Jel zna neko zasto je to tako?
Mislim da svaki strani jezik u početku procesa savladavanja svima zvuči manje-više čudno i smešno, ali se to prevazilazi sa pronalaženjem neke realne svrhe učenja istog kao i ulaženjem u smisao.
Npr. kada sam sa majkom po prvi put sa nekih 5-6 godina izgovarala famozno ''Do you speak English?'' ili ono ''My name is...'', ona se potrudila da mi učenje tog jezika predstavi kao nešto ekstremno važno, nimalo smešno, goropadno... i kroz školovanje mi je uvek bilo ekstremno važno da naučim što više mogu, baš sam bila onako-naelektrisana više nego za bilo koji drugi predmet.
Ta floskula da zvuči kao da govorniici imaju vruć krompir u ustima ne pije vodu, jer se isto može reći i za francuski, arapski... a, Boga mi i kineski... i konačno-sve druge jezike koji ne pripadaju južnoslovenskim jezicima...
Strani jezik mora da zvuči drugačije od onoga koji poznajemo po rođenju, tim pre ako je dalji po familijama i grupama.
Mislim, to je prosto odbojnost prema nepoznatom, i može se prepoznati u najjednostavnijim primerima. Kada nam se nepoznat čovek obraća iznenada na ulici- mi instinktivno zauzimamo odbrambeni stav, dok to ne radimo kada nam se majka obraća-nju poznajemo, opušteni smo u razgovoru sa njom.
Kačimo se za dijalekte, smeta nam ako nešto nije po našem-tipa, kad Leskovčanin ili Vranjanac zagužvaju, Boga mi, ni srpski nam više nije tako blizak kao što smo mislili!
