Većina osamostaljenih ljudi nema taj luksuz da jednostavno može da preleži ili presedi dane kada se ne oseća najbolje, i u slučaju da nešto bolucka imaju "brzo rešenje". Za mene je to Panadol. Bol uvek znam odakle mi je, i jedino mi je u cilju da prestane kako bih funkcionisala normalno.
Manjak ili višak dobre energije je druga stvar, a i to se da moderisati da niti skačem od sreće, niti kukam okolo ljudima kako mi je težak dan jer se ničiji svet ne vrti oko mene, jer od toga nema ništa, jer bi trebalo sama da znam kako da se razveselim, jer bi to možda nekom smetalo i upropastilo dobro raspoloženje, i jer prosto nisam taj tip osobe i definitivno mi je malo potrebno da mi već u sledećim minutima zaista bude mnogo bolje.
Bolest ne treba trpeti i skrivati. Postoje mesta gde se razložno ide da bi se one izlečile i sanirale, a to nisu mesta gde neko random pita: "E, kako si?"
Tipa, kad god sam se u familiji požalila da nemam dobar san, uvidela sam kako sam glupo postupila. Jedan mi priča koje čajeve da pijem, drugi vadi neke tablete da mi da jer su njemu super, sestra preporučuje kupku, lavande i čuda... a ja ustvari visila na telefonu ili gledala serije do 3 ujutru, po 10 epizoda iz cuga...
Ra, šta mi napriča, ne moš' se nikako naspavati! Razmisli malo, pokreni um! 
