- Poruka
- 21.696
Када год новопечене вјерске заједнице желе објаснити зашто немају историјски континуитет са апостолима увијек се позивају на концепт Великог отпадништва. То је идеја да је након апостола дошло до отпадања хришћанских заједница у паганизам и до губитка праве истине док се наравно та истина није поново открила хиљаду и по година касније. И некако увијек се једна личност издваја као главни оптужени а то је св. цар Константин Велики. Адвентисти га оптужују да је увео поштовање недеље, ЈС да је увео учење о Тројици а мормони да је потиснуо истинско учење о три бога. Зашто? Да се разумијемо нико од нас данас не би био хришћанин да није било цара Константина. Хришћанство су на Балкан међу Словене увели мисионари из Рима и Цариграда а мисионарили су зато што је хришћанство тада већ одавно било државна религија а државном религијом га је прогласио управо цар Константин. Дјеловање цара Константина је омогућило да се хришћанство прошири по читавом свијету далеко више него раније. Христијанизација читаве Римске империје, започета од апостолског доба али узевши огроман замах од Константина је касније довела и до ширења хришћанства и у Америци која је довела до стварања тих вјерских заједница које га данас пљују.
Цар Константин је прекинуо гоњење хришћана и дао им слободу, градио је цркве, уништавао паганске храмове и забрањивао паганске обичаје, успоставио је хришћанску престоницу Константинопољ, очувао је јединство Цркве против јеретика, бранио хришћане од прогона и дефинитивно задао смртносни ударац грчко-римском паганизму. Због тога је Бог и прославио овог равноапостолног цара и његову христољубиву мајку као светитеље и молитвенике за нас.
"После овога, василеус као да је запалио неку врсту жарко запаљене бакље, и својим царским оком погледао да ли се негде крију остаци заблуде. Као што прозорљиви небески орао одозго види најудаљеније земаљске предмете, тако је и он, живећи у царском стану свог лепог града, из далека видео извесну кобну мрежу за хватање душа, како се крије у феничанској земљи. То су били гај и храм – ни усред града, ни на трговима и улицама, где су многи од њих подигнути да украсе градове: оба су се налазила на пустом месту, далеко од раскрсница и магистралних путева, на једној висова Либана, у Афаку, а посвећена је бестидној богињи Афродити319. За све раскалашене постојала је школа подлости, са великом жељом да покваре своја тела, тамо неки женствени људи, мушкарци – не мушкарци, одрекавши се свог часног пола, умилостивили су демона женском страшћу, а жене у том храму, као у недозвољеном и отпадничком месту, имао неприродан однос, тајно се удружио у брак и чинио неизрециво срамна и одвратна дела. Није било посматрача над акцијама које су се тамо одвијале, јер се ниједан поштењак није усуђивао да уђе, међутим, нису могли да се сакрију од великог базилеја. Сазнавши за њих снагом сопственог царског увида, сматрао је да је управо тај храм недостојан сунчеве светлости и наредио да се до темеља разори са свим стварима које су у њему биле. Дакле, по налогу василеуса, одмах су уништени сви изуми разврата и заблуда, војни одред је почео да чисти то место, а људи, до тада изопачени, страховитом вољом василеуса научили су се уздржавању, тако да и они који су међу идолопоклоницима важили за мудраце – и искусили су таштину свог живота.
Велика је била заблуда наводних мудраца у вези са киликијским идолом320. Њему је као спасиоцу и лекару прибегавало безброј људи, који се наводно јављао спавачима у његовом храму, или исцељивао болеснике од телесних болести: у ствари, он је био уништитељ душа, одвраћајући људе склоне завођењу од истинског Спаситеља и доводећи их у безбожну прелест. Стога, поступајући по општеприхваћеном правилу и сматрајући љубоморног Бога за истинског Спаситеља, василеус нареди да се овај храм разори до темеља. Тако је чудо, слављено од славних филозофа, једним махом његове руке, ископано наоружаном руком и разбацано по земљи, а притом уништено, не дух, па чак ни бог, који ту вреба, него нека врста преваре душа која је од памтивека обмањивала људе. Дакле, који је обећао да ће друге ослободити зала и непогода, а себе заштитити, није нашао никакво друго средство осим да га је, према миту, ударио гром321. Међутим, дела нашег богоугодног василевса нису мит: овај храм је срушен до темеља, очигледно силом самог Спаситеља, порушен тако да на том месту није остао ни траг некадашњег безумља.
Тако су сви некадашњи сујеверни људи, видевши својим очима откровење своје заблуде и увидевши заправо празнину храмова и идола који су били свуда, или окренули спасоносном учењу, или су, не чинећи то, почели да презиру сујете својих предака, смеју се и ругају древним боговима које су раније препознавали. А како би другачије мислили, видећи највећу гадост скривену испод спољашњег лика идола? Јер у њима су биле или кости мртвих тела и суве лобање, слабо покривене лукавством варалица, или прљаве крпе испуњене одвратном нечистоћом, или гомиле сена и сламе. Видевши све ово сабрано унутар бездушних идола, почели су да окривљују и себе и своје очеве за највећу непромишљеност, нарочито када су се уверили да у њиховим тајанственим светињама и у самим идолима нема ни духа, ни гатара, ни бога, ни пророк, као и раније Веровали су да нема чак ни мрачног и мрачног духа. Стога су послани од базилеја добили слободан приступ у сваку мрачну пећину и свако тајно уточиште, неприкосновена и неприступачна места, у унутрашње делове храмова посећивали су ратници. Захваљујући томе, вековно слепило разума које је поседовало Хелене постало је јасно и изложено свима.
И то се с правом може приписати храбрим поступцима василеуса, као и његовим посебним дефиницијама у свакој епархији, на пример, у феничанском Хелиопољу. Овде су становници, одајући почаст необузданој пожуди под именом богиње Афродите, дозвољавали својим женама и кћерима да се препусте срамном блуду, али је од василеуса дошао нови и мудри закон, који је строго забрањивао све досадашње обичаје322. Овоме је василеј додао и писана упутства, као да је за то посебно послат од Бога, да учи људе правилима уздржања. Не презирући да разговара са овим субјектима, он им је написао поруку у којој их је позвао да брзо препознају свеблагога Бога. Његовим речима сада је опет додао и дела која им одговарају, односно основао је (у Хелиопољу) молитвени дом за Цркву и величанствени храм, тако да се сада догодило оно што се није чуло од почетка века. у стварности: град сујеверних људи удостојио се да тамошњим хришћанима председава Божју цркву, старешине и ђаконе и епископа посвећеног Богу свих. Штавише, старајући се о највећем обраћењу људи на реч, василеј је овде дао многе прилоге за помоћ сиромашнима, и тиме их подстичући да пожуре на спасоносно учење, и сам је рекао скоро исто што је рекао и Апостол: „да ли кривицом или истином нека се проповеда Христос“ (Фил. 1:18)." (Jeвсевије Кесаријски, Живот Константинов, Књига трећа, Поглавља 55-58).
Ово јсно показује какав је ревнитељ св. цар Константин био у борби против паганства.
Цар Константин је прекинуо гоњење хришћана и дао им слободу, градио је цркве, уништавао паганске храмове и забрањивао паганске обичаје, успоставио је хришћанску престоницу Константинопољ, очувао је јединство Цркве против јеретика, бранио хришћане од прогона и дефинитивно задао смртносни ударац грчко-римском паганизму. Због тога је Бог и прославио овог равноапостолног цара и његову христољубиву мајку као светитеље и молитвенике за нас.
"После овога, василеус као да је запалио неку врсту жарко запаљене бакље, и својим царским оком погледао да ли се негде крију остаци заблуде. Као што прозорљиви небески орао одозго види најудаљеније земаљске предмете, тако је и он, живећи у царском стану свог лепог града, из далека видео извесну кобну мрежу за хватање душа, како се крије у феничанској земљи. То су били гај и храм – ни усред града, ни на трговима и улицама, где су многи од њих подигнути да украсе градове: оба су се налазила на пустом месту, далеко од раскрсница и магистралних путева, на једној висова Либана, у Афаку, а посвећена је бестидној богињи Афродити319. За све раскалашене постојала је школа подлости, са великом жељом да покваре своја тела, тамо неки женствени људи, мушкарци – не мушкарци, одрекавши се свог часног пола, умилостивили су демона женском страшћу, а жене у том храму, као у недозвољеном и отпадничком месту, имао неприродан однос, тајно се удружио у брак и чинио неизрециво срамна и одвратна дела. Није било посматрача над акцијама које су се тамо одвијале, јер се ниједан поштењак није усуђивао да уђе, међутим, нису могли да се сакрију од великог базилеја. Сазнавши за њих снагом сопственог царског увида, сматрао је да је управо тај храм недостојан сунчеве светлости и наредио да се до темеља разори са свим стварима које су у њему биле. Дакле, по налогу василеуса, одмах су уништени сви изуми разврата и заблуда, војни одред је почео да чисти то место, а људи, до тада изопачени, страховитом вољом василеуса научили су се уздржавању, тако да и они који су међу идолопоклоницима важили за мудраце – и искусили су таштину свог живота.
Велика је била заблуда наводних мудраца у вези са киликијским идолом320. Њему је као спасиоцу и лекару прибегавало безброј људи, који се наводно јављао спавачима у његовом храму, или исцељивао болеснике од телесних болести: у ствари, он је био уништитељ душа, одвраћајући људе склоне завођењу од истинског Спаситеља и доводећи их у безбожну прелест. Стога, поступајући по општеприхваћеном правилу и сматрајући љубоморног Бога за истинског Спаситеља, василеус нареди да се овај храм разори до темеља. Тако је чудо, слављено од славних филозофа, једним махом његове руке, ископано наоружаном руком и разбацано по земљи, а притом уништено, не дух, па чак ни бог, који ту вреба, него нека врста преваре душа која је од памтивека обмањивала људе. Дакле, који је обећао да ће друге ослободити зала и непогода, а себе заштитити, није нашао никакво друго средство осим да га је, према миту, ударио гром321. Међутим, дела нашег богоугодног василевса нису мит: овај храм је срушен до темеља, очигледно силом самог Спаситеља, порушен тако да на том месту није остао ни траг некадашњег безумља.
Тако су сви некадашњи сујеверни људи, видевши својим очима откровење своје заблуде и увидевши заправо празнину храмова и идола који су били свуда, или окренули спасоносном учењу, или су, не чинећи то, почели да презиру сујете својих предака, смеју се и ругају древним боговима које су раније препознавали. А како би другачије мислили, видећи највећу гадост скривену испод спољашњег лика идола? Јер у њима су биле или кости мртвих тела и суве лобање, слабо покривене лукавством варалица, или прљаве крпе испуњене одвратном нечистоћом, или гомиле сена и сламе. Видевши све ово сабрано унутар бездушних идола, почели су да окривљују и себе и своје очеве за највећу непромишљеност, нарочито када су се уверили да у њиховим тајанственим светињама и у самим идолима нема ни духа, ни гатара, ни бога, ни пророк, као и раније Веровали су да нема чак ни мрачног и мрачног духа. Стога су послани од базилеја добили слободан приступ у сваку мрачну пећину и свако тајно уточиште, неприкосновена и неприступачна места, у унутрашње делове храмова посећивали су ратници. Захваљујући томе, вековно слепило разума које је поседовало Хелене постало је јасно и изложено свима.
И то се с правом може приписати храбрим поступцима василеуса, као и његовим посебним дефиницијама у свакој епархији, на пример, у феничанском Хелиопољу. Овде су становници, одајући почаст необузданој пожуди под именом богиње Афродите, дозвољавали својим женама и кћерима да се препусте срамном блуду, али је од василеуса дошао нови и мудри закон, који је строго забрањивао све досадашње обичаје322. Овоме је василеј додао и писана упутства, као да је за то посебно послат од Бога, да учи људе правилима уздржања. Не презирући да разговара са овим субјектима, он им је написао поруку у којој их је позвао да брзо препознају свеблагога Бога. Његовим речима сада је опет додао и дела која им одговарају, односно основао је (у Хелиопољу) молитвени дом за Цркву и величанствени храм, тако да се сада догодило оно што се није чуло од почетка века. у стварности: град сујеверних људи удостојио се да тамошњим хришћанима председава Божју цркву, старешине и ђаконе и епископа посвећеног Богу свих. Штавише, старајући се о највећем обраћењу људи на реч, василеј је овде дао многе прилоге за помоћ сиромашнима, и тиме их подстичући да пожуре на спасоносно учење, и сам је рекао скоро исто што је рекао и Апостол: „да ли кривицом или истином нека се проповеда Христос“ (Фил. 1:18)." (Jeвсевије Кесаријски, Живот Константинов, Књига трећа, Поглавља 55-58).
Ово јсно показује какав је ревнитељ св. цар Константин био у борби против паганства.
Poslednja izmena:
