u pokajanog vernika stavi SVOJ DUH. Taj Duh u sebi nosi Božiju ljubav, veru, razumevanje, ljubaznost, dobrotu, silu itd. Drugim rečima, Duh nam daje božanski um. To je Duh zdravog razuma, sam Božiji život - ovaploćenje i začeće večnog života i Duh koji u sebi sadrži sam Božiji karakter! Sveti Duh MENJA osobu u kojoj se nalazi! "Jer je za vas to obećanje, i za vašu decu, i za sve daljne koliko god ih pozove Gospod Bog naš" (Dela apostolska 2:39). STOGA JE KRŠTENJE NEOPHODNA ETAPA NA PUTU KA SPASENJU!
Isusov primer
Isus nam je sve pokazao ličnim primerom, da bismo Ga sledili u stopu. On je kao pojedinac bio primer pravog hrišćanina, a isto tako i živi primer za one koje je pozvao da budu propovednici (Prva Petrova 2:21). Iako nije počinio nikakav greh za koji mu je potreban oproštaj, Isus se krstio u vodi da bi ostavio nama lični primer za to šta nam valja činiti. O tome možete da pročitate u Jevanđelju po Mateju 3:13-17. Kada se krštavao, Isus je bio uronjen u vodu (a ne poškropljen ili poliven) zato što je "Isus, kada je bio kršten, izašao iz vode". Duh Božiji je odmah sišao na Njega (u tom slučaju Duh je mogao da se vidi golim okom), a glas sa neba je rekao: "Ovo je moj voljeni Sin, koji je po mojoj volji". Neka Bog pomogne nama da, uz Njegovu pomoć, snagu i milost bude omogućeno da i mi živimo takav život u kome ćemo prevazilaziti našu grešnu prirodu, kako bi On na kraju mogao da kaže isto i za nas!
Isus je takođe ostavio primer i za propovednike Jevanđelja. Da li ste znali da je Isus krstio više učenika nego Jovan Krstitelj? Čujte: "Posle toga dođe Isus sa svojim učenicima u Judeju, onde je boravio s njima i krštavao. Kad, dakle Gospod sazna da su fariseji čuli kako Isus stiče više učenika i krštava nego Jovan - premda Isus sam nije krštavao, nego njegovi učenici" (Jevanđelje po Jovanu 3:22 i 4:1-2).
Šta znači fraza "u ime Isusa Hrista"?
Fraza "u ime Isusa Hrista" je veoma važna. Isus zapravo nije sam obavljao krštavanje ljudi, već su to za Njega činili Njegovi učenici! To što su oni činili pod Njegovom vlašću i po Njegovim naredbama, pripisivano je Njemu! Dakle, to je bilo isto kao da ih je sam Isus krstio. Evo jedne vrlo važne istine: Njegovi učenici su krstili U NJEGOVO IME - to jest, umesto njega. To su činili za Njega, vlašću Njegovom, pa se to smatralo kao da je sam Isus direktno obavio ta krštenja! Zapravo, Sveti Duh je direktno nadahnuo izjavu da je Isus krstio više učenika od Jovana Krstitelja. Kada su, po njegovom uputstvu i po Njegovoj vlasti, Njegovi izabrani učenici (Isus ih je lično izabrao), činili to za Njega, to je bilo kao da je ISUS obavljao čin krštavanja. Drugim rečima, On je to činio posredstvom Svojih učenika!
Tražiti bilo šta u molitvi ili činiti bilo šta U IME ISUSA HRISTA znači tražiti i činiti to VLAŠĆU NJEGOVOM, to jest delati za Njega ili činiti nešto za Njega umesto Njega. Takvo delanje podrazumeva da postoji opunomoćenik koji radi za Njega i da je On preneo svoju vlast na nas. On je to zaista i učinio, jer nam je zapoveđeno da sve činimo U IME ISUSA HRISTA!
Isus zapoveda krštavanje
Pokušajte da sebi jasno predočite sliku o istinitom Jevanđelju. Istinito Jevanđelje Isusa Hrista je poruka koju je Bog POSLAO svetu. Hristos, Božiji poslanik, doneo je i objavio tu poruku. Ta poruka se nije prvenstveno odnosila na Njega (Hrista), već na Carstvo, VLAST Božiju. Isus je proveo tri i po godine podučavajući Svoju dvanaestoricu apostola ovoj poruci Jevanđelja. Posle Svog vaskrsenja, Isus im je dao poslednju EVANĐEOSKU dužnost za ovo doba, u kojoj je zapovedio krštenje kao obavezan obred u širenju Jevanđelja: "I reče im: idite u sav svet i objavite evanđelje" (to je poruka koju je poslao Bog, a koju je objavio Hristos) "svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se - biće spasen, a ko ne poveruje - biće osuđen" (Marko 16:15-16). Obratite pažnju šta se ističe u tim stihovima: JEVANĐELJE, koje treba da se propoveda, nije poruka koja se čuje u sadašnje vreme o Ličnosti Isusa Hrista, već poruka koju je Isus Hristos doneo i propovedao, a to je dobra vest o VLADI Božijoj!
U šta je neophodno da VERUJETE da biste se spasili? U ono što je propovedano - u JEVANĐELJE! Današnji propovednici, koji iskorenjuju Božiji ZAKON, ukidaju i vladu (Carstvo) Božije (jer bez zakona ne može biti vlade) - oni poriču ono u šta se mora verovati da bi se čovek spasio. Zato njihovi sledbenici ne mogu biti spaseni. Oni su samo prevareni. Isto tako, samo "onaj koji je kršten" biće spasen, jer je to deo onoga što je Bog naložio, odnosno obred koji je potreban za spasenje! Pogledajte verziju apostola Mateja kada je reč o toj Velikoj naredbi:
"Zato idite i načinite sve narode..." (izvesno je da su učenici trebali da uče ove narode onome što je Isus njih podučavao - poruku koju Mu je Bog poslao da preda i objavi svetu - dobre vesti o vladi Božijoj - poruku koja nije bila propovedana tokom 1800 i više godina!) "... krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka sveta" (Jevanđelje po Mateju 28:19-20). Ovde je Isus, u poslednjoj Velikoj naredbi za propovedanje Jevanđelja u naše vreme, ponovo zapovedio KRŠTENJE. I tu je naročito izjavio da se ljudi krštavaju "u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha".
Samo u ime Isusa Hrista
Pošto se neki danas krste nanovo "SAMO u ime Isusa", sa ciljem da uklone Oca i Svetog Duha, potrebno je da razmotrimo i tu problematiku. Dilema ovih ljudi je to da je taj odeljak u Mateju 28:19 jedino mesto u Bibliji gde se zapoveda krštavanje, kako u ime Isusa Hrista, tako i u ime Oca i Svetoga Duha. Oni razmišljaju na sledeći način: stvar mora biti dokazana "u ustima dva ili više svedoka", a pošto oni tvrde da je ovo jedino mesto gde stoji ovakva zapovest, onda se to mora odbaciti, jer svi drugi biblijski odlomci spominju samo Isusovo ime. Objašnjenje se krije u tome da je samo u slučaju LJUDSKOG svedočenja, gde jedna strana optužuje drugu, potrebno imati dva ili više svedoka. Taj propis se ne odnosi na božanskog Svedoka, nadahnutog Svetim Duhom, a ako bi se podrazumevalo da se odnosi na Njega, onda to skoro da predstavlja hulu na Svetog Duha! Naprotiv, "SVE pismo je nadahnuto od Boga, i korisno je..." I PISMO NE MOŽE DA SE PREKIDA! Ako biste mogli da prekinete, opovrgnete, odbacite ili isključite ovaj deo iz Biblije, onda imate pravo da to učinite i sa svim ostalim stihovima! Reč koja je prevedena u tom stihu kao "u", trebala bi pravilno da se prevede sa "unutar", što onda znači da se pokajani vernici krste u okviru Boga Oca, Sina Hrista i Svetog Duha. Ali onaj koji uranja novog vernika u vodu, izvršava taj čin U IME - po vlasti - ISUSA HRISTA. Zašto? Zato što je Isus rekao: "SVA SILA" - a to podrazumeva i svu vlast - "data je meni, na nebesima i na zemlji". On ima SVU vlast, pa se samim tim čin krštenja obavlja ili Njegovom vlašću, ili bez ikakve vlasti!
Novozavetna uredba
Apostoli su to shvatili kao božansku Obavezu i Zapovest. Oni su je izvršavaili i uvek krštavali pokajane vernike. Prva nadahnuta propoved, nakon što je Sveti Duh došao da preobrati Petra i apostole, već je spomenuta. Petar je svima zapovedio da se pokaju i krste. I "tako se krstiše oni koji su primili njegovu reč i dodade se onoga dana Crkvi oko tri hiljade duša" (Dela apostolska 2:41). "Tako Filip dođe u glavni grad Samarije i propovedaše im Hrista. Kada pak poverovaše Filipu, koji je propovedao evanđelje o carstvu Božijem i o imenu Isusa Hrista, krštavahu se ljudi i žene" (Dela apostolska 8:5, 12).
Neki ljudi, koji ne veruju u krštenje, mogu da kažu kako to krštenje nije bilo krštenje vodom, nego Svetim Duhom. Ali kasnije, kada su apostoli poslali Petra i Jovana k ljudima u Samariji, "koji siđoše i pomoliše se Bogu za njih - da prime Duha Svetoga; još, naime, ni na jednog od njih ne beše sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isusa" (stih 15 i 16). Do tada niko od tih ljudi nije bio kršten Svetim Duhom, mada su već bili kršteni. Pošto nisu bili kršteni Svetim Duhom, očito je da su bili kršteni u vodi.
Krštenje - definitivno zapoveđeno!
Kao što je Petar izrekao svoju prvu nadahnutu propoved, nakon silaska Svetog Duha i zapovedio jerusalimskim Jevrejima da se krste, tako je Bog, deset godina kasnije, takođe poslao prvo Petra da propoveda Jevanđelje neznabošcima (nejevrejima). To se prvi put dogodilo u kući veoma pobožnog neznabošca, Kornelija. Ali, koliko god bio pobožan, Kornelije nije razumevao spasenje - nije posedovao ZNANJA o tome. On nije znao ništa bolje, nego da padne na noge Petru, običnom čoveku i da mu se klanja. Bog je zato poslao Petra da poduči Kornelija.
Petar je propovedao Kornelijevoj porodici "Reč koju je Bog poslao" - poruku koju je Bog poslao preko Svog vesnika, Isusa Hrista. "Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su slušali govor" (Dela apostolska 10:44). Ovaj fenomen je u 45. stihu opisan kao "dar Svetoga Duha". Reč "takođe" označava istovetno "krštenje" Svetim Duhom koje su primili i Petar i apostoli. U Delima apostolskim 11:15-17, to je jasno opisano kao ISTO "krštenje" Svetim Duhom koje su apostoli primili. Dakle, oni jesu primili "krštenje" Duhom.
"Jer su ih slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste u ime Isusa Hrista. Tada ga zamoliše da ostane još nekoliko dana" (Dela apostolska 10:46-48).
Tu stoji konačna, nadahnuta ZAPOVEST o krštavanju u VODI.
Uronjavanje, škropljenje ili polivanje?
Kao i u svim drugim doktrinama, današnje crkve se nalaze u najvećoj zabuni: neke praktikuju polivanje vodom, neke škropljenje, a druge uronjavanje. Neki kažu da nema razlike u tome kako se izvodi krštenje. Oni koji praktikuju škropljenje vodom, obično to primenjuju na deci.
Reč "krštenje" dolazi od grčke reči "baptizo" (Novi Zavet je pisan na grčkom jeziku). Dok su u većini jezika prevodioci ostavili grčku reč "baptizo" neprevedenu na svoj maternji jezik, kod nas je upotrebljena reč "krštenje". Međutim, originalna grčka reč znači "POTOPITI", odnosno "uroniti, utopiti ili zagnjuriti". Ona pak ne znači "poškropiti" ili "politi". Grčka reč za škropljenje je rantidzo, a za polivanje - heo. Sveti Duh nije nadahnuo zapisivanje tih reči, već reč "baptizo" koja znači "POTOPITI, URONITI". Stoga škropljenje i polivanje vodom ne predstavljaju krštenje!
Kada neko shvati šta znače Bogom nadahnute reči, onda je smešno govoriti o tome "koju formu ili način krštenja da koristimo - škropljenje, polivanje ili potapanje". To je isto toliko smešno koliko i pitanje koji vid POTAPANJA treba koristiti: škropljenje, polivanje ili potapanje! To bi bilo isto kao kada bi neko pitao: "Na koji vid ili način ćemo se skijati: plivanjem, klizanjem ili skijanjem?" Plivanje i klizanje nisu isto što i skijanje. Stoga škropljenje i polivanje ne znače krštavanje.
Jovan je krštavao blizu Enona, nedaleko od Jerusalima, "jer je bilo puno vode tamo" (Jovan 3:23). Da se taj obred obavljao škropljenjem, Jovanu ne bi trebalo više vode od jedne šolje, dok bi mu za polivanje bio dovoljan jedan krčag. Ali, krštenje (baptizo, tj. uronjavanje) zahteva "MNOGO VODE" koja teče u reci. Ovaj stih takođe ukazuje na to da je Jovan krštavao ljude sa mnogo vode, a ne tako što bi sipao vodu iz šolje na glavu vernika.
Isus nam je dao primer u Svom ličnom činu krštenja. Njegovo krštenje nije imalo nikakvu drugu svrhu, osim za ličan primer nama. On je bio uronjen budući da je izašao IZ vode! Filip i evnuh su sišli u vodu (Dela apostolska 8:38). Filip zaista nije imao nikakav razlog da ulazi u vodu, osim ako nije postojao neki drugi način da potopi evnuha u reku. U 39. stihu piše da su obojica izašli IZ vode.
Šta znači krštenje?
Krštenje predstavlja POGREB i USTAJANJE iz grobnice (pogledajte šta piše u poslanici Kološanima 2:12: "Kad ste u krštenju s njim sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih". Ni škropljenje, ni polivanje vodom ne predstavlja pogreb, a iz te vode se ne može ni ustati. Čin prskanja ili polivanja vodom ne oslikava simbolično značenje koje se krije u obredu krštenja, pa stoga takva praksa ne sadrži u sebi nikakav smisao.
Kada je osoba uronjena u vodu, ona se nađe u "vodenom" grobu. Kada bi ta osoba ostala pod vodom, ona ne bi živela duže od deset minuta ukoliko ne USTANE iz takvog jednog vodenog groba. Stoga, zapravo, osoba koja se potopi u vodu, u jednom trenutku se nađe u bukvalnom grobu. Vidite šta se dalje kaže o krštenju: "Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom. Jer kada smo srasli sa slikom njegove smrti, onda ćemo srasti i sa slikom njegovog vaskrsenja" (Rimljanima 6:3-5). Ovaj stih opisuje divnu simboliku - pravo značenje krštenja! Krštenje simbolično oslikava smrt, pogreb i vaskrsenje Isusa Hrista.
Ali, krštenje je slika DUALNOSTI, pošto sve u Božijem Planu ima DVOJNO dejstvo. Simbolika krštenja takođe oslikava raspinjanje starog Ja (stihovi 6-7) ili raspeće grešnog života i pogreb svog grešnog Ja. Izlazak iz vodenog groba simbolički predstavlja IZMENJENU osobu koja vaskrsava u novi pravedan, duhovni život u Hristu Isusu. Ulazak u vodu oslikava SMRT Hristovu, kao i starog Ja. Pogreb u vodi predstavlja Hristovu, kao i sahranu starog Ja. Izlazak iz vode oslikava Hristovo VASKRSENJE, kao i duhovno vaskrslu osobu koja od sada pa nadalje hoda "u obnovljenju života".
Krštenje je obred koji je odredio Hristos. Njime iskazujemo svoju VERU u Hrista kao Spasitelja - to jest da PRIHVATAMO Njegovu smrt, pogreb i vaskrsenje za nas, kao i naše pokajanje od starog života i sahranjivanje istog, iz čega se podižemo u novi i viši život od tog trenutka nadalje. Ova divna zapovest je puna značenja!
Ne postoji krštenje u veroispovest
Ako pažljivo primetite - mi smo "KRŠTENI U HRISTA ISUSA" (stih 3, gore) ili, kao što je Isus to kazao u Jevanđelju po Mateju 28:19, u Oca, Sina i Svetoga Duha. Drugim rečima, nismo se krstili u NEKU OD CRKVENIH ORGANIZACIJA ILI VEROISPOVESTI. U mnogim sektaškim crkvama danas propovednici odbijaju da krste one koji neće da pristupe njihovim crkvama - grupi ili organizaciji ljudi kojoj ti propovednici pripadaju. To i nije ispravno krštenje budući da je za sve nas potrebno da se krstimo u božansku porodicu - porodicu od Boga. A to treba da bude učinjeno u ime - autoritetom - Isusa Hrista. U mnogim crkvama obred krštenja se izopačio u ritual ili ceremoniju ulaska u bratstvo sektaške organizacije. To se sada više nimalo ne razlikuje od nekog rituala kojim se ljudi učlanjuju u masonsku ložu ili neki društveni klub!
Dobro obratite pažnju na sledeće činjenice: neko može da se "učlani" u ložu, društveni klub i organizovanu grupu ljudi (mnoge današnje crkve pretvorile su se u obične klubove za druženje). Ali čovek se ne može pridružiti istinitoj Božijoj Crkvi! U nju je nemoguće UĆI svojom sopstvenom voljom, jer je Bog taj koji mora da vas postavi u nju. Nijedan čovek to ne može da uradi, niti ste vi sami u stanju to da učinite!
Kako se stiče pristup u istinitu Crkvu? "JEDNIM DUHOM smo svi kršteni u jedno telo" - Telo Hrista - u istinitu Crkvu Božiju. Krstiti, tj. "baptizo" znači "UBACITI". Kada primimo Sveti Duh Božiji, koji menja našu ličnost kako bi nas načinio novim stvorenjima u Hristu - tada postajemo oplođeni od Boga za život večni. To je sama klica života koja dolazi od Boga Oca - Duh "posinaštva" kojim postajemo NJEGOVA DECA i kojim možemo da ga zovemo "OČE" (Rimljanima 8:14-15). Crkva Božija je Božiji dom koji se sastoji od Božije DECE. Ne možemo da postanemo deca Božija dok nas On sam ne začne, to jest dok ne primimo Njegov Duh, a samim tim i Njegovu Prirodu i Njegov Život. Kada primimo Božiji Duh automatski bivamo STAVLJENI U Njegovu porodicu - Njegovu CRKVU! Pridruživanje nekom od društvenih klubova koji se zove "crkva" ne znači da je neko metnut u Božiju Crkvu!
Dakle, krštavanje vodom je neophodan USLOV da bi neko primio Sveti Duh. Ljudi u Samariji i Efesu nisu primili Sveti Duh sve dok se nisu krstili u vodi (Dela apostolska 8:14-17; 19:1-6). Doduše, Kornelijevi ukućani su primili Sveti Duh, usled čega ih je Duh već bio krstio u Crkvu još pre nego što su se krstili vodom. Ali, prvo što je Petar uradio bilo je da im zapovedi da se krste u vodi. Ovaj redak izuzetak od pravila, očito nije isključio samo pravilo - zapovest da se ljudi krste u vodi!
MEĐUTIM, NIGDE U BIBLIJI NE POSTOJI OBEĆANJE DA ĆE BILO KO PRIMITI SVETI DUH PRE NEGO ŠTO SE KRSTI U VODI - čak i ako Bog, u Svojoj mudrosti i ljubavi, u retkim prilikama može da načini izuzetak. Zapovest glasi: "Pokajte se i krstite se" - i ONDA "ćete dobiti dar od Duha Svetoga".
Zločinac na krstu pored Isusovog
Da li je krštenje esencijalno za spasenje, jer šta se dogodilo u slučaju sa "zločincem na krstu"? Odgovor glasi: BOG ZAPOVEDA KRŠTENJE! Čin krštenja, sam po sebi, nas ne spasava. Iako zapoveđeno za "oproštaj greha", ono je samo simbol čina kojim se praštaju naši gresi - HRISTOVE SMRTI. Isto tako, iako krštenje oslikava i vaskrsenje Isusa Hrista, kojim smo u stvari spaseni, ono samo predstavlja simbol te stvarnosti, a ne i samu stvarnost.
Činjenično je stanje da "zločinac na krstu" nije bio u stanju da se krsti. A pošto krštenje nije to što nas spasava od smrtne kazne, čini od nas pravednike i dodeljuje nam večni život, zločinac nije mogao da izgubi spasenje zbog okolnosti koje su bile van njegove kontrole. Bog omogućava izuzetak u takvim slučajevima. Ali, Bog zapoveda da se krštenje obavlja u vodi, tako da onaj KO JE U MOGUĆNOSTI da prkosi toj zapovesti, da je odbije, zanemari, pa čak i da joj se prekasno pokori, svakako bi takav čin nepokornosti, sam po sebi, nametnuo KAZNU za greh i kao posledicu imao gubitak spasenja. Ne treba brinuti o zločincu koji je bio razapnut na krst ili nekome ko nije sasvim u mogućnosti da se krsti. Treba se, međutim, MNOGO brinuti o nama koji smo u stanju da se krstimo i o tome da li se pokoravamo toj zapovesti. Krštenje je suštinsko za spasenje čoveka budući da to Bog zapoveda. Nesaglasnost sa tom zapovešću predstavlja nepokornost koja bi značila gubitak spasenja.
Koliko dugo čekati?
Tako dolazimo do pitanja koliko brzo je potrebno raditi na tome da se krstimo? U jednoj ili dvema veroispovestima insistira se da krštavanje mora da se odlaže dok se kandidat ne dokaže - to jest dok ne dokaže da u sebi ima Sveti Duh, da živi duhovnim životom pravednika ili da je dostigao izvesno duhovno ZNANJE. Jedna denominacija neće da krštava ljude dok ne shvate i ne prihvate Božiji zakon i njene mnogobrojne ostale doktrine. U njoj se obično praktikuje šestomesečni period probe kandidata za krštenje.
Pavle kaže da je Božiji zakon duhovan i da telesni (nepreobraćeni) um nije potčinjen tom zakonu, niti može biti (Rimljanima 7:14 i 8:7). Božija zapovest ide ovim redosledom:
1) Propovedati Jevanđelje, što dovodi do toga da greh bude osuđen u srcima onih koje Bog poziva, što potom dovodi do POKAJANJA i VERE u Hrista;
2) KRŠTENJE i
3) takve osobe će primiti Sveti Duh, koji obnavlja njihov um, podučava ih i otkriva im duhovnu istinu. Pošto čovek ne može duhovno da razume Božiji duhovni Zakon i duhovne stvari DOK ne primi Sveti Duh, a i pošto mora da se krsti pre nego što se ostvari obećanje da će primiti Sveti Duh, takva osoba najpre mora da se krsti. SVAKO zna da je sagrešio i živeo protivno Božijoj volji, mada ne mora tu istu Božiju volju i duhovno da razume. Bog može da podari pokajanje telesnom umu pre nego što se um takve osobe uopšte preobrati. Znači, nije potrebno imati obrazovanje biblijskih nauka sa nekog duhovnog fakulteta da bi se neko pokajao i bio kršten u Hristu. Redosled događaja iz Isusovog primera je bio:
1) PROPOVEDATI JEVANĐELJE,
2) KRSTITI pokajane vernike,
3) NAUČITI IH ZAPOVESTIMA (Jevanđelje po Mateju 28:19-20). Stoga sledi pitanje: koliko dugo treba odgađati krštenje? Odgovor je: čim je neko uveren (osuđen) u svom srcu za svoje grehe iz prošlosti i svoj grešan život - čim shvati da je njegov način života bio POGREŠAN, postane umoran i bude mu dosta takvog života; obrati se od sopstvenih i poželi da otkrije Božije puteve i da po njima živi; iskreno se POKAJE zbog prethodnog života punog greha, POVERUJE u Isusa Hrista i prihvati ga kao ličnog Spasitelja kome odsada mora da se pokorava, te ŽELI DA SE OKRENE IZMENJENOM, DRUKČIJEM, NOVOM I SREĆNOM ŽIVOTU U VERI U ISUSA HRISTA i da postane dete Božije - onda takvu osobu treba krstiti po mogućstvu ODMAH. Ako je nije moguće krstiti odmah, onda to treba učiniti ČIM neko od iskrenih Božijih sluga bude na raspolaganju da obavi čin krštenja.
Krštenje nikad ne odlagati!
Krštenje može da se zanemari dok ne postane suviše kasno! Svaki slučaj krštenja koji se spominje u Novom Zavetu, pokazuje da su pokajani vernici krštavani ODMAH. Na dan Pedesetnica (Pentekost), kršteno je tri hiljade ljudi TOG ISTOG DANA. Filip je ODMAH krstio evnuha. Bog je poslao Ananiju da krsti Savla, čije je ime promenjeno u Pavle (koji kasnije postaje apostol). Odmah nakon što se sreo sa Savlom, Ananija je rekao: "I što sad oklevaš? Ustani, krsti se, prizovi Njegovo ime i speri svoje grehe" (Dela apostolska 22:16). Pavle je krstio tamničara iz Filipije i sve iz njegove kuće "istog časa u noći" - a bilo je posle ponoći (Dela apostolska 16:33). Oni čak nisu sačekali ni zora da svane!
