- Poruka
- 33.624
Deo prvi: Zašto sam protiv nezavisnosti Kosova?
Drage blogerke i dragi blogeri, kako sam i najavio, sledi tekst pod naslovom "Zašto sam protiv nezavisnog Kosova". Kako se analiza "malo" odužila, odlučio sam da ga "pustim" iz (najmanje) dva dela, računajući da sadrži dovoljno zanimljivih teza, kao i da predstavlja celinu -- u njemu se, manje-više, analiziraju argumenti protiv nezavisnosti koje predstavlja "prva Srbija" i nudi njihova kritika. Voleo bih da imate u vidu da je štivo pisano bez namere da bude naučnog karaktera, do kraja razvijene argumentacije - ono treba da potpomogne diskusiju koja bi dalje razvila stavove koje branim (ili ih opovrgla), te produbila naše razumevanje aktuelne situacije u vezi sa Kosovom. Stoga, molim vas za benevolentno čitanje. I dobronamerne sugestije.
Oko Kosova Srbija se opet podelila na dvoje.
S jedne strane, ona prva, brojnija i homogenizovanija, stoji na poziciji da je Kosovo pre svega deo suverene i priznate države i da se, po međunarodnom pravu, njene granice ne mogu prekrajati nikakvom spoljnom intervencijom. Član 2 Povelje Ujedinjenih nacija zabranjuje upotrebu sile protiv suverene države koja nije izvršila agresiju na drugu suverenu državu. Finalni akt Helsinške povelje iz 1975. garantuje nepovredivost granica evropskih zemalja, a međunarodno pravo zabranjuje priznavanje pokrajina koje unilateralno proglase nezavisnost protiv volje federalnih vlasti. Da, to je generalno tačno, ali takve suverenosti odavno nema u praksi -- iako je argument u velikoj meri validan, on ima snagu samo "na papiru", a njegovo poštovanje uopšte nije zagarantovano: primeri NATO intervencija, bez rezolucije SB, svakako dovode u pitanje, ako i ne negiraju ovaj princip. Sam raspad SFRJ pokazao je da se mogu formirati nove, međunarodno priznate države u Evropi, a problem Kosova nalazi svoj kontekst upravo u tom dezintegrativnom procesu. Stoga, ovde treba uzeti "realnost" u obzir, onu, koja u krajnoj instanci, menja i pravne principe.
Srbija je, naravno, posebna priča, jer je priznata, kao i ostale ex-republike, u okviru AVNOJ-granica, te je sada potrebno uvesti konkretan novi princip na osnovu koga bi Kosovo postalo nezavisno – recimo onaj Janeza Drnovšeka da kao autonomona pokrajina praktično jednaka po statusu republikama ima pravo na nezavisnost. (Otuda i uporno naglašavanje da je Kosovo specijalan slučaj, te da nije presedan tj. da nije "opšte mesto", ne samo zbog mogućih posledica (otcepljenje drugih regiona), već i zbog utemeljenja procesa pregovora o njegovom budućem statusu tj. pravne legitimnosti takvog postupka). Ne ulazeći u validnost ovog argumenta, zanimljivo je da onda i Vojvodina ima principijelno pravo na otceplejnje, tako da je Kosovo onda postaje presedan, na koji se delimično može pozvati i Republika Srpska (ako se priznaje mogućnost dalje dezintegracije republika SFRJ uz samoopredeljenje), ali i drugi regioni u svetu koji traže autonomiju. Uostalom, univerzalizacija slučaja Kosova može se upravo sprovesti zahvaljujući činjenici da se ono apstraktno markira kao „specijalan slučaj“ (bez konkretnih pojašnjenja zašto je to tako) – pa i drugi slučajevi su posebni, različiti od svih ostalih, te se ne vidi zbog čega ne bi mogli biti rešavani kroz pregovarački proces, ako je jedan u toku.
Takođe, insistira se na rezoluciji SB 1244 po kojoj je Kosovo i dalje de jure u sastavu Srbije, jer pomenuta odluka podrazumeva da SB saglasno Povelji UN „ponovno potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije (danas Republike Srbije) i drugih država regiona“. Kontra-argument, koji zastupa druga, suprotna pozicija, o tome da je Kosovo de facto nezavisno i da ga i zbog toga treba priznati (a ne gubiti vreme oko onoga što je već izgubljeno), zasniva se na tačnoj konstataciji, ali potpuno promašuje: takvo je trenutno stanje, ali se ono, naravno, može i menjati, upravo saglasno odlukama međunarodne zajednice koja je ovde in charge (jer pravna rešenja imaju i realne posedice). No, ova konstatacija pogađa i prvu opciju -- nova rezolucija SB može izmeniti pravno stanje i Kosovu garantovati nezavisnost. A moguće je naravno delovati i mimo nje (Kosovo mogu pojedinačno priznati kao nezavisnu državu već priznate države). Ništa nije zapisano u kamenu za vo vjek i vjekov. Stanje društvenog poretka uvek je nestabilno i podložno promeni, svaka situacija kontingenta.
Istorijski argument prve Srbije daleko je zanimljiviji za analizu od pravnog. On insistira da je Kosovo "oduvek" i istorijski dominantno bilo u sastavu Srbije (sažeto u paroli "Kosovo je srpsko", kratko, jasno i bez pogovora), a i danas je, ali i da je Kosovo srce Srbije, njena „duhovna kolevka“, srce Srbije i slično predstavljaju najideologizovaniju krajnost ovakvog pristupa (i već izlaze iz okvira istorijskog i ulaze u domen epskog, legendi i iracionalnog). Naravno da Kosovo nije oduvek bilo srpsko. Bilo je u teritorijalnom smislu (a u istorijskom vremenu) deo i rimske, vizantijske i turske imperije (u tom konteksu mogla bi i Italija, smatrajući se naslednicom linije cezara, da proglasi pripajanje svojih „istorijskih teritorija“ za šta je delimične ambicije i imala tokom Musolinijeve vladavine). I ne samo to – Kosovo je bilo i osvajano od strane Srbije, i to u vreme kada je Turska takođe bila međunarodno priznata država. Naravno, ovo je samo gruba analogija – savremena situacija teško da korespondira onoj s početka XX veka, ali je dobro podsetiti se da poštovanje suvereniteta drugih država nije uvek bio princip političke elite Srbije. Kao i da Vojvodina nije do 1918. bila u sastavu Srbije, ali se njena pripadnost Srbiji sada ne dovodi u pitanje. I da su Srbi takođe od nekud došli i naselili se uz dozvolu Vizantije na njenu teritoriju (da bi je kasnije otcepili), budući da se upravo to zamera Albancima.
Istorijski princip teritorijalnog razgraničenja teško će nas bilo gde odvesti, do u daleku prošlost, koja teško da može da ponudi bilo šta sem epike i legendi – otud i priče o „kolevki srpstva“ i sličnan „folklor“. Teško da će nam dati bilo kakve racionalne direkcije za budućnost. Uostalom, na prošlosti se, u strogom smislu, ne mogu zasnivati nikakvi budući događaji: to da će Sunce sutra izaći je hipoteza za koju nemamo ni jedan apodiktički dokaz – to što je ono to činilo do danas milijardama puta ne garantuje nužno da će ono i sutra obasjati Zemlju. Istorija je u ovom kontekstu pre istorija diskontinuiteta, rezova, prevrata, nego što ima bilo kakav linearni, neprekinuti tok. A jedino što učimo iz istorije je da se iz nje ništa ne uči, duhovito je primetio Hegel.
ceo tekst
http://blog.b92.net/text/1271/Deo prvi: Zašto sam protiv nezavisnosti Kosova?/
Drage blogerke i dragi blogeri, kako sam i najavio, sledi tekst pod naslovom "Zašto sam protiv nezavisnog Kosova". Kako se analiza "malo" odužila, odlučio sam da ga "pustim" iz (najmanje) dva dela, računajući da sadrži dovoljno zanimljivih teza, kao i da predstavlja celinu -- u njemu se, manje-više, analiziraju argumenti protiv nezavisnosti koje predstavlja "prva Srbija" i nudi njihova kritika. Voleo bih da imate u vidu da je štivo pisano bez namere da bude naučnog karaktera, do kraja razvijene argumentacije - ono treba da potpomogne diskusiju koja bi dalje razvila stavove koje branim (ili ih opovrgla), te produbila naše razumevanje aktuelne situacije u vezi sa Kosovom. Stoga, molim vas za benevolentno čitanje. I dobronamerne sugestije.
Oko Kosova Srbija se opet podelila na dvoje.
S jedne strane, ona prva, brojnija i homogenizovanija, stoji na poziciji da je Kosovo pre svega deo suverene i priznate države i da se, po međunarodnom pravu, njene granice ne mogu prekrajati nikakvom spoljnom intervencijom. Član 2 Povelje Ujedinjenih nacija zabranjuje upotrebu sile protiv suverene države koja nije izvršila agresiju na drugu suverenu državu. Finalni akt Helsinške povelje iz 1975. garantuje nepovredivost granica evropskih zemalja, a međunarodno pravo zabranjuje priznavanje pokrajina koje unilateralno proglase nezavisnost protiv volje federalnih vlasti. Da, to je generalno tačno, ali takve suverenosti odavno nema u praksi -- iako je argument u velikoj meri validan, on ima snagu samo "na papiru", a njegovo poštovanje uopšte nije zagarantovano: primeri NATO intervencija, bez rezolucije SB, svakako dovode u pitanje, ako i ne negiraju ovaj princip. Sam raspad SFRJ pokazao je da se mogu formirati nove, međunarodno priznate države u Evropi, a problem Kosova nalazi svoj kontekst upravo u tom dezintegrativnom procesu. Stoga, ovde treba uzeti "realnost" u obzir, onu, koja u krajnoj instanci, menja i pravne principe.
Srbija je, naravno, posebna priča, jer je priznata, kao i ostale ex-republike, u okviru AVNOJ-granica, te je sada potrebno uvesti konkretan novi princip na osnovu koga bi Kosovo postalo nezavisno – recimo onaj Janeza Drnovšeka da kao autonomona pokrajina praktično jednaka po statusu republikama ima pravo na nezavisnost. (Otuda i uporno naglašavanje da je Kosovo specijalan slučaj, te da nije presedan tj. da nije "opšte mesto", ne samo zbog mogućih posledica (otcepljenje drugih regiona), već i zbog utemeljenja procesa pregovora o njegovom budućem statusu tj. pravne legitimnosti takvog postupka). Ne ulazeći u validnost ovog argumenta, zanimljivo je da onda i Vojvodina ima principijelno pravo na otceplejnje, tako da je Kosovo onda postaje presedan, na koji se delimično može pozvati i Republika Srpska (ako se priznaje mogućnost dalje dezintegracije republika SFRJ uz samoopredeljenje), ali i drugi regioni u svetu koji traže autonomiju. Uostalom, univerzalizacija slučaja Kosova može se upravo sprovesti zahvaljujući činjenici da se ono apstraktno markira kao „specijalan slučaj“ (bez konkretnih pojašnjenja zašto je to tako) – pa i drugi slučajevi su posebni, različiti od svih ostalih, te se ne vidi zbog čega ne bi mogli biti rešavani kroz pregovarački proces, ako je jedan u toku.
Takođe, insistira se na rezoluciji SB 1244 po kojoj je Kosovo i dalje de jure u sastavu Srbije, jer pomenuta odluka podrazumeva da SB saglasno Povelji UN „ponovno potvrđuje privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije (danas Republike Srbije) i drugih država regiona“. Kontra-argument, koji zastupa druga, suprotna pozicija, o tome da je Kosovo de facto nezavisno i da ga i zbog toga treba priznati (a ne gubiti vreme oko onoga što je već izgubljeno), zasniva se na tačnoj konstataciji, ali potpuno promašuje: takvo je trenutno stanje, ali se ono, naravno, može i menjati, upravo saglasno odlukama međunarodne zajednice koja je ovde in charge (jer pravna rešenja imaju i realne posedice). No, ova konstatacija pogađa i prvu opciju -- nova rezolucija SB može izmeniti pravno stanje i Kosovu garantovati nezavisnost. A moguće je naravno delovati i mimo nje (Kosovo mogu pojedinačno priznati kao nezavisnu državu već priznate države). Ništa nije zapisano u kamenu za vo vjek i vjekov. Stanje društvenog poretka uvek je nestabilno i podložno promeni, svaka situacija kontingenta.
Istorijski argument prve Srbije daleko je zanimljiviji za analizu od pravnog. On insistira da je Kosovo "oduvek" i istorijski dominantno bilo u sastavu Srbije (sažeto u paroli "Kosovo je srpsko", kratko, jasno i bez pogovora), a i danas je, ali i da je Kosovo srce Srbije, njena „duhovna kolevka“, srce Srbije i slično predstavljaju najideologizovaniju krajnost ovakvog pristupa (i već izlaze iz okvira istorijskog i ulaze u domen epskog, legendi i iracionalnog). Naravno da Kosovo nije oduvek bilo srpsko. Bilo je u teritorijalnom smislu (a u istorijskom vremenu) deo i rimske, vizantijske i turske imperije (u tom konteksu mogla bi i Italija, smatrajući se naslednicom linije cezara, da proglasi pripajanje svojih „istorijskih teritorija“ za šta je delimične ambicije i imala tokom Musolinijeve vladavine). I ne samo to – Kosovo je bilo i osvajano od strane Srbije, i to u vreme kada je Turska takođe bila međunarodno priznata država. Naravno, ovo je samo gruba analogija – savremena situacija teško da korespondira onoj s početka XX veka, ali je dobro podsetiti se da poštovanje suvereniteta drugih država nije uvek bio princip političke elite Srbije. Kao i da Vojvodina nije do 1918. bila u sastavu Srbije, ali se njena pripadnost Srbiji sada ne dovodi u pitanje. I da su Srbi takođe od nekud došli i naselili se uz dozvolu Vizantije na njenu teritoriju (da bi je kasnije otcepili), budući da se upravo to zamera Albancima.
Istorijski princip teritorijalnog razgraničenja teško će nas bilo gde odvesti, do u daleku prošlost, koja teško da može da ponudi bilo šta sem epike i legendi – otud i priče o „kolevki srpstva“ i sličnan „folklor“. Teško da će nam dati bilo kakve racionalne direkcije za budućnost. Uostalom, na prošlosti se, u strogom smislu, ne mogu zasnivati nikakvi budući događaji: to da će Sunce sutra izaći je hipoteza za koju nemamo ni jedan apodiktički dokaz – to što je ono to činilo do danas milijardama puta ne garantuje nužno da će ono i sutra obasjati Zemlju. Istorija je u ovom kontekstu pre istorija diskontinuiteta, rezova, prevrata, nego što ima bilo kakav linearni, neprekinuti tok. A jedino što učimo iz istorije je da se iz nje ništa ne uči, duhovito je primetio Hegel.
ceo tekst
http://blog.b92.net/text/1271/Deo prvi: Zašto sam protiv nezavisnosti Kosova?/
....
, oseća prema srbima....Stvarno i pored najbolje volje ne razumem.....Zar nije konačno vreme da ta generalna krvna osveta prema srbima PRESTANE......
....Nas nisu vaspitavali da osvajamo natalitetom, ali to je bila jedna od osnovnih poluga širenja islama, u prošlosti.....Albanci nisu krivi, i njima je to nametnuto, kao i Arapima, Turcima, Kurdima.....Poenta je da je DŽIHAD živ i da je raširio krila po celom svetu, ponovo, kao u ''stara vremena''.....Stoga, ja mislim da će oni nastaviti da se šire, na sever....Nadam se da će me budućnost demantovati.....
