Zašto na Kosovu ne postoje tragovi albanske kulture i duhovnosti stariji od 150 godina?

Manga Hilux

Legenda
Moderator
Poruka
65.700

Zašto na Kosovu ne postoje tragovi albanske kulture i duhovnosti stariji od 150 godina?​

Izvor: Radio Slobodna Evropa

“Na Kosovu postoji srpsko, osmansko i albansko kulturno i duhovno nasleđe. Brojni srpski manastiri i crkve datiraju iz perioda od 13. do 17. veka, neki od njih su i na listi Uneska kao dragulji svetske baštine, dok se tragovi albanske i osmanske kulture često međusobno mešaju, a kao najstarija albanska kulturna zaostavština na Kosovu smatraju se i čuvaju tradicionalne kule za stanovanje iz druge polovine 19. veka.”​

Piše: Miloš Garić
Činjenice govore da na Kosovu nema “kosovskog” nasleđa, a da tragovi albanske kulture nisu stariji od 150 godina, i to predstavlja vrlo “osetljivu” društveno-političku temu, posebno u skorijem periodu, posle jednostrano proglašene nezavisnosti, u onim krugovima koji vatreno zastupaju tezu o Albancima kao autohtonom i najstarijem narodu na ovom prostoru.
U pokušaju da nadoknade nedostatak opipljivih materijalnih dokaza o starosedelačkom statusu i značaju na kosovskom tlu, danas čak i najliberalniji Albanci iz intelektualnih krugova bez ustezanja svojataju srpsko duhovno nasleđe na Kosovu. Tvrde da je ono zapravo “albansko”, ili makar “kosovsko”. Pa se tako sve češće u medijima na albanskom mogu čitati tekstovi u kojima se prisvajaju Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška...
Lokalno udruženje istoričara "Ali Hadri" tako je već više puta iznelo sa naučne strane potpuno neutemeljenu tvrdnju, da je manastir Visoki Dečani zapravo bogomolja pravoslavnih Albanaca, koju su "uzurpirali srpski okupatori još u srednjem veku".
Istovremeno, i predstavnici pojedinih zapadnih država sve otvorenije i vrlo neodgovorno nameću tezu o postojanju “kosovske” kulturne baštine. U nameri da valjda potvrde razloge projekta kosovske državnosti ne mare mnogo za istinu.

Nemački ambasadori u srpskom manastiru Visoki Dečani iz 14. vekaNemački ambasadori u srpskom manastiru Visoki Dečani iz 14. vekaTwitter
Tako se "kosovizacijom" manastira Srpske pravoslavne crkve pre dva dana bavio i ambasador Jern Rode, na čelu delegacije nemačkih zvaničnika prilikom posete Dečanima. Sastali su se sa igumanom manastira Savom Janjićem, a Rode je zatim na Fejsbuku napisao: „Danas smo zaključili konferenciju nemačkih ambasadora regiona nezaboravnom posetom kosovskom manastiru koji se nalazi na listi Unesko“.
Konstruisanje prošlosti u cilju politike
Poseta nemačkih predstavnika Visokim Dečanima došla je samo nekoliko dana posle teškog diplomatskog gafa, kada je izmešten spomenik srpskim vojnicima stradalim u Prvom svetskom ratu, na srpskom pravoslavnom groblju u Prištini, i to na inicijativu francuske i nemačke ambasade na Kosovu.
O tome zašto na Kosovu nema tragova albanske kulture starijih od 150 godina i o kakvom pokušaju falsifikovanja istorijskih činjenica se ovde radi, za Kosovo onlajn objašnjava akademik Slavenko Terzić, istoričar i diplomata kome je srpsko kulturno nasleđe na jugu Srbije uža specijalnost tokom čitave naučne karijere.
"Teze o prošlosti Kosova i Metohije (kao središnjeg dela Stare Srbije) koje se mogu pročitati ili čuti u albanskoj sredini na Kosovu i Metohiji u najmanju ruku nemaju nikakve veze sa naukom i više liče na neku političku bajku. Izmišlja se i konstruiše prošlost ove oblasti, da bi se potkrepili savremeni politički projekti. Nastojanje da se bogata i u svetu poznata srpska kulturna baština predstavi kao „kosovska“ liči na pojavu koju je Žan Bodrijar nazvao „integritizam praznine“, navodi Terzić.

Slavenko TerzićSlavenko Terzić
On ističe da je u evropskoj naučnoj istoriografiji opšte poznato da Srbi na Kosovu i Metohiji žive neprekinuto najmanje 14 vekova.
"Sve do osmanskih osvajanja, Albanci se u izvorima pominju u vrlo malom procentu samo na obodu Metohije, prema Albaniji. Nemački istoričar Peter Bartl u svojoj knjizi Albanci – od srednjeg veka do danas (na nemačkom), objavljenoj 1995. godine u Regenzburgu i Minhenu konstatuje: „Slika koju albanska nauka stvara o sopstvenoj istoriji je pojednostavljena, nekritička i iskonstruisana. Jezičkih dokaza o ilirsko-albanskoj srodnosti gotovo da i nema“ (na nemačkom, str. 21). Nemački istoričar starije generacije Georg Štatmiler tvrdi da je oblast reke Mat, po svojoj prirodnoj zatvorenosti „reliktna oblast“ Albanaca. Nesporno je da istorijsku granicu između Srba i Albanaca čini reka Drim (Veliki Drim) u današnjoj Severnoj Albaniji, o čemu svedoče mnogi izvori, pored ostalog i karta Đakoma Kantelija da Vinjole objavljena u Rimu 1689. godine“, ukazuje akademik Terzić.
Još uverljivija su u tom smislu, nastavlja Terzić, svedočenja barskog nadbiskupa Vićentija Zmajevića, koga je papa Kliment XI na predlog Kongregacije za propagandu vere imenovao 1704. godine za apostolskog komesara za Srbiju i Albaniju.
Albanci osvajali "novi svet"
"Nadbiskup Zmajević u svom izveštaju iz 1707. godine, u kome Srbiju naziva u osnovi šizmatičkom zemljom, piše da Srbija ide na jugu do Drima koji je granica između Srbije i Arbanije, dijeceze dračke, lješke i Sope. Glavna mesta u Srbiji su, po Zmajeviću, Beograd, Smederevo, Niš, Skoplje, Prokuplje, Novo Brdo, Priština, Trepča, Prizren i Peć i tvrđave Kačanik, Tetovo, Janjevo, Vučitrn, Mitrovica, Đakovica i Novi Pazar. Da su Albanci bili masovnije naseljeni u ovim oblastima morali bi da ostave bilo kakve tragove, a njih nema. Kako ističu neki istraživači na čitavom Kosovu nema ni jednog jedinog izvornog naziva mesta na albanskom. Nazivi su prosto prevedeni sa srpskog“, objašnjava Terzić za Kosovo onlajn.
Terzić ističe i to da mnogi strani izvori potvrđuju izvesnu sistematičnost i neospornu nasilnost albanske kolonizacije ovog dela Srbije.
"Austrijanac dr Malte Olševski u knjizi Rat za Kosovo o tome piše sledeće: „Široke i bogate ravnice na istoku mamile su. Albanci su se osećali kao konkvistadori. Krenuli su da osvoje novi svet. Kosovo je bilo njihova Amerika“. Uostalom, skoro svi spomenici islamske kulture na Kosovu i Metohiji su deo spomeničkog nasleđa Osmanskog carstva. Isključivo albanskim spomenicima se jedino mogu smatrati kule, tvrđave sa puškarnicama“, navodi akademik Terzić.
“Problem” kulturnog nasleđa Kosova, međutim, vuče korene još iz vremena komunističke Jugoslavije, o tome svedoči i jedan od najistaknutijih albanskih intelektualaca Škeljzen Maljići, u knjizi “Kosovo i raspad Jugoslavije”. Maljići je u periodu od 1967. do 1982. godine živeo i radio u Beogradu, a u svom podsećanju na to vreme imao je primedbe na srpske komuniste, iako njima Kosovo nikada nije bilo visoko na listi nacionalnih prioriteta.
“Srpski nacionalisti iz Saveza komunista, dakle iz tadašnje vlasti, zahtevali su da se zapečati dokaz da Albanci nisu autohtoni u krajevima gde danas žive, već da su došljaci, konkretno sa istočnih delova Balkana, iz Trakije. Štaviše, implicitno i bez verifikovanih istoriografskih argumenata, sugerisalo se da se seoba proto-albanskih plemena iz Trakije dogodila nakon dolaska Slovena i Srba na Balkan, tako da je ispadalo da su Srbi najstariji i najautohtoniji narod na Kosovu. Kada se tome doda i insistiranje da su Srbi iz srednjeg veka sačuvali više istorijskih dokumenata, kulturnih i verskih spomenika, vodilo je do zaključka da tapija nad Kosovom pripada samo Srbima, da je Kosovo bilo i da večno treba da ostane srpska imovina”, piše između ostalog Maljići.
Dramatične promene posle Berlinskog kongresa
U istoj knjizi, međutim, Maljići govori i kako je u jednom periodu u mladosti radio i na održavanju freski “u srpskim manastirima”, pa navodi Studenicu i još nekoliko u kojima je zarađivao za život.
Ono što Maljići kao dobar poznavalac srpsko-albanskih odnosa, poput drugih istaknutih albanskih intelektualaca liberalnih svetonazora, ne uzima u obzir kada govori o srpskim i albanskim tragovima na Kosovu, to su turski popisi stanovništva u vreme osmanske vlasti. U onom iz 1455. godine, na primer, stoji da je na celom Kosovu bilo samo 30-ak albanskih domaćinstava.
Treba podsetiti da ključni i prelomni trenutak u etničkoj dominaciji Albanaca na Kosovu nastaje tek u drugoj polovini 19. veka, a naročito nakon priznanja Srbije i Crne Gore na Berlinskom kongresu 1878. kada Turska i Austrougarska shvataju da će se dve srpske države vratiti Kosovu kao svojoj zavetnoj zemlji i kulturnom modelu. Do nedavno se i na sajtu američke CIA mogao naći podatak da su do zadnjih decenija 19. veka Srbi etnička većina na Kosovu, a u tom periodu pod pritiskom i nasiljem koje trpe od strane ekstremnih predstavnika albanskih plemena nastaje najdramatičnija seoba srpskog stanovništva. Nešto slično, Srbima se dogodilo i posle 1999. i ulaska međunarodnih snaga sa albanskom paravojskom na Kosovo.

U martu 2004. ekstremni Albanci na Kosovu zapalili desetine srpskih crkava i manastiraU martu 2004. ekstremni Albanci na Kosovu zapalili desetine srpskih crkava i manastiraFacebook
Događaji u 20. veku doneli su mnogo zle krvi u srpsko-albanske odnose na Kosovu. Finale je bilo 1999. godine napadom NATO pakta na Srbiju i podrškom najvećih zapadnih zemalja Albancima u nasilnom odvajanju Kosova od Srbije. Ipak, po važećim međunarodnim normama i dokumentima Kosovo je i dalje južna srpska pokrajina, a pravna i diplomatska borba tek predstoji.
Nastavlja se uporedo i borba za kulturno nasleđe na Kosovu. Nedavni ponovni izbor Srbije u Izvršni savet Uneska, osim što je potvrda njenog ugleda u ovoj organizaciji, biće dodatni oslonac Srbiji u nastavku borbe protiv pokušaja Kosova da postane član agencije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Takođe, prisustvo u ovom telu Uneska značajno je i zbog neskrivenih namera Prištine da srpsku kulturnu baštinu na Kosovu prevede u "kosovsku".
U svakom slučaju, svi ozbiljniji poznavaoci ove teme ističu, da iako su brojčano danas ubedljiva manjina, Srbi su na prostoru Kosova u kulturnom aspektu apsolutna većina i čuvaju svoje kulturno blago za dobrobit celog čovečanstva.

https://www.kosovo-online.com/vesti...-albanske-kulture-i-duhovnosti-stariji-od-150
 

Zašto na Kosovu ne postoje tragovi albanske kulture i duhovnosti stariji od 150 godina?​

Izvor: Radio Slobodna Evropa

“Na Kosovu postoji srpsko, osmansko i albansko kulturno i duhovno nasleđe. Brojni srpski manastiri i crkve datiraju iz perioda od 13. do 17. veka, neki od njih su i na listi Uneska kao dragulji svetske baštine, dok se tragovi albanske i osmanske kulture često međusobno mešaju, a kao najstarija albanska kulturna zaostavština na Kosovu smatraju se i čuvaju tradicionalne kule za stanovanje iz druge polovine 19. veka.”​

Piše: Miloš Garić
Činjenice govore da na Kosovu nema “kosovskog” nasleđa, a da tragovi albanske kulture nisu stariji od 150 godina, i to predstavlja vrlo “osetljivu” društveno-političku temu, posebno u skorijem periodu, posle jednostrano proglašene nezavisnosti, u onim krugovima koji vatreno zastupaju tezu o Albancima kao autohtonom i najstarijem narodu na ovom prostoru.
U pokušaju da nadoknade nedostatak opipljivih materijalnih dokaza o starosedelačkom statusu i značaju na kosovskom tlu, danas čak i najliberalniji Albanci iz intelektualnih krugova bez ustezanja svojataju srpsko duhovno nasleđe na Kosovu. Tvrde da je ono zapravo “albansko”, ili makar “kosovsko”. Pa se tako sve češće u medijima na albanskom mogu čitati tekstovi u kojima se prisvajaju Dečani, Pećka Patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška...
Lokalno udruženje istoričara "Ali Hadri" tako je već više puta iznelo sa naučne strane potpuno neutemeljenu tvrdnju, da je manastir Visoki Dečani zapravo bogomolja pravoslavnih Albanaca, koju su "uzurpirali srpski okupatori još u srednjem veku".
Istovremeno, i predstavnici pojedinih zapadnih država sve otvorenije i vrlo neodgovorno nameću tezu o postojanju “kosovske” kulturne baštine. U nameri da valjda potvrde razloge projekta kosovske državnosti ne mare mnogo za istinu.

Nemački ambasadori u srpskom manastiru Visoki Dečani iz 14. vekaNemački ambasadori u srpskom manastiru Visoki Dečani iz 14. vekaTwitter
Tako se "kosovizacijom" manastira Srpske pravoslavne crkve pre dva dana bavio i ambasador Jern Rode, na čelu delegacije nemačkih zvaničnika prilikom posete Dečanima. Sastali su se sa igumanom manastira Savom Janjićem, a Rode je zatim na Fejsbuku napisao: „Danas smo zaključili konferenciju nemačkih ambasadora regiona nezaboravnom posetom kosovskom manastiru koji se nalazi na listi Unesko“.
Konstruisanje prošlosti u cilju politike
Poseta nemačkih predstavnika Visokim Dečanima došla je samo nekoliko dana posle teškog diplomatskog gafa, kada je izmešten spomenik srpskim vojnicima stradalim u Prvom svetskom ratu, na srpskom pravoslavnom groblju u Prištini, i to na inicijativu francuske i nemačke ambasade na Kosovu.
O tome zašto na Kosovu nema tragova albanske kulture starijih od 150 godina i o kakvom pokušaju falsifikovanja istorijskih činjenica se ovde radi, za Kosovo onlajn objašnjava akademik Slavenko Terzić, istoričar i diplomata kome je srpsko kulturno nasleđe na jugu Srbije uža specijalnost tokom čitave naučne karijere.
"Teze o prošlosti Kosova i Metohije (kao središnjeg dela Stare Srbije) koje se mogu pročitati ili čuti u albanskoj sredini na Kosovu i Metohiji u najmanju ruku nemaju nikakve veze sa naukom i više liče na neku političku bajku. Izmišlja se i konstruiše prošlost ove oblasti, da bi se potkrepili savremeni politički projekti. Nastojanje da se bogata i u svetu poznata srpska kulturna baština predstavi kao „kosovska“ liči na pojavu koju je Žan Bodrijar nazvao „integritizam praznine“, navodi Terzić.

Slavenko TerzićSlavenko Terzić
On ističe da je u evropskoj naučnoj istoriografiji opšte poznato da Srbi na Kosovu i Metohiji žive neprekinuto najmanje 14 vekova.
"Sve do osmanskih osvajanja, Albanci se u izvorima pominju u vrlo malom procentu samo na obodu Metohije, prema Albaniji. Nemački istoričar Peter Bartl u svojoj knjizi Albanci – od srednjeg veka do danas (na nemačkom), objavljenoj 1995. godine u Regenzburgu i Minhenu konstatuje: „Slika koju albanska nauka stvara o sopstvenoj istoriji je pojednostavljena, nekritička i iskonstruisana. Jezičkih dokaza o ilirsko-albanskoj srodnosti gotovo da i nema“ (na nemačkom, str. 21). Nemački istoričar starije generacije Georg Štatmiler tvrdi da je oblast reke Mat, po svojoj prirodnoj zatvorenosti „reliktna oblast“ Albanaca. Nesporno je da istorijsku granicu između Srba i Albanaca čini reka Drim (Veliki Drim) u današnjoj Severnoj Albaniji, o čemu svedoče mnogi izvori, pored ostalog i karta Đakoma Kantelija da Vinjole objavljena u Rimu 1689. godine“, ukazuje akademik Terzić.
Još uverljivija su u tom smislu, nastavlja Terzić, svedočenja barskog nadbiskupa Vićentija Zmajevića, koga je papa Kliment XI na predlog Kongregacije za propagandu vere imenovao 1704. godine za apostolskog komesara za Srbiju i Albaniju.
Albanci osvajali "novi svet"
"Nadbiskup Zmajević u svom izveštaju iz 1707. godine, u kome Srbiju naziva u osnovi šizmatičkom zemljom, piše da Srbija ide na jugu do Drima koji je granica između Srbije i Arbanije, dijeceze dračke, lješke i Sope. Glavna mesta u Srbiji su, po Zmajeviću, Beograd, Smederevo, Niš, Skoplje, Prokuplje, Novo Brdo, Priština, Trepča, Prizren i Peć i tvrđave Kačanik, Tetovo, Janjevo, Vučitrn, Mitrovica, Đakovica i Novi Pazar. Da su Albanci bili masovnije naseljeni u ovim oblastima morali bi da ostave bilo kakve tragove, a njih nema. Kako ističu neki istraživači na čitavom Kosovu nema ni jednog jedinog izvornog naziva mesta na albanskom. Nazivi su prosto prevedeni sa srpskog“, objašnjava Terzić za Kosovo onlajn.
Terzić ističe i to da mnogi strani izvori potvrđuju izvesnu sistematičnost i neospornu nasilnost albanske kolonizacije ovog dela Srbije.
"Austrijanac dr Malte Olševski u knjizi Rat za Kosovo o tome piše sledeće: „Široke i bogate ravnice na istoku mamile su. Albanci su se osećali kao konkvistadori. Krenuli su da osvoje novi svet. Kosovo je bilo njihova Amerika“. Uostalom, skoro svi spomenici islamske kulture na Kosovu i Metohiji su deo spomeničkog nasleđa Osmanskog carstva. Isključivo albanskim spomenicima se jedino mogu smatrati kule, tvrđave sa puškarnicama“, navodi akademik Terzić.
“Problem” kulturnog nasleđa Kosova, međutim, vuče korene još iz vremena komunističke Jugoslavije, o tome svedoči i jedan od najistaknutijih albanskih intelektualaca Škeljzen Maljići, u knjizi “Kosovo i raspad Jugoslavije”. Maljići je u periodu od 1967. do 1982. godine živeo i radio u Beogradu, a u svom podsećanju na to vreme imao je primedbe na srpske komuniste, iako njima Kosovo nikada nije bilo visoko na listi nacionalnih prioriteta.
“Srpski nacionalisti iz Saveza komunista, dakle iz tadašnje vlasti, zahtevali su da se zapečati dokaz da Albanci nisu autohtoni u krajevima gde danas žive, već da su došljaci, konkretno sa istočnih delova Balkana, iz Trakije. Štaviše, implicitno i bez verifikovanih istoriografskih argumenata, sugerisalo se da se seoba proto-albanskih plemena iz Trakije dogodila nakon dolaska Slovena i Srba na Balkan, tako da je ispadalo da su Srbi najstariji i najautohtoniji narod na Kosovu. Kada se tome doda i insistiranje da su Srbi iz srednjeg veka sačuvali više istorijskih dokumenata, kulturnih i verskih spomenika, vodilo je do zaključka da tapija nad Kosovom pripada samo Srbima, da je Kosovo bilo i da večno treba da ostane srpska imovina”, piše između ostalog Maljići.
Dramatične promene posle Berlinskog kongresa
U istoj knjizi, međutim, Maljići govori i kako je u jednom periodu u mladosti radio i na održavanju freski “u srpskim manastirima”, pa navodi Studenicu i još nekoliko u kojima je zarađivao za život.
Ono što Maljići kao dobar poznavalac srpsko-albanskih odnosa, poput drugih istaknutih albanskih intelektualaca liberalnih svetonazora, ne uzima u obzir kada govori o srpskim i albanskim tragovima na Kosovu, to su turski popisi stanovništva u vreme osmanske vlasti. U onom iz 1455. godine, na primer, stoji da je na celom Kosovu bilo samo 30-ak albanskih domaćinstava.
Treba podsetiti da ključni i prelomni trenutak u etničkoj dominaciji Albanaca na Kosovu nastaje tek u drugoj polovini 19. veka, a naročito nakon priznanja Srbije i Crne Gore na Berlinskom kongresu 1878. kada Turska i Austrougarska shvataju da će se dve srpske države vratiti Kosovu kao svojoj zavetnoj zemlji i kulturnom modelu. Do nedavno se i na sajtu američke CIA mogao naći podatak da su do zadnjih decenija 19. veka Srbi etnička većina na Kosovu, a u tom periodu pod pritiskom i nasiljem koje trpe od strane ekstremnih predstavnika albanskih plemena nastaje najdramatičnija seoba srpskog stanovništva. Nešto slično, Srbima se dogodilo i posle 1999. i ulaska međunarodnih snaga sa albanskom paravojskom na Kosovo.

U martu 2004. ekstremni Albanci na Kosovu zapalili desetine srpskih crkava i manastiraU martu 2004. ekstremni Albanci na Kosovu zapalili desetine srpskih crkava i manastiraFacebook
Događaji u 20. veku doneli su mnogo zle krvi u srpsko-albanske odnose na Kosovu. Finale je bilo 1999. godine napadom NATO pakta na Srbiju i podrškom najvećih zapadnih zemalja Albancima u nasilnom odvajanju Kosova od Srbije. Ipak, po važećim međunarodnim normama i dokumentima Kosovo je i dalje južna srpska pokrajina, a pravna i diplomatska borba tek predstoji.
Nastavlja se uporedo i borba za kulturno nasleđe na Kosovu. Nedavni ponovni izbor Srbije u Izvršni savet Uneska, osim što je potvrda njenog ugleda u ovoj organizaciji, biće dodatni oslonac Srbiji u nastavku borbe protiv pokušaja Kosova da postane član agencije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Takođe, prisustvo u ovom telu Uneska značajno je i zbog neskrivenih namera Prištine da srpsku kulturnu baštinu na Kosovu prevede u "kosovsku".
U svakom slučaju, svi ozbiljniji poznavaoci ove teme ističu, da iako su brojčano danas ubedljiva manjina, Srbi su na prostoru Kosova u kulturnom aspektu apsolutna većina i čuvaju svoje kulturno blago za dobrobit celog čovečanstva.

https://www.kosovo-online.com/vesti...-albanske-kulture-i-duhovnosti-stariji-od-150
Zato sto su poceli da se naseljavaju na Kosovo tek pre 50 godina.
 
Zato sto su oni(Arbanasi) ziveli u primitivnim plemenskim zajednicama, nakon dolaska Slovena povucenih u planine...Ono sto su gradili bilo je od drveta, ne od kamena...Tome su doprinele i ceste promene prostora, kao i stocarstvo....Kod nas je sasvim druga situacija....Mi smo pravili drzavu i iz tog razloga vodje dizali u svetce, gradili manastire i tako utvrdjivali teritorije...Neretko na jedan usiljen nacin, kao sto se danas grade Crkve koje su prazne u vreme liturgije...Ta gradnja je manje imala veze sa hrisvanstvom... Naravno, nismo mi takav nacin izmislili...Takodje postojalo je vreme i kada su nasi vladari gradili utvrdjenja od drveta, jer je bilo manje napada itd..Zato ni mi nemamo puno sacuvanih fortificiranih objekata, kao recimo srediste ili sever Evrope....
Tako da je jedan nacin zivota doprineo da taj deo Evrope ima mnogo vise srednjevekovnih objekata nego mi ili materijalnih dokaza....Upravo po slicnoj prirodi stvari mi imamo vise materijalnih dokaza na Kosovu od arbanaskih plemena, koja nisu pravila drzavu, vec zivela vekovima bez te potrebe...Sto ne znaci da ih to cini losijim ljudima, mozda bas naprotiv....
 
strane Albanca Sinana Paše.
Izvesno je, međutim, da mu se otac zvao Ali-beg i da je Sinan imao neke porodične veze sa mletačkom kućom Ljubica (ital. Gliubizza), jer ga Alesandro Ljubica naziva prvorođakom svoje majke; u pitanju je stara budvanska kuća, dakle srpska, koja se bila poitalijanila a možda delom i poarbanašila, budući da su bili jaki u Ulcinju.
 
Zašto na Kosovu ne postoje tragovi albanske kulture i duhovnosti stariji od 150 godina?
јер су им тада направили нацију, државу и културу

Zato sto su poceli da se naseljavaju na Kosovo tek pre 50 godina.
живе они већ пар векова на КиМ, али их је до почетка двадесетог века било само у траговима
највише су досељени за време нациста/фашиста и комуниста, када их је било и до милион, све до данашњих највише пола милиона на КиМ
 
Izvesno je, međutim, da mu se otac zvao Ali-beg i da je Sinan imao neke porodične veze sa mletačkom kućom Ljubica (ital. Gliubizza), jer ga Alesandro Ljubica naziva prvorođakom svoje majke; u pitanju je stara budvanska kuća, dakle srpska, koja se bila poitalijanila a možda delom i poarbanašila, budući da su bili jaki u Ulcinju.

Ako je Budvanska kuca onda sigurno ne mogu biti Srbi, jer u tim krajevima su Albanci/Vlasi starosjedioci. ,,Venetska Albanija".
 
Nije siptare su turci ostavili posle boja na Kosovu,a Albanci su poceli naveliko da se naseljavaju posle '74-te godine.Taj stariji narod je izumro i pobijen jos '90-ih kada su albanci pravili probleme dole na Kosovu.Ubijali su i njih jer nisu imali tada nista protiv tadasnje Jugoslavije,a nisu mogle da ih nateraju da ce bore za UCK.
 
Zato sto su oni(Arbanasi) ziveli u primitivnim plemenskim zajednicama, nakon dolaska Slovena povucenih u planine...Ono sto su gradili bilo je od drveta, ne od kamena...Tome su doprinele i ceste promene prostora, kao i stocarstvo....Kod nas je sasvim druga situacija....Mi smo pravili drzavu i iz tog razloga vodje dizali u svetce, gradili manastire i tako utvrdjivali teritorije...Neretko na jedan usiljen nacin, kao sto se danas grade Crkve koje su prazne u vreme liturgije...Ta gradnja je manje imala veze sa hrisvanstvom... Naravno, nismo mi takav nacin izmislili...Takodje postojalo je vreme i kada su nasi vladari gradili utvrdjenja od drveta, jer je bilo manje napada itd..Zato ni mi nemamo puno sacuvanih fortificiranih objekata, kao recimo srediste ili sever Evrope....
Tako da je jedan nacin zivota doprineo da taj deo Evrope ima mnogo vise srednjevekovnih objekata nego mi ili materijalnih dokaza....Upravo po slicnoj prirodi stvari mi imamo vise materijalnih dokaza na Kosovu od arbanaskih plemena, koja nisu pravila drzavu, vec zivela vekovima bez te potrebe...Sto ne znaci da ih to cini losijim ljudima, mozda bas naprotiv....
Nije ih bilo na Kosovu i Metohiji do 18 veka.
 

Back
Top