Postoji jedna neobična i uporna zakonitost u savremenom javnom govoru: tuđe stradanje se prihvata kao činjenica, srpsko se uvek najpre ispituje. Tuđe žrtve se imenuju bez ograde, srpske se stavljaju pod navodnike. Tuđi bol je dokaz sam po sebi, srpski bol mora da položi ispit moralne podobnosti. I što je stradanje veće, to je sumnja sistematičnija.
Ovo nije pitanje istoriografije. Ovo je pitanje antropologije greha.
U kolektivnoj psihologiji Zapada, žrtva nije onaj ko strada, već onaj ko se uklapa u narativ. Stradanje nije činjenica, nego status. A status se dodeljuje.
Zato je srpsko stradanje „problematično“. Ne zato što nije dokumentovano – naprotiv, upravo zato što jeste. Ono je previše istrajno, previše dugo, previše uporno, i što je najopasnije: ne pristaje da bude poslednja reč.
Srpsko stradanje nije pasivna patnja, već aktivna memorija. Ono ne traži samo sažaljenje, nego istinu. A istina uvek ugrožava moć.
Tuđe stradanje je „nesumnjivo“ jer ne remeti strukturu sveta. Srpsko je problem jer u sebi nosi optužnicu – ne samo protiv počinilaca, već protiv sistema koji je zločine dozvolio, prećutao ili naknadno opravdao.
Stari Zavet već poznaje ovaj mehanizam. Jov ne strada zato što je kriv, već zato što je pravedan. I upravo to izaziva sablazan.
„Zar se Jov boji Boga uzalud?“ (Jov 1,9)
Ovo pitanje nije pitanje đavola, već je pitanje sveta. Svet ne može da podnese stradanje koje nije posledica krivice. Pravedno stradanje razbija logiku uzroka i posledice na kojoj počiva svaka samozadovoljna civilizacija.
Srpsko stradanje je upravo takvo: ono se ne da svesti na kaznu. Ono nije „lekcija istorije“, nije „posledica pogrešne politike“, nije „kolateral“. Ono stoji kao Jov- bez opravdanja, bez priznanja krivice, ali i bez odricanja od Boga.
Zato mora biti relativizovano. Jer ako je srpsko stradanje stvarno, onda je svet nepravedan. A to je misao koju savremeni čovek ne podnosi.
Njegoš u Luče mikrokozme ne piše o stradanju kao istorijskom incidentu, već kao kosmičkom principu. On zna da je bol mesto suda:
„Stradanje je mjera duha, u njemu se vaga vječnost.“
Za Njegoša, žrtva nije poraz, nego ispit slobode. Narod koji strada, a ne odriče se istine, postaje opasan, ne vojno, nego ontološki. On podseća da istorija nije poslednji sud.
Zato se srpsko stradanje mora svesti na „kontroverzu“, „kontekst“, „obostranu krivicu“. Jer ako je žrtva moguća bez krivice, onda je zlo moguće bez opravdanja.
A to ruši čitavu arhitekturu modernog moralizma.
Zašto dokaz nije dovoljan?!
Srpsko stradanje je dokumentovano: logori, jame, pokolji, proterivanja, genocid. Ali problem nije u nedostatku dokaza. Problem je u odbijanju smisla.
Jer priznati srpsko mučeništvo znači priznati da postoji istorijska nepravda koja nije ispravljena. Znači priznati da zlo nije uvek poraženo. Znači priznati da žrtva nije uvek „na pravoj strani istorije“.
A to je jeres modernog doba.
Srpsko stradanje je neoborivo ne zato što je veće od drugih, nego zato što je smisleno. Ono nije kult žrtve, nego svedočanstvo istine. Ono nije politika, nego sud istoriji.
I kao svako istinsko mučeništvo, ono ne traži aplauz. Ono traži da bude izgovoreno bez navodnika.
Jer, kao što Pismo kaže:
„Kamen koji odbaciše zidari, postade glava od ugla.“ (Ps . 118,22)
Srpsko stradanje je taj kamen. Odbačen , ali nosiv. Problematičan , jer drži težinu sveta koji bi hteo da se pravi nevin.
Marija Popović
Izvor: Vidovdan
Ne, zločini se ne mogu izjednačiti – iako su zločini počinjeni na svim stranama, njihova razmjera, sistematičnost i politički cilj nisu bili isti.
