Тема је отворена тривијалним питањем, аутор се није потрудио дати барем смислен увод у тему и она јесте провокација у покушају
На таквим темама и није смислено узимати учешћа, но како се "захуктало" да се напише која.
Када су овакве теме у питању важно је прецизирати о којој епохи пишемо.
Арапско-берверско ширење на простор Хиспаније, које је имало и свој вјерски карактер јер ислам, за разлику од свих других религија које су имале у свом зачетку ту мирољубиву узвишену црту, од свог зачетка бјеше оруђе у служби ширења арапске доминације, имало је период експанзије, стзагнације и одумирања.
Период одумирања је почео након битке код Лас Навас де Толоса, 1212.године да би након пада Кордове 1236.године и Севиље 1248.године, реконквиста "де факто" била готово довршена, арапско-берберско (муслиманско) присуство се свело на уски појас око Гибралтара (простор некадашњих феничанских колонија), емират Гранаду која ће потрајати још два и по вијека, но то бјеше тек обрис некадашњег моћног калифата, и арапска (муислиманска) епизода у Хиспанија је већ половином XIII вијека завршила, идеја о муслиманској Андалузији је заувијек изгубљена, само ове у Гранади нису правовремено обавјестили.
У том времену када је ислам у Хиспанију изгубио битку, Османски султанат нијен ни постојао, а ако није постојао тешко да су нешто могли учинити.
Друга важна епоха јесу задње деценије емирата Гранаде, посебно турбулентна задња деценија до коначног пада 1492.године, у том ропцу, агонији посљедњег арапског упоришта са ову страну Атлантика бјеше низ погрешних одлука, неразумних потеза, тада Османски султанат бјеше заиста сила у настајању, задњи султан емирата Гранаде Мухамед XII познат и као Боабдил јесте слао вапаје и Османском султанату и тада доста моћној држави Бербера у Мароку под дионастијом Ватасида, но ови задњи су били заузети међусобним међумуслиманским ратовима у сјеверној Африци, а Османлије су биле тада фокусиране на примарне непријатеље, Угарску на сјеверу, мамелучки султанат у Египту на југу и Персију на истоку, нису баш марили за неку тамо Гранаду, осим декларативне подршке одбрани ислама наравно.
И трећа важна епоха је период након пада емирата Гранаде, када су у Кастиљуи водили све репресивнију политилу према морисцима и Јеврејима, и када је, о чему се у квалитетној објави осврнуо
Rogonos, у времену султана Сулејмана заиста постојкао амбициозан план да преко поморске кампање Османлије овладају простором некадашњег арапског калифата у Шпанији, но тај план је садржавао низ проблема, а Осмалије су тежиште операција имале у другим смјеровима, већ су покорили арапску државу, на исток према Персији и на сјевер према европским државама.
Како су у Кастиљи након 1492.године спроводили све репресивнију политику која је прерасла у прогон, посебно за времена времена султана Бајазита II и Сулејмана, Османлије су помогле у евакуацији мориска и Јевреја, давши им и уточиште, на неки начин јесу посредно потпомогли етничко чишћење но доболи су вјеште занатлије и дјелатнике у области науке, умјетности и трговине.
