donkihot999
Zainteresovan član
- Poruka
- 231
Evo kako TO rade nasi prijatelji Amerika i EU i njihovi MEDIJI zajedno sa nasim izdajnickim medijima RTS,B52,RTV ,Studio B ,Blic,Politika.....
"Излагање Слободана Ерића на Светском самиту медија који је у Москви организовала новинска агенција ИТАР ТАСС
Даме и господо, поштоване колеге,
Желим да Вас све поздравим и да се захвалим нашим домаћинима, колегама из агенције Итар-Taс, који су организовали ову корисну и импозантну конференцију.
Информисање је делатност од посебне одговорности за једно друштво. Због тога се у импресумима листова код нас у Србији поред придева „главни“ додаје и „одговорни“ уредник. Али многи у нашој професији нису одговорни, или појам одговорности тумаче прилично флексибилно. Несумњиво је да се новинарство налази у једној врсти транзиције, која је пре свега узрокована технолошким променама и иновацијама. ...
.......
Ја ћу се, као на индикативне, посебно осврнути на два примера таквих манипулација јавним мњењем; на „масакр у сиријском месту Хула“ и „масакр у селу Рачак“ у српској покрајини Косову и Метохији, који се догодио 1999. године. Подсећам да се српска полиција 15. јануара 1999. сукобила са албанским екстремистима, припадницима УЧК (Ослободилачке војске Косова) у селу Рачак, због чега је оптужена за „масакр недужних цивила“. Сви извештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули терористи, припадници УЧК, али је шеф верификационе мисије ОЕБС на Косову и Метохији, Американац Вилијам Вокер, изјавио да су масакрирани цивили. Већина светских медија, посебно западних, без икакве провере и истраге пренела је Вокерово изјаву, што је послужило као изговор за НАТО бомбардовање Србије у марту 1999. године.
Насупрот том − захваљујући медијима − општеприхваћеном мишљењу у светском јавном мњењу, да је у Рачку био „масакр цивила“, три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, које су настале од метака испаљених из даљине. На шакама тридесет седам од четрдесет тела, методом парафинске рукавице, откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно пре смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби. Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности, пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен тадашњем председништву у Бону, никад није објављен.
Пре нешто више од месец дана у сиријском месту Хула догодио се масакр у којем је погинуло сто осам људи, међу којима и четрдесет деветоро деце и двадесет осам жена. Сви велики светски медији, посебно западни, без икакве озбиљније провере и истраге, пренели су ставове који за масакр у Хули сматрају одговорним снаге сиријског председника Башара ел Асада. Шеф посматрачке мисије УН у Сирији, генерал Роберт Муд, најпре је рекао да су погинули убијени тенковском и артиљеријском ватром сиријских снага, а касније се испоставило да су жртве убијене стрељачким оружјем, као и да су многе од жртава преклане. Неколико дана од првих извешаја о масакру у Хули, САД, Француска, Велика Британија, Немачка и још неколико западних земаља објавиле су да ће у знак протеста протерати сиријске амбасадоре.
Прилично незапажено у западном свету прошао је истраживачки текст познатог немачког новинара Рајнера Хермана, за дневни лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“. Херман, међутим, извештава да су жртве у селу Талду, у области Хула, све из алавитске и шиитске мањине, које подржавају Асадов режим, а да су џелати снаге повезане са побуњеничком (сунитском) Слободном сиријском армијом. Позната су, пише он, имена осамдесет четири убијена цивила. То су очеви, мајке и четрдесет деветоро деце из породица Ал Сајид и Абдеразак, као и рођаци посланика у парламенту Абдалмутија Машлаба. Њихове комшије су поштеђене. Од свих чланова породице Ал Сајед, преживео је један једини једанаестогодишњи дечак, који каже да су убице имале обријане главе и дуге браде. То, према писању немачког новинара, указује на „џихадистичке фанатике“, а не на прорежимске милиције.
Његовим налазима, уколико се испоставе као тачни, у потпуности се руши званична верзија догађаја у Хули која је навела неке западне званичнике да отворено говоре о војној интервенцији у Сирији.
Као сведоци преваре у Хули помињу се и монахиње из оближњег хришћанског манастира Светог Џејмса. Према изворима из манастира које је цитирао холандски експерт за питања Блиског истока, Мартин Јансен, наоружани побуњеници убијали су „читаве алавитске породице“ у селу Талдо у региону Хуле. Већ почетком априла, мати Агнес Маријам из манастира Светог Џејмса упозорила је да се зверства побуњеника препакују и представљају − како у арапским, тако и у западним медијима − као злочини режима. Она је навела случај масакра у насељу Халидија у Хомсу. Према извештају објављеном на француском језику на веб-сајту овог манастира, побуњеници су затворили хришћанске и алавитске таоце у зграду у Калидији и потом је разнели динамитом. Затим су тај злочин приписали сиријској војсци. „Упркос томе што је овај акт приписан сиријској војсци /.../ докази и сведочења су необориви: то је била операција предузета од стране наоружане групе повезане са опозицијом“, написала је мати Агнес Маријам. Несумњиво је да масакр у Хули, као и случај Рачак, имао за циљ да припреми јавно мњење за страну војну интервенцију која би имала „хуманитарне мотиве“. Ова страшна пракса може се означити, без икаквог претеривања, као менаџмент покоља, или управљање злочином!!!.
А сада бих нешто рекао о вези између невладиних организација и медија. Та веза може да буде корисна, али често је веза између невладиних организација и медија савез на рачун истине.
На тренутак ћу се поново вратити у Сирију. Од почетка конфликта у Сирији најчешће коришћени извор била је сиријска „Опсерваторија за људска права“, са седиштем у Лондону. Ова невладина организација је из дана у дан обавештавала светску јавност о борбама које се воде у Сирији и о броју погинулих: „Данас је у Холмсу погинуло сто осамдесет цивила...“, и тако скоро свакодневно. Ни у једном извештају се не помињу имена погинулих, нема релевантих снимака са терена, или изјава сведока који би то потврдили... Просто је зачуђујуће како највећи број светских медија, без задршке и коментара, преноси извештаје „Сиријске опсерваторије за људска права“ из Лондона. Наравно да у рату није лако прикупити доказе, сиријска војска ограничава приступ новинарима, али онда се не може са толиком поузданошћу и лакоћом саопштавати ова црна хроника смрти из Сирије.
Нису све невладине организације исте, неке су веома корисне и излазе у сусрет разним потребама грађана. Ја овде говорим о невладиним организацијама које су се уз подршку одређених медија агресивно наметнуле као важан актер у политичком животу многих земаља. Те невладине организације упућују захтеве за демократизацију друштва, траже од политичара да буду отворени за јавност и ставе на увид своја примања и како финсирају своје политичке кампање. Добро, то је у реду, али постављам питање колико су саме невладине организације демократске саме за себе, како се доносе одлуке унутар тих организација, како се финансирају, колико су ти који траже отвореност и сами отворени... Мислим да веома мало знамо о томе. Велико је питање да ли су неке невладине организације фактор демократизације или препрека за демократизацију друштва.
Ми смо сведоци да се овде, у Русији, уз подршку таквих организација и медија који их прате, покушава преко неколико хиљада или, свеједно, неколико десетина хиљада људи који протествују, оспори легално спроведен изборни процес. Упркос томе што и представници самих невладиних организација тврде да би Путин свакако победио, они и даље настављају да оспоравају изборе.
Желим на крају да кажем да, по мом мишљењу, граница дозвољеног може бити само у оквиру граница истине. Новинарство се може трансформисати под утицајем нових технологија, тржишта, али новинарство без истине губи смисао. Наравно да је питање слободе новинарског изражавања повезано са власничком структуром медија. Некада је главни проблем био интервенција државе, а данас, поред тога, ми имамо медије чији су власници велике корпорације, имамо медије који су под утицајем разних глобалних центара моћи; ти центри су независни и од држава, они не подлежу никаквом изборном процесу, никаквој контроли.
..........
Поштоване колеге, од нас, од нашег одговорног односа, зависи да ли ће овај свет у будућности бити боље и безбедније место за све нас.
На крају желим и све нас овде, али и све оне политичке и друге структуре, као и колеге који су директно или индиректно учествовали у скривању истине и манипулацијама јавног мњења, да подсетим на речи из Библије да „не постоји ништа тајно што неће бити јавно“.
Хвала.
Сајт догађаја:
http://wms2012.org/en/#/en/c6.html
Објављено у Геополитици бр. 54, јул / август 2012
Ja OVO nisam video ni cuo na RTS-u,B52, i ostalim placenim pro-zapadnim "slobodnim" MEDIJIMA !! niti reakcije NVO !!
"Излагање Слободана Ерића на Светском самиту медија који је у Москви организовала новинска агенција ИТАР ТАСС
Даме и господо, поштоване колеге,
Желим да Вас све поздравим и да се захвалим нашим домаћинима, колегама из агенције Итар-Taс, који су организовали ову корисну и импозантну конференцију.
Информисање је делатност од посебне одговорности за једно друштво. Због тога се у импресумима листова код нас у Србији поред придева „главни“ додаје и „одговорни“ уредник. Али многи у нашој професији нису одговорни, или појам одговорности тумаче прилично флексибилно. Несумњиво је да се новинарство налази у једној врсти транзиције, која је пре свега узрокована технолошким променама и иновацијама. ...
.......
Ја ћу се, као на индикативне, посебно осврнути на два примера таквих манипулација јавним мњењем; на „масакр у сиријском месту Хула“ и „масакр у селу Рачак“ у српској покрајини Косову и Метохији, који се догодио 1999. године. Подсећам да се српска полиција 15. јануара 1999. сукобила са албанским екстремистима, припадницима УЧК (Ослободилачке војске Косова) у селу Рачак, због чега је оптужена за „масакр недужних цивила“. Сви извештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули терористи, припадници УЧК, али је шеф верификационе мисије ОЕБС на Косову и Метохији, Американац Вилијам Вокер, изјавио да су масакрирани цивили. Већина светских медија, посебно западних, без икакве провере и истраге пренела је Вокерово изјаву, што је послужило као изговор за НАТО бомбардовање Србије у марту 1999. године.
Насупрот том − захваљујући медијима − општеприхваћеном мишљењу у светском јавном мњењу, да је у Рачку био „масакр цивила“, три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, које су настале од метака испаљених из даљине. На шакама тридесет седам од четрдесет тела, методом парафинске рукавице, откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно пре смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби. Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности, пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен тадашњем председништву у Бону, никад није објављен.
Пре нешто више од месец дана у сиријском месту Хула догодио се масакр у којем је погинуло сто осам људи, међу којима и четрдесет деветоро деце и двадесет осам жена. Сви велики светски медији, посебно западни, без икакве озбиљније провере и истраге, пренели су ставове који за масакр у Хули сматрају одговорним снаге сиријског председника Башара ел Асада. Шеф посматрачке мисије УН у Сирији, генерал Роберт Муд, најпре је рекао да су погинули убијени тенковском и артиљеријском ватром сиријских снага, а касније се испоставило да су жртве убијене стрељачким оружјем, као и да су многе од жртава преклане. Неколико дана од првих извешаја о масакру у Хули, САД, Француска, Велика Британија, Немачка и још неколико западних земаља објавиле су да ће у знак протеста протерати сиријске амбасадоре.
Прилично незапажено у западном свету прошао је истраживачки текст познатог немачког новинара Рајнера Хермана, за дневни лист „Франкфуртер алгемајне цајтунг“. Херман, међутим, извештава да су жртве у селу Талду, у области Хула, све из алавитске и шиитске мањине, које подржавају Асадов режим, а да су џелати снаге повезане са побуњеничком (сунитском) Слободном сиријском армијом. Позната су, пише он, имена осамдесет четири убијена цивила. То су очеви, мајке и четрдесет деветоро деце из породица Ал Сајид и Абдеразак, као и рођаци посланика у парламенту Абдалмутија Машлаба. Њихове комшије су поштеђене. Од свих чланова породице Ал Сајед, преживео је један једини једанаестогодишњи дечак, који каже да су убице имале обријане главе и дуге браде. То, према писању немачког новинара, указује на „џихадистичке фанатике“, а не на прорежимске милиције.
Његовим налазима, уколико се испоставе као тачни, у потпуности се руши званична верзија догађаја у Хули која је навела неке западне званичнике да отворено говоре о војној интервенцији у Сирији.
Као сведоци преваре у Хули помињу се и монахиње из оближњег хришћанског манастира Светог Џејмса. Према изворима из манастира које је цитирао холандски експерт за питања Блиског истока, Мартин Јансен, наоружани побуњеници убијали су „читаве алавитске породице“ у селу Талдо у региону Хуле. Већ почетком априла, мати Агнес Маријам из манастира Светог Џејмса упозорила је да се зверства побуњеника препакују и представљају − како у арапским, тако и у западним медијима − као злочини режима. Она је навела случај масакра у насељу Халидија у Хомсу. Према извештају објављеном на француском језику на веб-сајту овог манастира, побуњеници су затворили хришћанске и алавитске таоце у зграду у Калидији и потом је разнели динамитом. Затим су тај злочин приписали сиријској војсци. „Упркос томе што је овај акт приписан сиријској војсци /.../ докази и сведочења су необориви: то је била операција предузета од стране наоружане групе повезане са опозицијом“, написала је мати Агнес Маријам. Несумњиво је да масакр у Хули, као и случај Рачак, имао за циљ да припреми јавно мњење за страну војну интервенцију која би имала „хуманитарне мотиве“. Ова страшна пракса може се означити, без икаквог претеривања, као менаџмент покоља, или управљање злочином!!!.
А сада бих нешто рекао о вези између невладиних организација и медија. Та веза може да буде корисна, али често је веза између невладиних организација и медија савез на рачун истине.
На тренутак ћу се поново вратити у Сирију. Од почетка конфликта у Сирији најчешће коришћени извор била је сиријска „Опсерваторија за људска права“, са седиштем у Лондону. Ова невладина организација је из дана у дан обавештавала светску јавност о борбама које се воде у Сирији и о броју погинулих: „Данас је у Холмсу погинуло сто осамдесет цивила...“, и тако скоро свакодневно. Ни у једном извештају се не помињу имена погинулих, нема релевантих снимака са терена, или изјава сведока који би то потврдили... Просто је зачуђујуће како највећи број светских медија, без задршке и коментара, преноси извештаје „Сиријске опсерваторије за људска права“ из Лондона. Наравно да у рату није лако прикупити доказе, сиријска војска ограничава приступ новинарима, али онда се не може са толиком поузданошћу и лакоћом саопштавати ова црна хроника смрти из Сирије.
Нису све невладине организације исте, неке су веома корисне и излазе у сусрет разним потребама грађана. Ја овде говорим о невладиним организацијама које су се уз подршку одређених медија агресивно наметнуле као важан актер у политичком животу многих земаља. Те невладине организације упућују захтеве за демократизацију друштва, траже од политичара да буду отворени за јавност и ставе на увид своја примања и како финсирају своје политичке кампање. Добро, то је у реду, али постављам питање колико су саме невладине организације демократске саме за себе, како се доносе одлуке унутар тих организација, како се финансирају, колико су ти који траже отвореност и сами отворени... Мислим да веома мало знамо о томе. Велико је питање да ли су неке невладине организације фактор демократизације или препрека за демократизацију друштва.
Ми смо сведоци да се овде, у Русији, уз подршку таквих организација и медија који их прате, покушава преко неколико хиљада или, свеједно, неколико десетина хиљада људи који протествују, оспори легално спроведен изборни процес. Упркос томе што и представници самих невладиних организација тврде да би Путин свакако победио, они и даље настављају да оспоравају изборе.
Желим на крају да кажем да, по мом мишљењу, граница дозвољеног може бити само у оквиру граница истине. Новинарство се може трансформисати под утицајем нових технологија, тржишта, али новинарство без истине губи смисао. Наравно да је питање слободе новинарског изражавања повезано са власничком структуром медија. Некада је главни проблем био интервенција државе, а данас, поред тога, ми имамо медије чији су власници велике корпорације, имамо медије који су под утицајем разних глобалних центара моћи; ти центри су независни и од држава, они не подлежу никаквом изборном процесу, никаквој контроли.
..........
Поштоване колеге, од нас, од нашег одговорног односа, зависи да ли ће овај свет у будућности бити боље и безбедније место за све нас.
На крају желим и све нас овде, али и све оне политичке и друге структуре, као и колеге који су директно или индиректно учествовали у скривању истине и манипулацијама јавног мњења, да подсетим на речи из Библије да „не постоји ништа тајно што неће бити јавно“.
Хвала.
Сајт догађаја:
http://wms2012.org/en/#/en/c6.html
Објављено у Геополитици бр. 54, јул / август 2012
Ja OVO nisam video ni cuo na RTS-u,B52, i ostalim placenim pro-zapadnim "slobodnim" MEDIJIMA !! niti reakcije NVO !!
Poslednja izmena:
