МОНОФИЗИТСТВО
(тзв. Источне цркве)
Православна Црква је од најдревнијих времена чувала истину да је Господ Исус Христос истовремено и истинити Бог и истинити Човек. То подразумева да је након Оваплоћења, Он у Свом Лицу сјединио две природе – и Божанску и човечанску. На тај начин, Он је био исте природе са Оцем по Божанству и исте природе са нама као човек, тако да је у несливеном и нераздељивом јединству сачувана особеност сваке природе. Управо зато Сам Господ Исус Христос Себе назива и „Сином Божијим“ (Јн. 10:36) и „Сином Човечијим“ (Мк.2:10). Као Бог, Он исцељује болесне (Мт. 2:15), васкрсава мртве (Јн. 5:21), заповеда бури (Мк.4:39), а као човек, Он спава (Мк-4:38), једе и пије (Мт.11:19), осећа глад (Мт.21:18), трпи страдања и смрт (Мк. 15:25-37).
Међутим, у петом веку су се појавили људи који су почели да тврде да Исус Христос има само једну природу – Божанску, која је, тобож, у потпуности прогутала човечанску природу. Према њиховом мишљењу, људска природа коју је примио Бог Син изгубила се приликом Оваплоћења и само умом може да се разликује од божанске.
Ова заблуда је добила назив „монофизитство“ (то јест вера у једну природу) и њени следбеници су, одвојивши се од Православне Цркве, кренули такође да се међусобно деле на различите струје.
Многи Свети Оци су убеђивали монофизите да се одрекну својих заблуда и показивали заблуде тог учења. На пример, свети Никита Ститат је писао да искрени хришћанин не може да признаје само једну природу у Исусу Христу јер је у том случају у питању или само Божанска природа и тада Он није постао човек, није спасио и није очистио нашу природу од искварености; или је у питању само човечанска природа и тада је Он при Оваплоћењу престао да буде Бог што је апсурдно; или је у питању некаква нова Богочовечанска природа, састављена из два дела, али то онда значи да Он није исте природе са Оцем и Духом, и није истоветне природе са Дјевом Маријом и другим људима, и „на тај начин он неће бити признат ни као Бог ни као човек“.
На жалост, далеко да су сви желели да чују глас Православне Цркве и многи су наставили да се држе монофизитства. У ову заблуду је од самог почетка упала већина хришћана Египта и Етиопије, али и Сирије. Јерменски хришћани су се неколико векова колебали, час прелазећи у монофизитство, час се враћајући у Православље док на крају нису коначно отпали у деветом веку. Последњи су се монифизитству прикључили хришћани у Индији након што су у седамнаестом веку одбацили потчињеност римском папи (на ту потчињеност су их приморавали португалски освајачи) и обратили се за подршку Сиријској источној цркви, примивши од њих монофизитску веру.
Данас ову заблуду исповедају чланови такозвани Источних цркава: коптске, јерменске, етиопске, сиријске и маланкарске цркве у Индији. Они се не називају монофизитима, али у својим исповедањима вере, као и монофизити пре њих, пишу о томе да је у Христу једна природа и људе који су измислили монофизитску заблуду сматрају Светитељима.
