Не бих се сложио да било каква кривица може да се припише народу. Кривица је увек на руководству државе, ма каква она била. Слажем се да је власт у Београду издала Србску Крајину, а сложио бих се и с тим да руководство Србске Крајине није било способно да одговори изазовима пред завршну усташку офанзиву. Међутим, ту треба пре свега сагледати објективне околности као што су ове: огромна гранична линија се није могла дугорочно чувати малобројним Крајишницима, Хрватску усташку армаду помагао је Нато пакт и комплетан западни свет, хрватска армада је била вишеструко бројнија и опремљенија борбеном техником и логистиком. Прокоментарисао бих ово прво: Границе Србске Крајине су биле развучене скоро као пола границе бивше Југославије, а територија је била насељена са око 50 пута мање становника него што је имала Југославија. Малобројно становништво Крајине се могло бранити у почетку, док Туђманова солдатеска није још била потпуно комплетирана. Али Крајишници тако нису могли издржати четворогодишњи рат, јер се за четири године становништво економски и физички исцрпело, војска се осипала и губила морал, а са усташке стране се војска све боље и боље опремала. Поразу је допринела и лоша дипломатија и наиван систем преговора - преговорима се Хрватима давало време да формирају јаку војску, док се крајишка војска кроз те 4 године све више осипала и слабила. Највећа стратешка грешка били су сепаратни србски ратови (Крајишници за себе, Караџићеви Срби за себе, косметски Срби за Себе...). Срби су требали ратовати као јединствен народ на сваком тежишту фронта, а то право им је давала још увек припадност легитимној држави - Југославији. Највећу медвеђу услугу србском народу учинио је Шешељ јавним пропагирањем ''Велике Србије''. Тренутна правно-политичка ситуација омогућавала је Србима да се као јединствен народ боре за Југославију и да не признају ниједну државу која се отцепила. Наравно, војно-стратешки услови су налагали да се та ''Југославија'' брани у границама у којима живе Срби као народ. Милошевић је свакако правио катастрофалне грешке, мада је у државном врху имао и пуно пете колоне. Али, генерално, сви проблеми су се могли решити да се тадашња ЈНА, пре оне глупе интервенције у Словенији, груписала управо на западној линији Србске Крајине, а онда се са словеначким и хрватским сепаратистима могло преговарати до бесвести, и никако их не признавати све док се не изврши ревизија унутрашњих граница и разграничење. У међувремену је Милошевић могао да чисти војску од петоколонаша и учврсти западни фронт који би се временом претварао у нову државну границу, а у позадини би се безбедносним и политичким мерама релаксирали односи са муслиманима и Шиптарима. Милошевић је ипак био недорастао овом задатку, али је време показало да су политичари који су дошли после њега још гори. Наравно, свестан сам чињенице да је лако бити генерал после битке, али сам ипак још 93. године знао да се Крајина у постојећим условима не може дугорочно бранити, а ''из авиона'' се видело да усташе преговорима само купују време и не одустају од наставка рата (наравно, подржани западним силама).
