Прокоментарисао бих један текст који је својеврсни
аутодафе "угроженог атеисте", односно
атеисткиње, а који атеиста није угрожен...
Но добро, да пређемо озбиљније на ствар јер текст у принципу није лош, а ако неко жели одмах у целости да прочита, нема проблема
http://www.e-novine.com/stav/110636-Ateista-sam.html
Не знам за друге, али ја атеистима то не замерам. Замерам им што нису доследни, јер доследни став "не верујем у нешто за шта нема доказа" заправо у животу није могућ. (Узгред је и плеоназам, може се веровати само у нешто што није доказано, у супротно говоримо о знању о "опипљивим" стварима).
Дакле, они у принципу (иначе би били "машине"
) верују у сијасет свакодневних ствари, али када се дође до метафизике, е онда одбијају да поверују. То је легитиман став, но управо то - само став, дакле нешто као укус. Ако се организују "као такви" атеисти су онда и себи контрадикторни, као и геј-парадери. Рецимо да је то њихово једноставно ствар избора, или да су једноставно такви, као што неко воли више светло, а неко тамно пиво. Па ја не идем улицом да вичем како волим тамно пиво.
Има у вези тога још нешто. Актуелна космологија је дала теорије, да
постоји некаква могућност да овако уређен свемир може да постоји ето тако, као догодило се један од зилион светова је погодан, као и ова наша планета од милијарди... Ствар је у томе што тако нешто није доказано, чак према
тренутној научној парадигми (ако некоме није јасно објаснићу једном и само једном, ако му ни даље није јасно нека пита неког трећег) не може ни бити доказано, јер се удаљава од нас брже од светлости. Па ипак постоји оно што би англоамериканци рекли
zeal да се на тој
могућности инсистира. Иначе, сама реч је од грчког "зелос", а од истог корена је и реч зилот, па ви видите шта сте
Део текста где се прихвата психолошки детерминизам ми се свиђа, то преиспитивање која је корисна последица детерминизма, јер све има свој узрок па и сопствени атеизам. Добро је и што је написано тако да нема коначног одговора, јер нико не може толико добро познавати себе, па ни да каже зашто је тачно атеиста - а свако "коначно" нечије објашњење је веома лимитирано и лимитирајуће...
И још нешто
Па што ниси агностик? Узгред,
ја бих рекао да је агностик неко ко стално трага и не одриче се потраге.
Чему толика потреба да се
верује да бог не постоји?! При чему није проблем само одређени бог, или више одређених веровања у бога, него уопште веровање у "Нешто", које може бити и "Ништа" (које је више од тога). То смо видели у овој дискусији.
Да ли је то, као у овом тексту, став сличан ставу оног шпанског католика који рече да "пропушташ журку" тиме што не верујеш да Бог постоји. А ови исто тако, чак су многи атеисти на овом форуму говорили како не би да "пропусте живот". При чему, ваљда, баш свако ко мисли о метафизичком исти пропушта?!
А паде ми сад нешто напамет. Да није то можда не страх од смрти него од постојања свести после исте. Зар толико мислите лоше о себи да бисте да вас уопште нема, него да и после смрти осећате последице својих дела, што је заправо карма?!?