Zašto je nesreća uvek zanimljivija od sreće?

[Lorelajn]

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.“ – Lav Tolstoj (Ana Karenjina)

Ali ako proširimo ovu misao — da li to važi za sve odnose? Brakove, veze, prijateljstva… pa i nas same?

O sreći se obično nema mnogo šta reći — mirna je, tiha, stabilna.
Ali nesreća? Ona je složena, glasna, puna nijansi i pitanja bez odgovora.

Zašto nas više privlače priče o problemima nego o skladnim odnosima?
Da li svako nosi neku svoju „verziju“ nesreće?
I da li se ti obrasci ponavljaju, čak i kada mislimo da smo ih prevazišli?

 

[fauler]

verovatno mnogima bude barem za trenutak lakše kada čitaju da je neko drugi u problemu koji je još gori od njihovog problema to su nesvesne reakcije kada u sebi svako kaže žao mi je zbog ovoga ali ćuti dobro je ne dešava se meni itd

 

[Nervirator]

Zašto nas više privlače priče o problemima nego o skladnim odnosima?

Nije slučaj kod mene. Volim pozitivu

 

[Leptir_NL]

Uzroci sreće i nesreće su različiti, subjektivno određeni. Po meni, važi za sve odnose.
Nesreća je zanimljivija kao i slatka laž od obične istine. Zato jer su ljudi prirodno takvi
Priče drugih, o njihovoj sreći a i nesreći, odavno više ne slušam. Jer sam ih se naslušao i previše
Jedino ako im tu moja malenkost, nešto može pomoći. Kanta za istresanje sam prestao da budem. Život je prekratak.
I sreća je nestabilna, jednako koliko i nesreća.
Tolstoj nije upoznao dovoljno različitih ljudi, čini mi se. Polugenije ali bez RL iskustva. Kao pisac, znao je da smori iz neke svoje dosadne даче.
Neću mu oprostiti njegove maštarije za moju lektiru u tomovima od 10kg
Dostojevski mi je mnogo bliži.

 

[Urwald]

Zašto nas više privlače priče o problemima nego o skladnim odnosima?

Ne privlače baš sve ljude, mada deluje mi da privlače one sa mračnim iskustvima u sebi, tako da ih te nesreće vraćaju u poznate teritorije tipa nešto kao da pokušaju da se suoče sa svojom prošlošću, ali se uglavnom ne suoče već samo ostanu u mestu.

Da li svako nosi neku svoju „verziju“ nesreće?

Oni koji su prošli kroz neku/neke nesreće verovatno nose nešto, oni koji nisu - kako bi uopšte znali šta je to nesreća?

I da li se ti obrasci ponavljaju, čak i kada mislimo da smo ih prevazišli?

Češće da no ne, a i zavisi na šta se misli kada se kaže prevazići? Zaboravili, adaptirali se, suočiti, obradili - nekada je jednostavno složenija priča prevazići neke stvari jer su nam se dublje urezale u podsvest.

 

[Džudi S]

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.“ – Lav Tolstoj (Ana Karenjina)

Ali ako proširimo ovu misao — da li to važi za sve odnose? Brakove, veze, prijateljstva… pa i nas same?

Da, ova Tolstojeva rečenica važi za sve odnose.

Svi smo različiti i samim tim i samim tim i nesrećne sudbine su različite. I razlozi koji su doveli do nesreće mogu da se razlikuju.

O nesreći se više misli, razgovara i piše zato što mnogi ljudi kada čuju za nečiju nesreću, svoj život porede sa tim nekim nesrećnim sudbinama.

Probleme koje imamo postaju manji ukoliko ih poredimo sa nekim drugim ljudima i njihovim problemima.

 

[Војвода]

Зато што махом сви људи забадају нос где му није место. Не занима ме ничија срећа, поготово несрећа.

 

[VranV]

Ljudi lakše prihvataju tuđu nesreću, nego sreću.
Dostojevski je u Idotu to sažeo samo u jednoj rećenici upućenoj nesrećnom čoveku, bez utehe: Samo prođi kraj nas, i oprosti nam našu sreću.

 

[analiticki 12]

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.“ – Lav Tolstoj (Ana Karenjina)

Ali ako proširimo ovu misao — da li to važi za sve odnose? Brakove, veze, prijateljstva… pa i nas same?

O sreći se obično nema mnogo šta reći — mirna je, tiha, stabilna.
Ali nesreća? Ona je složena, glasna, puna nijansi i pitanja bez odgovora.

Zašto nas više privlače priče o problemima nego o skladnim odnosima?
Da li svako nosi neku svoju „verziju“ nesreće?
I da li se ti obrasci ponavljaju, čak i kada mislimo da smo ih prevazišli?

Ljudi utjehu za svoju nesrecu traze u tudjoj nesreci,to je ona maksima pa dobro nisam jedini,i to je jadno i sramno razmisljanje,to je tezak sunovrat licnosti , treba se uzdici malo promjeni grad i sredinu nadji nova lica,novu energiju,poleti,siri pozitivu i kada ti je najgore a svoje probleme sam rijesi


Biti jedan velicanstveni Kondor, a ne mizerni preplaseni pacov

 

[ChristopherWalken]

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna je nesrećna na svoj način.“ – Lav Tolstoj (Ana Karenjina)

Ali ako proširimo ovu misao — da li to važi za sve odnose? Brakove, veze, prijateljstva… pa i nas same?

O sreći se obično nema mnogo šta reći — mirna je, tiha, stabilna.
Ali nesreća? Ona je složena, glasna, puna nijansi i pitanja bez odgovora.

Zašto nas više privlače priče o problemima nego o skladnim odnosima?
Da li svako nosi neku svoju „verziju“ nesreće?
I da li se ti obrasci ponavljaju, čak i kada mislimo da smo ih prevazišli?

To je karakteristika vas žena pa nam vi recite u čemu je fora.

 

[Zelena milja]

To je karakteristika vas žena pa nam vi recite u čemu je fora.

Nema fore. Svi smo ljudi. Imamo osećanja. Razlikujemo se samo u načinu ispoljavanja. Neko ćuti. Neko priča o sebi. Neko sluša tuđe ispovesti. Ima i onih koji su nezainteresovani za druge i njihove probleme. Do osobe je. Senzibiliteta i karaktera.

 

[Zelena milja]

To je karakteristika vas žena pa nam vi recite u čemu je fora.

Postavio si pitanje, red je da odgovoriš.

 

[ChristopherWalken]

Nema fore. Svi smo ljudi. Imamo osećanja. Razlikujemo se samo u načinu ispoljavanja. Neko ćuti. Neko priča o sebi. Neko sluša tuđe ispovesti. Ima i onih koji su nezainteresovani za druge i njihove probleme. Do osobe je. Senzibiliteta i karaktera.

Postavio si pitanje, red je da odgovoriš.

To nije sve. U redu je da smo svi mi ljudi ali ima nešto u u biologiji. Hormonima kao i drugim stvarima koji čine da polovi drugačije razmišljaju i imaju drugačije potrebe.