SREDSTVO PROTIV ISUŠIVANJA
Suša je nešto najbolje što Priroda daje zemljoradnicima za povećanje prinosa.
Pretpostavljam, da će ovakav nastup kod mnogih čitalaca sada izazvati, u najmanju ruku, nedoumicu. Ali, ne žurite sa zaključcima, da ne bi ponavljali greške naših predaka. No, krenimo redom...
Sve je počelo 1876.g., kada je iz štampe izašla knjižica nepoznatog autora I. Bočinskog, dugačkog i neprivlačnog naslova: „O različitim cenama šećerne repe i šećera, o njihovoj proizvodnji i preradi, a takođe i o korišćenju atmosferskih đubriva, zasnovanom na novoj metodi obrade zemlje“. Autor je tvrdio i dokazivao rezultatima svojih ogleda, da suša ne treba da bude strašna zemljoradnicima, da sa njom izađemo na kraj pruža nam mogućnost sama Priroda, zbog toga što „razlika temperature vazduha nad zemljom i temperature zemlje na dubini od 1,5 aršina (aršin – 71 sm) od maja do jeseni može dostići i 12o C. A to znači da šećerna repa (kao i druge kulture) može rasti i donositi veće prinose bez oranja i bez zalivanja, čak i kad je suša“.
Takvo nešto zvanična nauka nije mogla da podnese. Pukao je spor i skandal čak kao u Čehova, koji je opisao naravi tog vremena: „Pa, šta je umislio, podlac! Predlaže da se ne ore! Tada će, kaže, rosa zalivati! Pa zar danju rosa?! Kad je suša! Jeli neko video rosu u vreme vrućina? U zemlji ne može biti nikakve rose, zbog toga što ne može nikada biti!“
Jednom rečju, emocije i uvredljivo samoljublje naučnih autoriteta nisu dozvolili da se uđe u suštinu navoda nepoznatog autora. A prost narod tada nije znao, da se u vazduhu stalno nalazi izvesna količina vode, koju možemo iskoristiti u borbi protiv suše. Uostalom, ovo ne znaju ni današnji zemljoradnici, koji, čak, imaju diplome agronoma, iz jednostavnog razloga: nisu o tome učili u visokim školama i na fakultetima, nije predviđeno po programu.
Suština pojave je jednostavna: što je veća temperatura vazduha, veća je njegova prosečna vlažnost. Naprimer, za vreme suše, kada temperatura vazduha dostigne i 50 stepeni, u svakom kubnom metru vazduha ima 92 gr vode. Ali čim taj vruć vazduh dospe u zemlju i ohladi se tamo, recimo, do temperature, približno 40, onda prema Fizičkim zakonima Prirode, količina sadržaja vode se smanjuje do 55 gr. A razlika (92 – 55 gr) – tačno 37 gr tu se taloži u obliku rose ili kondezanta, kako nauka kaže. Setite se kako se u trenutku oznoji šerpa ili flaša, koje izvadimo iz hladnjaka. To je i dokazivao I. Bočinski svojim savremenicima, ali nije mogao da nadvlada inerciju konzervatizma. Pokušajmo da ga shvatimo danas, sa novim nivoom znanja.
Proces taloženja rose u zemlji omogućuje se propusnošću zemlje. Ona treba da bude rastresita. Kapilarna. Osenčena organskim otpacima ili tankim (5 sm) razriljanim slojem.
Pravu prirodnu rastresitost zemlje omogućuje biljni svet. Treba da znate, da, naprimer, pšenica ili, recimo ječam, koje ste posejali, idu korenovima u dubinu više od 1,5 metara (samo iščupani su kratki, iskidali su se), i imaju takvo gustu razgranatost dugih i kratkih izdanaka, čija ukupna dužina premašuje 80 – 85 km! Samo možemo da zamislimo kakva je to najlepša i najvišeg stepena vrednosti majstorija Prirode! A pored druga, druge... Korenje izumrlih biljaka ostavlja celu mrežu vodeno-vazdušnih prolaza, tunelčića. Tako se i stvara prirodna rastresitost zemlje. I sve to, tako unikalnu i neponovljivu zemlju, paraju plugovima radi nekakve njihove „rastresitosti“, uporedive samo sa apokalipsom. I pri tom se čude, zbog čega se smanjuju prinosi.
Objašnjenje je jednostavno: oranjem se uništava KAPILARNOST ZEMLJE – drugi, najvažniji uslov za korišćenje atmosferske irigacije. Jer rosa, koja se taloži u dubokim slojevima zemlje, treba da se podigne ka gornjim toplijim slojevima, gde se nalazi glavna masa aerobnih bakterija, gde se vrši proces nitrifikacije. Ovaj uslov Prirode se može sačuvati zabranom oranja. Uostalom, sa korišću za ekonomiku, manje rashoda, veći prinos. U belgorodskoj oblasti, naprimer, poslednjih godina, prešli su na obradu zemlje tanjiranjem. I, za rezultat, imaju povećane prinose žita - 10-15 centnera po hektaru. A to je samo jedna agrotehnička mera, koja uvažava zahteve Prirode.
Treći uslov – OSENČENOST ZEMLJE. Za to da bi se za vreme suše u zemlji nataložilo što više rose, potrebno je povećati razliku između temperature vazduha i zemlje. Ovo se može uraditi posipanjem bilo koje organike (slama, trava, piljevina i dr.) ili površinskim rastresanjem zemlje na dubinu 4-5 sm, kako je savetovao P. A. Kostićev. Pokazalo se, da ako se zemlja rastrese dublje, rosa se ne taloži.
Ako se primenjuje posip, koji vremenom istruli i đubri zemlju, onda se efekat taloženja rose pojačava: humus više apsorbuje vode i duže je zadržava. Uz to ovaj gornji humusni sloj ne samo što bolje štiti zemlju od prekomernog zagrevanja danju, već i veoma povoljno utiče na taloženje NOĆNE ROSE. Noću se vazduh hladi brže od zemlje, i tako, hladniji, ulazi u dubinu. Odande istiskuje topli zemljišni vazduh, koji odlazi gore, sa svoje strane, kondezuje rosu u gornjem ohlađenom sloju zemlje.
Zvanična nauka u prošlom veku je opovrgla ideje I. Bočinskog. Ali, kako reče A. S. Puškin, „Nikakvim bogatstvom se ne može otkupiti uticaj obnarodovane misli“. Ostale su pristalice. Jedan od njih je bio Ivan Jevgenijević Ovsinski, koji je radio kao upravnik imanja na jugu Rusije. Srećući se sa sušom, on je u praksi primenio atmosfersku irigaciju i, uopštivši radove pristalica organske zemljoradnje, napisao je knjigu „Nov sistem zemljoradnje“, Kijev, 1899.g. Međutim, ni njegov rad nije naišao na podršku, potvrdivši na taj način staru poslovicu da među svojima proroka nema. Do revolucije i u sovjetsko vreme, sve do 1954.g., redovno su se pojavljivali kritički članci koji su dokazivali neubedljivost ideja Ovsinskog. Već nije bilo ni knjige, ni ljudi, koji bi je čitali, ali još uvek se pominjao retrogradni autor, koji je (zamisli samo!) predlagao nov sistem zemljoradnje! Bez oranja plugom, sa orošavanjem rosom, sa potpunim negiranjem korišćenja mineralnih đubriva.
Verovatno, ovi članci su bili potrebni i nekima zainteresovanim za proširenje proizvodnje plugova i đubriva, isplatilo se. Jer, Ovsinski nije samo podigao na pijedestal nove ideje zemljoradnje, već je i u praksi dokazao njihovu visoku efektivnost i isplativost. Ispostavilo se da njegov „Novi sistem zemljoradnje“ nije mogao da se nosi ravnopravno sa najstrašnijom nevoljom – sušom.
Zbog večitog prokletstva zemljoradnika, suša se pretvorila u najbolji period za zrenje žita. Pri tom, jedino o čemu treba voditi računa, govorio je Ovsinski, je da nikako ne dirate zemlju plugom. I onda će, i bez kiše, biljke dobiti vlage u izobilju, na račun atmosferske irigacije. Njegove njive su plenile poglede zemljoradnika, koji su dolazili da ih pogledaju, svojom svežinom u najsušnijim godinama, kada su okolne njive bile totalno uništene sušom.
Ovsinski je pisao: „Neki sumnjaju da se iznad mojih njiva spustila kiša, drugi u tome vide nekakvu tajnu, čaroliju, iako se to objašnjava veoma lako i postiže se najjednostavnijim sredstvima. Sada sam ja, ne samo miran, već i sa nekakvim zadovoljstvom očekujem taj strašan bič zemljoradnje – sušu. Uz naše površinsko oranje (5 sm), u zemlji se taloži takva masa vode, da za vreme najveće suše ispod tankog i suvog površinskog sloja, bude blato. Biljke kod nas obavezno niknu i rastu bez kiše, a lepo vreme nam olakšava posao na njivi, i onda nam je kiša veoma često velika smetnja“.
Ipak se mnogi interesuju, koliko tamo bude te rose? Još jedan sledbenik I. Bočinskog, agronom Tkačenko, je izračunao koliko je nakupljene podzemne rose u sloju debljine jedan aršin (1 aršin – 71 sm) i dobio je cifru 61 000 vedara po hektaru. A zbog toga što rosa sadrži u sebi čestice azotnih jedinjenja, onda zajedno sa njom u zemlju uđe 60 kg azota po hektaru. Ne kupljenog, ne dovezenog, već azota koji je doleteo iz vazduha.
Postavlja se opravdano pitanje, zbog čega nisu za vreme sovjetske vlasti zatražili radove Bočinskog i Ovsinskog i radili po njima, već su ih samo izkritikovali i zaćutali. Da se odgovori odjednom – ne može se. Postojao je period kada su stvarani instituti i stanice za podršku za izučavanje suše i borbe protiv nje, branile su se doktorske disertacije. Međutim, sve je to ostajalo kao trećerazredni problem, jer je glavni pravac kretanja zemlje bila sveopšta industrijalizacija (što više traktora i plugova), hemizacija (što više mineralnih đubriva i hemijskih otrova), obrada neuzoranih i neobrađenih njiva. Ogromni gubici su pravdani objašnjenjima neviđenim skokovima prinosa i sveopšteg izobilja. Ciljevi su dobri, parole pravilne. U takvim uslovima čak i najprostija rešenja o jeftinoj i produktivnoj agrotehnici su postajala nedopustive pobune, koje podrivaju veru u generalnu strategiju partije i vlade.
Atmosfersku irigaciju (navodnjavanje) su upisali u vodeni i vazdušni režim zemlje savremene zemljoradnje, a njhove otkrivače i izumitelje izbacili sa spiskova naučne literature. O atmosferskoj irigaciji, činilo se da su svi zaboravili... Sve do pojave crnih bura, koje su odjednom skinule humus (crnicu) sa miliona hektara. Tada su samo dozvolili heroju socijalističkog rada T. S. Maljcevu da primeni metod površinske obrade zemlje Ovsinskog, prirodno, bez pominjanja njegovog imena. Visoki rezultati Maljceva su bili veoma ubedljivi, ali primenu nisu dobili. Kako su do tada orali, nastavili su i dalje. Ne razmišljajući o tome zbog čega SAD, Kanada i evropske zemlje odavno ne oru plugovima i ne proizvode ih: svi radovi na pripremi zemlje vrše se kultivatorima i tanjiračama. Verovatno su tamo ranije od nas prihvatili ideje I. Bočinskog, I. Ovsinskog, P. Kostičeva i drugih ruskih istraživača i naučnika.
