Vozim uz Nemanjinu.
Topla noć, po ulicama nigde nikog.
Prijatan razgovor sa gospodjom, damom od nekih pedesetak godina prekidam pitanjem:
“Da l' da pravimo prekršaj?”
“Nemojte, ako mislite da ćete imati neki problem. Idite okolo, nema veze.”
E, kad mi tako ljudski kaže, pa ne bi' išao okolo, sve i da znam da ću da platim kaznu.
Skrećem levo u Kneza Miloša.
“Ovde je, po onom znaku, obavezno pravo i desno “osim za vozila JGS”, kako piše na dopunskoj tabli. Obzirom da taksi jeste vozilo javnog gradskog saobraćaja, ovo ne bi trebalo da se tretira kao prekršaj, ali ne možeš ti to objasniti pojedinim polupismenim saobraćajcima. Meni jednom pisali prijavu za ovo pa me na sudu, naravno, oslobodili krivice.”
Zaustavlja me semafor na uglu Masarikove i Miloša.
Na sledećem ćošku vidim saobraćajca kako tapka nekim rokovnikom po butini i gleda u mom pravcu.
Čeka me.
Znam.
“Gospodjo, evo sad će ovaj sigurno da me zaustavi, ja ću da lažem, ne mogu da se vucaram po sudu za džabe. Vi ako hoćete pomagajte, ako nećete, bar nemojte da odmažete”, rekoh uz smešak.
Krećem uzbrdo.
Posle par metara vidim, “Veselin” mi rokovnikom maše da stanem levo, na ono proširenje nasred puta.
“Dobro veče, dokumenta molim”.
“Dobro veče, izvol'te”.
Pružam mu, a on pita:
“Je l' znate koji ste prekršaj napravili?”
“Vidi, bato, stvarno ne znam. Verovatno jesam neki, ne bi me džaba zaustavio”, pravim se ja kao naivan.
“Skrenuli ste u Kneza Miloša, i pored toga što imate znak ko vrata da je tu zabranjeno skretanje”.
“Stvarno se izvinjavam, ja znak niti sam video, niti znam kada su ga tu postavili. Godinama ovuda prolazim i ne mogu da verujem da nisam video dosad. Pa znači sada može da se ide samo pravo!?”
“Ne. Može pravo i desno, a levo samo za vozila JGS-a, što vi niste”.
“Pa ja sam i skrenuo desno. Ne razumem!?”, pravim se da ne znam o čemu priča.
Gledam ga u oči i lažem.
Malo me doduše sramota jer je Kneza Miloša prazna, i odozgo iz njegove pozicije se sve vidi k'o na dlanu.
Znači, nije mogao nikako da se z***be.
“Gde, bre, desno? Šta pričaš? Skrenuo si levo. Išao si uzbrdo i skrenuo levo”.
“Ma jok, bre, brate, idemo sa Slavije nizbrdo, i skrenuo sam desno. Nisam baš toliko blesav, znam valjda odakle idem”.
“Šta me z***bavaš, lepo sam video gde skrećeš”, živčani mučenik, pa se saže i pogleda gospodju, “gospodjo, odakle idete?”
“Prvo, kako vas nije sramota da se tako izražavate pred starijom osobom. To “z***bavaš” ostavite za kući, vi ste ovde službeno lice i tako se i ponašajte, da Vas jezik ne bi skupo koštao. Drugo, mene ni pokojni muž nikada nije pitao gde idem, ni odakle idem, i odakle onda vama ta sloboda. Ako već hoćete da znate, idem sa Slavije. Bila sam kod intimnog prijatelja. Hoćete li možda da vam kažem i šta smo radili”.
Meni došlo da prsnem od smeha, al' se jedva nekako uzdržavam.
Gleda je saobraćajac, pa gleda mene. Opet gleda nju pa mene. Vidim hoće i on da prsne al' definitivno ne od smeha, već od muke.
“Gospodine, ako ste nas lepo osmotrili, ja bih molila da vratite dokumenta momku, volela ih da večeras spavam u krevetu, a ne u taksiju”.
On me ponovo pogleda, a ja kao nevešto raširih ruke i slegnuh ramenima.
“Na ti ovo i ne daj Bože da se ponovo sretnemo”, reče i pruži mi dokumenta, a vi gospodjo, svaka Vam...”, valjda htede reći čast.
“Nemoj ti meni “a vi gospodjo”. Ja sam potpukovnik Jelica Marković, pomoćnik načelnika za unutrašnju kontrolu u MUP-u Republike Srbije, znaš. Sad ja tebi, pošto si već tako bezobrazan , da kažem nešto, ne daj Bože da se ti i ja sretnemo, dobro se neće završiti. Ovaj put smatraj da si dobro prošao i kontroliši malo te psovke”.
Ja oklembesio vilicu, oklembesio i pandur, pa poče nešto u stilu: “Izvinite, pa što niste rekli da ste koleginica, pa...”
“Ma šta imam ja tebi da pričam? Napadaš momka bez veze, na pravdi boga, meni postavljaš pitanja koja nemaju veze sa službom, psuješ, a to već može da se okarakteriše kao narušavanje ugleda MUP-a, i kao što već rekoh, na granici si prekršaja.. A ti”, obrati se meni, “ajde vozi, šta si se ukipio”.
“Izvini, druže”, rekoh saobraćajcu, i mogu da vam kažem da mi ga i bi malo žao kako se “ufonjao”.
Udarih po gasu i prodjosmo raskrsnicu.
“Jeste li vi stvarno...”
“Ha, ha, ha, šta je, i ti si se primio, a ?“. Ma niti sam Jelica Marković, niti imam bilo kakve veze sa MUP-om. Vlasnik sam jednog transportnog preduzeća i suvlasnik firme za uvoz i izvoz telekomunikacione opreme i računara, ha,ha,ha”.
Gledam u retrovizor ženu i ne mogu da verujem,
Brate, odradila ga je za medalju.
I njega, a i mene.
“Pa ne mogu da verujem...”, rekoh uz poluosmeh, gledajući je ispitivački u retrovizoru, “vi ste rodjeni za prevaranta, a ne za biznis, ha,ha,ha”, sad i ja počeh da se smejem.
“Je li, majstore, a kako ti misliš da normalan čovek može da uspe u biznisu u ovom haosu?”
“Pa jeste. I to što kažete”, rekoh.
Odvezao sam je do ugla Čarli Čaplina i Cvijićeve ulice, i zamolio je da je častim ovu vožnju.
Reče:
“Hvala ti od srca, ali ovo je jedan od retkih trenutaka kada mi nije žao nijednog jednog dinara koji ćeš mi uzeti”, i dade mi skoro dupli iznos od onog sa taksimetra.
“Mašala, “Jelice”, hvala. Sledeća vožnja na moj račun. Može?”, rekoh.
“Ko zna, momčino, ko zna”...
“Jelicu” nikada posle toga nisam imao privilegiju da vozim.
Na žalost....
S poštovanjem
vaš Taksista
Nije. Vidiš kako je to labava izjava o opravdanosti cene starta jer sam ja pitao za CENU benzina.
![[N]utella^^](/data/avatars/m/199/199536.jpg?1272886755){kind=avatar}
