Zašto potiskujemo emocije?
Svako ima neki svoj razlog zašto nešto potiskuje, mada mislim da se mahom to svede na emociono učenje i kako naša sredina (ne)prihvata emocionalne tantrume.
U ranim godinama deca najbolje uče, a najbolje lekcije se uče pod nervnim/emotivnim stresom i strahom, primeri:
Dete ima učestale napade besa (recimo u fizičkoj formi pre no u verbalnoj) zbog "nečega", roditelje to nervira jer ni sami ne umeju da razreše to kod deteta tj. da mu pokažu kako da to uspešno obradi.
Ono što rade jeste ućutkivanje ili kritika ili zanemarivanje i to dete izraste u osobu koja je naučila da potiskuje emocije (do momenta dok ga/je nešto toliko ne izbaci iz takta da ekspodira)
Takođe, danas se kod nas na emotivne verbavne izlive u agresivnom tonu ne gleda sa naklonošću, pogotovu ako su muškarci u pitanju i kako kontam posledice toga će tek da se vide u godinama pred nama...
Negativne emocije se najviše potiskuju, a u tome nam pomaže mehanizam odbrane koji štiti osobe od neprijatnih osećanja.
Kontam da se negativne emocije potiskuju jer osobe koje ih imaju ne znaju šta će se desiti ako ih ispolje, a najčešće ni kako da ih procesuiraju bez da nešto iza njih ostane.
Osobe žele da zaborave na neprijatna osećanja i da ih "gurnu pod tepih" jer ne žele da razmišljaju ili da reše problem zbog kojih su nastale negativne emocije.
Ovo mi je samo po sebi uvod u problem, zaborav je složeniji proces a i efektivno neke emotivno jače stvari ne mogu nikada da se zaborave, rešenje problema zbog kojeg su emocije nastale je po meni najbolje rešenje, ali verovatni i najteže jer iziskuje vraćanje na stvar koja se desila, kao i sagledavanje iz različitih uglova i onda formiranje nekog novog i prihvatljivog mišljenja šta se zapravo zbilo (kod impulsivnijih osoba ovo veoma retko može da se isprocesuira)
Da li ste nekada, svesno ili ne svesno potiskivali neku negativnu emociju?
Dok sam bio dete previše sam toga potiskivao, u startu je većina toga bila nesvesna i to do momenta dok iz neke znatiželje nisam počeo online da guglam sve i svašta na temu anksioznosti/depresije i sl. Vremenom sam naleteo na poveći broj iskustava kroz koja su ljudi prošli, kao i njihovih uglova sagledavanja stvari kako su oni te probleme ostavili iza sebe.
Da li potiskivanje emocija ima neku pozitivnu stranu?
U okruženju društva može da se dobije tapšanje po leđima, ali to je to.
Šta mislite o osobama koje potiskuju emocije?
Mislim da najčešće u nekoj meri rade protiv sebe što nije dobra stvar, bolje je pre no kasnije da počnu da rešavaju problematično.
Meni se npr desilo da sam izgubio dosta dobrih ljudi oko sebe, a i bio sam iskorišćavan kada sam bio u modu potiskivanja stvari.
