Јермени су у огромној већини вјерници Јерменске апостолске цркве, која није у догматском и канонском јединству Православних Цркава.
Јерменија је прво краљевство, ако изузмемо малену државицу Осроене која је убрзо по прихватању хришћанства као државне религије изгубила самосталност, у којем је за времена краља Тиридата III оквирно између 295-301.године хришћанство постало државном религијом.
Но временом је дошло до размимоилажења са ортодоксним хришћанством које је почело између Сабора у Ефесу 431. и Халкидону 451.године, времениом се продубило и дошло је до удаљавања. Код размимиолажења вјероватно су се испреплитали, а како то и често бива, догматски и политички разлози. Јерменска црква је управо између поменута два сабора бивала све више под утицајем миафизитства и монофизитства. До размимоилажења је дошло и због тежње јерменских хришћана да се осамостале од Антиохијске патријаршије која бјеше под утицајем и контролом Ромејског царства.
Још један догађај могуће има важности за ову тему. Године господње 451. десила су се два важна догађаја. У граду Халкидону одржан је четврти васељенски сабор на којем ће бити донесени канони који ће значајно одредити судбину хришћанства у наредним вијековима. Други важан догађај је битка на Каталунским пољима која ће такође имати велики значај за наредне процесе. Но те године бјеше још један важан догађај, који ће такође имати велики значај за судбину хришћанства на Истоку. И управо су хришћани Јерменије и Албаније први пута у историји, оружкем у бици бранили своје право на вјерско опредјељење у Авараирској бици (
овдје) која се одиграла 2.јуна 451.године.
Сасанидско царство је на ова три краљевства у којима је хришћанство постало државном релијом, Јерменију, Албанију и Иберију, гледало као на вазалне државице. И у Сасанидском царсту испрва је однос према хришћанима био доста добар, но током IV вијека за времена Шапура II се радикално мијења (посебно након што је Константин Велики прихватио хришћанство које постаје све доминантнијом религијом у Ромејском Царству, љутом противнику Персије), хришћани бивају све више прогоњени, наредни вијек би се измјењивали периоди трпељивијег или суровијег односа према хришћанству, да би терор над хришћанима ескалирао за владавине Јаздегерда II а кулминацију ће имати 451.године, када се одиграла ова битка.
Јаздегерд и сасанидска војска су остварили побједу, епилог ће имати у заточењу више јерменских свештеника и аристократа, именован је нови и послушнији гувернер Јерменије. Јерменски хришћани који су били заузети одбраном свог права на вјеру нису учествовали у раду Халкидомског сабора и нису прихватили одлуке и каноне донесене на сабору, временом се све више окрећу монофизитизму.
