Zasto je Kosovski boj mit?

Problem sa postavljanjem patrijasije je bio taj sto nije bila priznata ni od jedne od tri glavne patrijarsije. A Dusanu je trebala druga da bi se proglasio carem (ako se ne varam, cara proglasuju dva patrijarha). Patrijarsija je valjda priznata kada su Tvrtka proglasili za carem, jer Lazar nije imao krvne veze i nije hteo da rizikuje prokletstvo koje je valjda tada postojalo, da niko ko nije u krvnoj liniji ne sme da nosi titulu vladara srba. Sad, da li je to prokletstvo nastalo posle njegove smrti ili ne, to se nezna. ;) E sad, Dusan je covek koji se trudio kao pravi politicar, da napravi priliku. Njemu nije trebao krstaski rat za rat protiv turaka, vec da ga ugari ne napadaju na severu. I on je bas zbog toga i balansirao izmedju vizantije (koja mu je bila cilj, i zbog koje je bio car) i pape (koji mu je sluzio za ublazavanje neprijateljstva zapada, jer ipak je on za njih bio nevernik). Ako pogledamo malo kasnije, dva krstaska pohoda su isla preko srbije i donela su vise pomora nego turci. Dusan nije zeleo da mu se desi da ima jedan protiv sebe, jer bi sigurno i na jugu imao situaciju te bi bio uhvacen sa sve strane.
Malo mi je cudna ova prica o smrti Urosa od rana Vukasina. Ako mu ih je Vukasin naneo onda ili je poslao ubice, a to nigde nisam naisao, ili je bilo u bitci, a jedini izvor o toj bitci kaze da je Lazar pobegao i jedini koji je ostao bio je Altomanovic. Uvek se pominje da su Mrnjavcevici, a moguce i ceo taj deo osvajacke srbije koji je dodeljen njegovim vojskovodjama, imao nesto protiv Urosa, ali Mrnjavcevici umiru 2-3 meseca pre Urosa. Znaci Uros je ziveo dve godine posto je ranjen od Vukasina i onda umro. Malo mi je previse nategnuto. Dodje ko da je umro jer mu je laknulo sto je Vukasin poginuo na marici pa nece biti naredni car Srbije.
A mit o boju na kosovu mi nije toliki mit zbog samog boja, vec zbog svega sto je bilo posle. Tvrtkova vojska se povlaci i Tvrtko salje vesti o velikoj pobedi hriscana. Vuk nastavlja da se bori sa tucim sve do negde 91-e. Milica (ne Srbija) trazi vazalni odnos sa Bajazitom tek posto je ugari napadaju. I Bajazit ne salje neku veliku vojsku vec nesto jedinica koje sa srpskom vojskom isteruju ugare. Zasto Tvtko salje pisma o velikoj pobedi hriscanstva? Bitka je na kosovu ko je Vukova teritorija, a on izdaje i povlaci se, ali opet ne postaje turski vazal vec nastavlja jos par godina borbu protiv turaka. Ugari ne napadaju srbiju sa sakom jada i pirinca vec verovatno sa ozbiljnom vojskom, a Bajazit ne salje velike trupe. Ako je posle u bitkama koje su vodili hriscani protiv turaka moralo da bude bar 3-1 odnos turaka da bi izvojevali pobedu, s kojom vojskom su ugari isterani ako je sve srpsko izginulo na kosovu? Posledice bitke na kosovu su takve da je verovatnije da je Lazar hteo po dugi put da pobegne sa kosova a da ga je Vuk ubio i sa njegovom vojskom pobedio turke, nego da ga je izdao i pobegao kuci.
 
1. Не треба ти више од 1 патријарха да би се прогласио царем;
2. Твртко је био краљ, а не цар (и крунисан је 1377);
3. Пећка патр. је призната од стране Цариградске 1375, када је Лазар издејствовао њихово измирење;
4. Какво црно проклетство, какви бакрачи, Лазар је био практичан човек а не сујеверна баба. :)
 
Средином XIV века на тлу Европе се појавила једна нова сила, која ће, касније, вековима одлучивати о судбини балканских народа. У то време ретко ко је могао да помисли да ће се Османлије зауставити тек под зидинама Беча. Једино су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Српски цар Стефан Душан (1331-1355, цар од 1346) је предосећао опасност од Турака, и покушавао је да савезнике у борби против њих потражи у папи. Папе су тада столовале у Авињону. Душан је исказао спремност да папску столицу призна за апостолског наследника и врховног поглавара хришћанске цркве. Заузврат је тражио, да га папа Иноћентије VI призна за капетана у борби против Турака. Папа је благонаклоно примио српски предлог, и узвратио својим посланством, али ипак на крају није дошло до споразума.
Цар Душан је изненада преминуо 20. децембра 1355. године, отприлике у 48 години, и сахрањен је у својој задужбини манастиру Светих Архангела код Призрена. Наследио га је његов син Цар Стефан Урош V Немањић (1355-1371). У раздобљу од смрти цара Душана до Mаричке битке (1371), за непуних шеснаест година, оцртала се у јасним обрисима нова политичка карта српског царства. У борби око наслеђа престола, Душанов полубрат Симеон (Синиша), по мајци Палеолог, прогласио се за цара 1356. године и коначно из јединствене државе издвојио грчке и албанске области на крајњем југу, у Епиру и Тесалији.
 
Још се не може са поузданошћу утврдити како је дошло до српског похода против Турака у јесен 1371. године. Да се тај поход није спремао од раније то доказује што је у јуну 1371. године краљ Вукашин са сином Марком и својим зетом Ђурађом Балшићем био са војском код Скадра, где су намеравали да ударе на области Николе Алтомановића. Међутим, овај је поход убрзо био напуштен. Краљ Вукашин је отишао на југ, где се његов брат Угљеша увелико спремао да истисне Турке из Тракије. Један наш писар тог времена, монах Исаија, пише изрично, да су Вукашин и Угљеша кренули "на изгнање Турака". Браћа Мрњавчевићи су мислили да сасвим отерају Турке са Балканског полуострва.
Угљеша је хтео да нападне Турке у самом Једрену, за време боравка турског цара Мурата у Малој Азији.
Српска војска је продрла на само дан хода од Једрена, у шумовити крај Чрномена (сада Чирмена) на десној, јужној обали Марице. Султан Мурат је у то време био у Малој Азији, а турске војсковође Лала Шахин-паша и Евренос-бег које су чувале Једрене, видевши велику српску војску која се приближавала, позвали су Мурата да се што пре врати у Европу да притекне у помоћ. Турске војсковође нису ни помишљале на отворену борбу са српском војском због малог броја своје војске, него су оклевали да некаквим лукавством и преваром победе Србе. Српска војска краља Вукашина и деспота Угљеше је заноћила у пољу, војници су небрижљиво отпасали своје оружје и пустили коње, што се никада у оваквим ситуацијама не сме десити. Турци су у зору у петак 26. септембра 1371. године са много мањом војском према српској, напали изненада што је могло боље и жешће. Срби су били збуњени изненадним нападом, и нико није знао ни шта да ради ни откуда су турци напали, па су у ноћном мраку почели један другог нападати и мрцварити све до зоре. У тој забуни многи су се, између себе поубијали, а неки су се подавили у реци Марици. Мало је било оних који су остали живи. Срби су претрпели страховит пораз. Да несрећа буде још већа у овом страшном боју, врло судбоносном за будућност српског народа, погинула су оба брата Мрњавчевића, краљ Вукашин и деспот Угљеша.
Ниједан савременик није подробније описао ову битку.
Страшну погибију на Марици упамтили су добро и Срби и Турци. Срби су је упамтили по несрећи која их је снашла због њихове непажње и због нереда који је владао у њиховој војсци, а Турци због успеха и славне победе. Бојиште, на коме је пострадала српска војска, Османлије су назвали "Срб-Синдиги", што у преводу значи "српска погибија".
Битка на Марици је један од најсудбоноснијих догађаја не само у историји српског народа него и целог Балкана уопште. Ако и случајан, српски је пораз био потпун, што га Турци нису одмах искористили у већој мери, то је зато што им се добар део војске није налазио у Европи и што и сами нису били потпуно свесни коликог је обима била ова њихова победа.
С´ битком на Марици почиње турско господарење над јужним Словенима.
У Авињон је глас о катастрофи на Марици стигао тек у пролеће 1372. године Папа Гргур XI писао је у мају, угарском краљу Лудвигу да су Турци са великом војском покорили неке "магнате Рашке" који су владали у земљама грчким, на некадашњем византијском земљишту, и да су продрли све до граница између Угарске и Србије, као и између Арбаније и Славоније.
 
Освојивши један део српске царевине и оснаживши своју државу Твртко I Котроманић је мислио да као потомак Немањићке династије по женској линији тј. као праунук краља Стефана Драгутина, има право да обнови српску краљевину и Немањићки престо. Крунисао се за краља на Митровдан 26. октобра 1377. године у манастиру Милешеви, на гробу Светог Саве, по православном обреду, сугубим венцем, двоструком круном, која је била симбол власти над двема земљама, Србијом и Босном. Прогласио се за краља Србије, Босне, Приморја и Западних страна. Твртко је узео и српско владарско име Стефан.

Упркос крунисању за краља над моштима највећег српског светитеља Светог Саве, босански бан Твртко I Котроманић није располагао истинском влашћу над целином српских земаља. Он је остао моћни обласни господар, који је управљао Босном и оним делом земаља Немањића припојеним његовој држави. Друге српске земље држале су велике властеоске породице: кнез Лазар Хребељановић, Вук Бранковић и Балшићи.

Око 1353. године Лазар се оженио Милицом, ћерком кнеза Вратка, у народној песми познатог као Југ Богдан. Његова жена је од племена раније поменутих царева, потомак Немањиног сина Вукана. Сродничка нит између Немањића и Хребељановића установљена је овим браком. Лазар и Милица су у узорном заједништву изродили пет ћерки и три сина.

Кнез Лазар је добио после Маричке битке на управу Ново Брдо, Топлицу и Рудник. Престоницу премешта у Крушевац, на реци Расини. Област између трију Морава постаје ново средиште државног, политичког и духовног живота код Срба.

Пораз Мрњавчевића искористио је велики жупан Никола Алтомановић. Од Дубровачке општине примао је Светодмитарски доходак који се раније исплаћивао српском цару. Кнезу Лазару је преотео Приштину, Ново Брдо и многа друга места. Сукобио се и са краљем Лудвигом. Угарски владар је у договору са босанским баном Твртком I Котроманићем и српским кнезом Лазаром одлучио да уклони осионог жупана. Упутио је у Србију хиљаду коњаника под вођством Николе Горјанског. У јесен 1373. године опколили су Алтомановића у граду Ужицу, и пакосни жупан Никола је био заробљен са свом својом имовином. Као заробљеник је био предан на чување Стефану Мусићу, кнежевом сестрићу који га ја ослепео. Николину државу поделише противници.

Због Турске опасности коју је кнез Лазар увиђао, почео је да ради у два правца, да сузбија турске чете које су се залетале и у његову државу, и да створи савез за борбу против Османлија. У сузбијању турских чета био је променљиве среће, али је лепе успехе постигао у склапању савеза против Турака. Лазареве војводе Витомир и Цреп Вукославић сузбиле су Муратову војску на Дубравици код Параћина 1381. године.

Српски летописи бележе како је Мурат и сам предводио своју војску против Лазара 1386. године и освојио град Ниш, знатно место са војничког гледишта, јер се ту срећу сви путеви од Видина, Софије, Косова и Топлице. Поред Мурата, турску војску је предводио Али-Бег Караман-оглу, Срби су се храбро борили али су ипак морали да предају Ниш много јачој турској војсци. Падом Ниша Турци су добили још једно кључно место за даља освајања, јер је Лазарева Србија сада била широм отворена за даља турска освајања. Како је пут од Ниша кроз Топлицу водио у срце Лазаревих земаља, то се Лазар спремио да брани улаз у Топлицу. Лазар је дочекао турску војску и у боју на Плочнику 1386. године поразио војску Мурата I, који је и сам утекао кнезу Лазару.

У августу 1388. године је избила нова паника, то је био други турски напад на Босну, и људи су поново у масама бежали у Стон, чију је дубровачку посаду Твртко I појачао са хиљаду својих људи. Тражена је помоћ од Ђурђа Страцимировића, од краља Твртка и краља Сигисмунда. После неколико дана босански војсковођа Влатко Вуковић, стриц касније чувеног Сандаља, потукао је до ногу турског заповедника Шахина код Билеће, северно од Требиња.
Ова битка код Билеће одиграла се крајем августа 1388. и окончана је потпуним поразом Османлија у коме се и сам Лала Шахин једва спасао бекством, док су губици у победничким редовима били незнатни. На турској страни било је око 18.000 људи док су Босанске снаге бројале 7.000. Највећи део Турске војске био је уништен, док су Босански губици били незнатни.
 
Овај неуспех код Билеће и неуспех у бици на Плочнику дали су повода Мурату да предузме велики војни поход против Србије и Босне.

С тога већ крајем августа 1388. године на двору кнеза Лазара у Крушевцу су била оба његова зета, Вук Бранковић и Ђурађ Страцимировића, и Лазареви сестрићи браћа Мусићи где се саветују и договарају шта да раде и како да се бране од највећег непријатеља – турака. У исто време негде почетком септембра мире се Ђурађ Страцимировић Балшић и босански краљ Твртко I Котроманић и склапају савез. Нема сумње да је и ово измирење изведено под утицај кнеза Лазара.
Знамените турске војсковође, које су се већ биле прославиле у разним бојевима и дугим ратовима, окупили су се око султана Мурата као што су: Муратов везир Али-паша, Евренос-бег , Тимурташ и његов син Јакша-бег, Сараџа-паша, Мустеџа-паша, Балабан-бег и други. Мурату су послали војску из Азије и његови клетвеници, да се под османлијском заставом боре за ширење Ислама. Још у фебруару 1389. године знало се у Млецима као и у Србији за велике Турске припреме против Србије.

Тада је Мурат кренуо са војском која се састојала из редовне армије: јањичари, спахије и пијаде (редовне пешадије) и добровољачких чета: азапа (пешаци наоружани стрелама) и акинџија (добровољци са лаким оружјем на брзим и лаким коњима). Дошао је преко Пловдива у Ихтиман, и није се смео усудити да поведе главну војску кроз софијско поље кроз драгомански кланац и преко Пирота и Куновице на Ниш, већ је након саветовања са војсковођама ударио дужим путем преко Ћустендила и Кратова за Косово.

Константин Дејановић је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из покорених области, што је показао пример Константина Дејановића. Не зна се ништа поуздано о томе како се у овој прилици држао краљ Марко Мрњавчевић.
Ђурађ II Страцимировић Балшић, зет кнеза Лазара, из страха од турске одмазде, није помогао српску одбрану на Косову пољу, као ни остала двојица зетова, Јован Александар бугарски царевић, и мачвански бан Никола Горјански. Преко области турског вазала Константина Драгаша, војска султана Мурата је избила на Косово поље.
За разлику од Турака, српска војска је била тешко оклопљена, по узору на Запад. Војници су углавном носили одела од сукна, а лети од лана и конопља. Богата српска властела је носила гиздаву одећу, са кожним дугим прслуцима преко панцира и чизме са сребрним украсима. Њихови коњи су били однеговани и често су имали оклопе са украсима од сребра или злата.

Турци су последње коначиште, пре Косова, имали у близини утврђеног града Ново Брдо. Пред молитву, турским војницима се обратио Муратов син Бајазит, обећавајући им сво српско богатство и робље, ако се као правоверни буду храбро борили против неверника и извојевали победу.
 
За поприште сукоба између турске и српске војске је одређен терен на брежуљцима испод Приштине, не само што је у тактичком погледу погодан за судар већих оружаних маса него је и у стратегијском погледу кључ свих комуникација које из Поморавља воде ка Јадрану односно из Повардарја на север и северозапад, ка Ибру и ка Босни преко Старог Раса и Лима. Како је то формулисао Јован Цвијић, ко држи Косово, тај влада не само Србијом него и централном балканском облашћу. То је дакле, једна од најважнијих стратегијских тачака и позиција на Балканском полуострву.
 
Рано ујутру у уторак 28. јуна 1389. године (15. јуна по старом календару), на Косову пољу између Приштине и река Лаба и Ситнице, на дан Светог Вида, на Видовдан, започела је судбоносна битка између турске и српске војске.
Пуцњима из топова, чија камена ђулад нису могла ни да домаше непријатеља због велике удаљености, отпочео је бој на пространом Косову пољу, између Приштине и Лаба.

Султан Мурат I није могао имати више од 30.000 ратника. Кнез Лазар је са савезничким одредима могао да има војску негде између 15.000 и 20.000 ратника. Он је успео да придобије већину српских великаша, пре свега своје савезнике, сроднике и вазале.
Ту су били Вук Бранковић и Лазареви сестрићи, браћа Стефан и Лазар Мусић. Твртко I Котроманић је послао војску коју је предводио прослављени војвода Влатко Вуковић, а у њој су били окупљени и припадници најзнатнијих властеоских породица из Босне

Појединости о целом току битке нису познате. Непознато је ни кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по касније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина "Похвала Кнезу Лазару", писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, "Герасимов летопис" (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора каже се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва.

Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султановог сина Јакуба. Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи. Добро се држало и крило Вука Бранковића. Победу у корист Турака решио је Бајазит, брз и одлучан и с тога прозван "Јилдирим" (Муња).

Кнез Лазар борио се храбро, али турском налету није могао одолети. У српској војсци није било јединства команде и повезаности. Рањен, он је пао Турцима у руке и био посечен у одмазди за Муратову главу.

Одељења Вука Бранковића и Влатка Вуковића могла су да се спасу, јер их Турци нису далеко прогонили. Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо и да одмах потом крене кући и да би осигурао свој престо. Уз кнеза Лазара, погинули су и његови сестрићи браћа Мусићи. Страдао је несумњиво и велики део српске војске. Вук Бранковић и војвода Влатко Вуковић су преживели бој.
Народно предање тешко је осудило Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио. Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну много каснију туђу издају на Косову, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезовe.
 
Глас о боју на Косову одјекнуо је на далеко због погибије оба владаоца, али они су, како је речено, изгубили животе не у окршају него изван борбе. Како су се Турци повукли, мислило се првих дана да су хришћани победили.

Краљ Твртко I Котроманић је писао почетком августа Трогиранима и два месеца касније и Фирентинцима, славећи победу над Турцима. Босански краљ се хвалио да је победа дело његове војске коју је предводио Влатко Вуковић. Писмо Фирентинцима није сачувано, али се из њиховог одговора 20. октобра 1389. године може наслутити садржај Твртковог писма. Фирентинска општина је честитала краљу Твртку победу. На запад су стизале вести о хришћанској победи. Звона цркве Нотр-дам у Паризу су се огласила, славећи победу над неверницима.

Вести о турском поразу свакако да су потицале из чињенице да је турски султан погинуо, а да се турска војска повукла са бојишта. Свакако да је такво гледиште одговарало жељама хришћанских савременика, да се стане на пут османској најезди. Отуд је и највећа пажња поклоњена околности, која није подлегала сумњи, да је турско напредовање заиста, макар привремено заустављено, и да је њихова сила устукнула пред српским отпором. Сви извори у години битке, па и нешто касније, говоре о српској победи на Косову. Каснији дубровачки анали и једна италијанска хроника говоре о неодлучном исходу са великим губицима на обе стране. Константин Филозоф, писац житија деспота Стефана Лазаревића из четврте деценије XV века, описује Косовску битку као пораз, као и сви каснији извори, што је ушло и у народну традицију.

Губици у Косовском боју били су поразни за обе стране у сукобу. Османско царство је лакше преболело сатирање своје војске. Србија није могла да надокнади погибију Великомученика Лазара, феудалног племства и витезова. Српска држава је остала обезглављена на дуже време. Последице битке на то недвосмислено указују. У Србији је вест о Лазаревој погибији оставила дубок утисак. Култ његове мученичке смрти потекао је из Косовског опредељења, које је после његове смрти развила црква: Косовско опредељење, ослоњено на библијске мотиве, налаже жртвовање у корист општег добра државе и народа, и вечне небеске славе, уместо да се у служби одржања земаљске власти пристане на покорност туђину. Својим небеским опредељењем, Лазар је у каснијој народној усменој традицији заслужио царску титулу.
 
О Вуковој издаји не би се могло говорити ни на основу његовог каснијег понашања, кад је постао политички супарник синовима кнеза Лазара. Његова издаја могла би се непобитно утврдити само са становишта морала витешког феудалног друштва. Према схватањима оног времена, Вук је издао свога господара самим тим што уз њега, није погинуо.
Али да ипак није било тако, најбоље сведочи чињеница да је скоро до своје смрти Вук Бранковић био једини који је пружао отпор Турцима и у годинама након Косовске битке. Међутим, тај отпор није дуго трајао. Вук није могао да избегне судбину турског вазала. Већ јануара 1392. године Турци су од њега узели Скопље које постаје важно упориште за даља освајања према северу. У таквим околностима Вук је морао да прихвати преговоре са султаном Бајазитом и да у новембру исте године прими вазалне обавезе, што је значило плаћање данка и учествовање у турским војним походима. Али и поред тога он није био веран вазал Турцима. Познато је да није учествовао на скупу Бајазитових хришћанских вазала у Серу, у зиму 1393/94, као ни у бици на Ровинама у мају 1395. године, где су као турски вазали погинули краљ Марко Мрњавчевић и Константин Драгаш, а учествовали су још Стефан Лазаревић и Константин Балшић.
Иако је пружао отпор, Вук је пао у руке султану и остао у тамници до краја живота, где је и умро 6. октобра 1397. године. Највећи део његових земаља султан је поклонио Лазаревићима, задржавши за себе само стратешки важне тврђаве.
 
Свакако да је Косовска битка најзначајнији догађај који се 1389. године одиграо у Србији, и на читавом европском тлу. Не само што су политичке последице српског пораза биле дубоке и далекосежне, него се и свест да се тада заиста одиграло нешто драматично и судбоносно, дубоко урезала у памћење каснијих нараштаја, као општи симбол овоземаљских патњи и страдања, и завет борбе и опстанка. Стога је и остало мање познато да је Србију у истој години, задесила још једна страна инвазија. Угарски краљ Сигисмунд Луксембуршки у октобру 1389. године прешао је Саву, продро у Србију и освојио неке градове на њеном северу.
Непосредно после Косовске битке, Србија је остала неспособна да се брани, и од Турака и од Угара.
 
Помирење Српске и Васељенске патријаршије

За век и по своје самосталности, српска црква је држећи се начела која је поставио Свети Сава, одржавала унутрашњи склад у држави Немањића, духовни, културни и политички. Црква је задржала извесне слободе, у односу на световну власт, чувајући идеју државног јединства.
Кључно питање у овом периоду владавине кнеза Лазара је било уређење нарушених односа између Српске и Цариградске тј. Васељенске патријаршије.
До раскола двеју православних цркава дошло је пошто је 1346. године Душан уздигао српску цркву на ранг патријаршије. На Душанов акт Цариградска патријаршија је реаговала и изрекла проклетство, и бацила је анатема на српску цркву. Раскол је произвео крупне потешкоће у свакодневном животу, нарочито тамо где су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије остали српски свештеници. Нелагодност се осећала и у Светој Гори, коју настањују, једни недалеко од других, грчки и српски монаси. Преговоре о измирењу започео је сам цар Душан, затим и деспот Угљеша.
Крајем 1374. године хиландарски монах старац Исаија посетио је кнеза Лазара, и изнео му потребу измирења сестринских цркава.
Српски патријарх Сава IV је подржао монаха Исаију и кнеза Лазара у труду око измирења Српске цркве и Цариградске патријаршије. Пошто је постигнут договор унутар Српске цркве и почети преговори са Цариградом, васељенски патријарх признао је Српску патријаршију, уз услов да се грчке црквене области убудуће не припајају српским. Измирење је свечано проглашено 1375. године на гробу цара Душана у цркви Светих Архангела у Призрену, и скинуто је проклетство са Српске цркве и српских царева Душана и Уроша. Државни сабор у Пећи је одржан 30. октобра 1375. године, на коме су присуствовали Лазар Хребељановић и Ђурађ Балшић. За српског патријарха је изабран бугарин Јефрем, побожни светогорски пустињак.
 
Турци а ни други муслимани не почимљу рат петком а поготово петком у јутро. Значи прича да су нашли српску и савезничку војску поспане и пијане не стоји. пре ће бити да је Мурат са главном војском дошао на време. и разбио федералну војску из које се само Маџарски краљ Луис први анжујски спасио. И по повратку даровао цркви Маријазел близу Беча једну капелу која је и данас тамо.
 
Значи прича да су нашли српску и савезничку војску поспане и пијане не стоји. пре ће бити да је.

Prije ce biti da nije .. Nije to prvi put u istoriji ratovanja da tako nesto desilo. A bogme ni zadnji. Slicno se desilo i francuskim vitezovima u jednoj bici sa Englezima (ne sjecam se tacno koje god.). Iako su bili jaci, potuceni su do nogu .. Pjanstvo i proslava pobjede unaprijed skupo je placena, iako su ovi bili daleko jaci od Engleza. Cak su paradirali ulicama sa kavezom koji su napravili za engleskog kralja ..
 
Prije ce biti da nije .. Nije to prvi put u istoriji ratovanja da tako nesto desilo. A bogme ni zadnji. Slicno se desilo i francuskim vitezovima u jednoj bici sa Englezima (ne sjecam se tacno koje god.). Iako su bili jaci, potuceni su do nogu .. Pjanstvo i proslava pobjede unaprijed skupo je placena, iako su ovi bili daleko jaci od Engleza. Cak su paradirali ulicama sa kavezom koji su napravili za engleskog kralja ..
један случај не потврђује друге, ипак је било око 30 хиљада хришћана а Турака око десет. И Турци нису победили само војску него су уништили и велики део Вукашинове државе То се не слаже
 
Koliko sam ja shvatio taj deo istorije, bitka na reci Marici nije bila bitka nego pokolj-na zalost Srba.
Mislim da Maricka bitka kao takva nije nista znacila za Osmanlije,da bi zbog nje poveli veliku vojsku na "ugovoreno" bojiste (Kosovo polje).
Neke druge bitke, izmedju Maricke i Kosovske, su dale Muratu povod da povede toliku vojsku protiv kneza Lazara.
Osmanlijska vojska je sigurno bila veca od Srpske, jer Turci sa lako oklopljenom vojskom sigurno ne bi krenuli na srpsku srednje i tesko oklopljenu, jedan na jedan.
Verovatno je jedan od strategijski planova sa srpske strane bio da se silovitim udarom konjice probije obruc turske vojske oko sultana i ubije sam Murat.( nije Murat lezao na minderlucima ispod dok je trajala borba)
Vuk Brankovic se borio protiv turaka i pre i posle Kosovske bitke, borio se na svojoj teritoriji. Zar je mogao da bude izdajnik?
Moje misljenje je da se posle pogibije sultana, turska vojska povlacila.
Isto tako je veci deo srpske vojske odustao od daljeg gonjenja turaka i opstao gde je ili vec krenuo kucama da slavi pobedu.
Deo vojske kneza Lazara je gonio tursku vojsku i tada je "pao" knez Lazar.
Kosovsku bitku bi u svakom slucaju trebalo slaviti kao pobedu.
Ono sto se kasnije desavalo je prica za sebe.
 
Po nekim pricama Murat uopste nije hteo da ratuje sa Lazarom vec je hteo da ide u Bosnu. Godinu-dve pre toga njegova vojska je upala u Bosnu ali je bila potucena od Vlatka. I to mi je jedna od cudnih stvari, posto do Bosne oni moraju da predju ili morem ili preko Balsic-Brankovic-Hrebelj... teritorije. E sad vojska od 5000-10000 ne prelazi bas tako na brzinu i neprimetno. Kako to da tada nije doslo do sukoba i da li je neko bio u savezu sa njima da bi ih pustio.
Lazar je vec ratovao sa Muratom oko Nisa i tog podrucja tako da je verovatno procena Murata da ako on ne krene da resava probleme na zapadu da ce zapad doci do njega.
Zanimljivo mi je i da posle bitke na Marici, ne pominje se ni jedna druga bitka. Ceo taj deo Srbije je jednostavno predat turcima. I sem nekih upada i pogranicnih borbi cela orijentacija turske je na istoku. Mozda su turci smatrali da sa padom Vukasinove kraljevine da je ustvari pala i Srbija, ili posto je sklopljen vazalski odnos sa Markom i Dragasima da je taj prostor postao neka tampon zona tako da nece Srbi napadati Srbe a samim tim ni turke koji su posle.
 
Митологизација јачине двеју војски на Косову у народној епици се креће у два смера. Један је наглашавање надмоћи турске војске у одломцима песама косовског циклуса ("Косанчић Иван уходи Турке") где "сви да се у со преметнемо, не би Турком ручак осолили". Овде се наглашава појединачна храброст српских јунака, који чак скривају од кнеза јачину турске војске да се кнез не би уплашио.

Друга тенденција је преувеличавање снаге српске војске у песми познатој као "Пропаст царства српскога" и указивање на издају Вука Бранковића као једини разлог пораза на Косову. Идеја је да се сачува свест о некадашњој великој и супериорној моћи српске државе и да се уз то укаже на неслогу и издају као узрок националних недаће, и дабоме назначи потреба за оданошћу и слогом.

Из ове песме потиче и мит о опредељењу за царство небеско и касније раубована флоскула о Србима као небеском народу. Реч је о томе да након пада државе је српска држава из реалног простора премештена у метафизички простор, који је неопипљив али у коме се чува сећање на Косово и стару државу. То је сама срж косовског мита.

Иначе, ова песма је контрадикторна. Узрок пораза види у Лазаревом опредељењу за небеско царство, науштрб земаљског, али ипак надмоћна српска војска претрпи пораз само захваљујући издаји Вука Бранковића.
 
Pa to ti je ona prica o Judi i Hristu, gde je Juda izdao Hrista, ali Hrist ne bi postao ono sto jeste da ga Juda nije izdao. I uz to je znao da ce ga Juda izdati i da to treba da uradi jer je tako zapisano i treba da bude.
Ovako smo mi u pesmama dobili naseg Hrista i naseg Judu.
 

Back
Top