Жандармерија: Косово је моја мајка...

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

МРЊА#2

Obećava
Poruka
97
После свих јучерашњих понижења, неприметна у медијима, заклетва жандармерије оставља другачији утисак.
29.06.2012

Јуче је био Видовдан, да нас подсети да се косовске битке за Србе никада не завршавају. То смо јуче видели на путу за Газиместан, неки нови Турци свлачили су мајице српским младићима јер су на њима била српска обележја, а српске заставе су са пуно мржње бацали на земљу поред њих. Неки медији су те младиће већ назвали десничарима, јер је њима сваки патриотизам „десничарење“. Тако данас многи који су етикетирани деснострано заправо могу да буду поносни, јер то новинарским новоговором значи да су родољуби.

Дакле, после свих ових постизборних понижавајућих дана у Београду, савеза неких квазипатриота и квазиевропљана, после свих дојучерашњих косовскометохијских београдских издаја, оно што се јуче дешавало са српским народом на Косову и Метохији опет нас је потресло и протресло.

Прво је на прелазу Мердаре повређено 20 српских младића, који су преваром требало да буду враћени, да им се не дозволи да дођу до Газиместана. На њих је шиптарска полиција пуцала из ватреног оружја и тукла их палицама. А онда је касније током истог Видовдана, по повртку са Газиместана, у Приштини, каменован аутобус пун српске деце. Повређено је њих 16, од којих два дечака теже.

Била је то још једна косовка битка, у којој нису сијали визири и јурили коњи у галопу, али крв је крв, а она је јуче поново проливена на Косову и Метохији.

Притом се онакако како се то увек ради, огласио неки министар да каже како је то срамно, неки секретар да каже да је то за жаљење, остали чак ни то нису рекли пошто су се бавили својим страначким интересима, такмичећи се ко ће да понуди проевропскији концепт, тј. ко ће да понуди већи комад Србије да би добио већи комад евроунијске подршке.

Како су разводњено јуче деловали наслови о томе ко кога и зашто би, а ко кога не би, како смо једни другима деловали безнадежно и јадно, с једне стане гледајући тај политички циркус, а с друге стране крваве обрачуне Шиптара са Србима на КиМ.

Тако је текао Видовдан 2012, понижење за понижењем, мучна стварност која наговештава још трагичнију будућност..
А онда, онако Видовдански, усијано, допрла је до нас заклетва српске жандармерије. Концентрисала сам се да боље чујем сваку реч и нисам могла да верујем својим ушима. Ипак, поверовала сам својим осећајима, истим оним осећајима који су нам срамним политичким потезима, „звездицама“ које су проглашаване за преговарачки успех, успављивани.

Заправо, сви ти политичарчићи нас већ годинама уверавају да српски народ не треба да се „јуначи“, да смо мали, да морамо да играмо по такту великих, да је реалност таква каква је, да Видовдан није победа већ пораз, да велике речи попут родољубља, националног поноса, јунаштва и витештва звуче романтичарски патетично и нимало трезвено, да је 21. век столеће неких других међудржавних и међународних односа, да Косово и Метохија нису питање срца већ политичких одлука...

А онда је генерал Братислав Дикић, командант жандармерије, на обележавњу Видовдана, славе ове полицијске јединице, изговорио речи заклетве пред својим полицајцима:

„Косово је моја мајка,
моје порекло је на Косову,
моји преци су са Косова, моја историја је на Косову,
мој српски народ рођен је на Косову,
моја Србија настала је на Косову.

Без Косова немам мајку,
без Косова немамо порекло,
без Косова немам претке,
без Косова немам историју,
без Косова не постоји мој српски народ,
без Косова не постоји моја Србија.

Народе српски, браћо и сестре,
заклињем се пред Богом, победићу или часно погинути, за моју част, за моје порекло, за моју породицу, за моју Србију. С вером у Бога, за Крст Часни и мајку Србију.
Живела Србија!“


Окрећем се јутрос око себе док гледам овај снимак, видим колеге које с неверицом слушају, потпуно збуњени и видно потресени. Ми више не верујемо да неко може овако, са врха, да каже оно што сви осећамо, не верујемо да нису сви страначки мишеви, да неко може са неколико једноставних, правих речи, после много времена, да нас учини поноснима што смо Срби.

Упозоравам себе да не склизнем под овим емоцијама у патетику, да се потрудим да кажем оно што осећам и што су сви који су ово гледали осетили, неким другим сведенијим речима. Али, онда помислих да нам је и та бојазан неметнута. И да ме баш ме брига за оне који ће рећи „каква патетика“, јер само онај ко је жив да склизне дубоко у себе и тамо пробуди осећања, кога у овом тренутку, док гледа снимак, није срамота да каже да су му очи засузиле и да га у грлу стеже, тај ће смети да каже и: „Косово је моја мајка...!“

А ја само такве рачунам.



Лидија Глишић
 
Pod Tadicem i Dacicem zandarmerija je premlacivala samo srbe da li ce se taj trend nastaviti pod
dvojcem Nikolic-Dacic videcemo.Ali zalosno je da nase sluzbe bezbednosti nemaju informacije
i sposobnosti da saznaju koje su namere siptara pogotovo kad se obelezavaju neki istorijski
dogadjaji.Pustiti tu decu da budu glineni golubovi siptarskim monstrumima i njihovim kamenicama
bez zastite i upozorenja govori kakve su nam sluzbe i bezbednost.
Sve je uruseno i sklono padu,osim plata ima li necega jos zasto svi ti ljudi obavlju svoj posao.
Gde je tu obucenost i profesionalizam?
 
41SFN4RXW2L._SL500_AA300_.jpg
 
После свих јучерашњих понижења, неприметна у медијима, заклетва жандармерије оставља другачији утисак.
29.06.2012

Јуче је био Видовдан, да нас подсети да се косовске битке за Србе никада не завршавају. То смо јуче видели на путу за Газиместан, неки нови Турци свлачили су мајице српским младићима јер су на њима била српска обележја, а српске заставе су са пуно мржње бацали на земљу поред њих. Неки медији су те младиће већ назвали десничарима, јер је њима сваки патриотизам „десничарење“. Тако данас многи који су етикетирани деснострано заправо могу да буду поносни, јер то новинарским новоговором значи да су родољуби.

Дакле, после свих ових постизборних понижавајућих дана у Београду, савеза неких квазипатриота и квазиевропљана, после свих дојучерашњих косовскометохијских београдских издаја, оно што се јуче дешавало са српским народом на Косову и Метохији опет нас је потресло и протресло.

Прво је на прелазу Мердаре повређено 20 српских младића, који су преваром требало да буду враћени, да им се не дозволи да дођу до Газиместана. На њих је шиптарска полиција пуцала из ватреног оружја и тукла их палицама. А онда је касније током истог Видовдана, по повртку са Газиместана, у Приштини, каменован аутобус пун српске деце. Повређено је њих 16, од којих два дечака теже.

Била је то још једна косовка битка, у којој нису сијали визири и јурили коњи у галопу, али крв је крв, а она је јуче поново проливена на Косову и Метохији.

Притом се онакако како се то увек ради, огласио неки министар да каже како је то срамно, неки секретар да каже да је то за жаљење, остали чак ни то нису рекли пошто су се бавили својим страначким интересима, такмичећи се ко ће да понуди проевропскији концепт, тј. ко ће да понуди већи комад Србије да би добио већи комад евроунијске подршке.

Како су разводњено јуче деловали наслови о томе ко кога и зашто би, а ко кога не би, како смо једни другима деловали безнадежно и јадно, с једне стане гледајући тај политички циркус, а с друге стране крваве обрачуне Шиптара са Србима на КиМ.

Тако је текао Видовдан 2012, понижење за понижењем, мучна стварност која наговештава још трагичнију будућност..
А онда, онако Видовдански, усијано, допрла је до нас заклетва српске жандармерије. Концентрисала сам се да боље чујем сваку реч и нисам могла да верујем својим ушима. Ипак, поверовала сам својим осећајима, истим оним осећајима који су нам срамним политичким потезима, „звездицама“ које су проглашаване за преговарачки успех, успављивани.

Заправо, сви ти политичарчићи нас већ годинама уверавају да српски народ не треба да се „јуначи“, да смо мали, да морамо да играмо по такту великих, да је реалност таква каква је, да Видовдан није победа већ пораз, да велике речи попут родољубља, националног поноса, јунаштва и витештва звуче романтичарски патетично и нимало трезвено, да је 21. век столеће неких других међудржавних и међународних односа, да Косово и Метохија нису питање срца већ политичких одлука...

А онда је генерал Братислав Дикић, командант жандармерије, на обележавњу Видовдана, славе ове полицијске јединице, изговорио речи заклетве пред својим полицајцима:

„Косово је моја мајка,
моје порекло је на Косову,
моји преци су са Косова, моја историја је на Косову,
мој српски народ рођен је на Косову,
моја Србија настала је на Косову.

Без Косова немам мајку,
без Косова немамо порекло,
без Косова немам претке,
без Косова немам историју,
без Косова не постоји мој српски народ,
без Косова не постоји моја Србија.

Народе српски, браћо и сестре,
заклињем се пред Богом, победићу или часно погинути, за моју част, за моје порекло, за моју породицу, за моју Србију. С вером у Бога, за Крст Часни и мајку Србију.
Живела Србија!“


Окрећем се јутрос око себе док гледам овај снимак, видим колеге које с неверицом слушају, потпуно збуњени и видно потресени. Ми више не верујемо да неко може овако, са врха, да каже оно што сви осећамо, не верујемо да нису сви страначки мишеви, да неко може са неколико једноставних, правих речи, после много времена, да нас учини поноснима што смо Срби.

Упозоравам себе да не склизнем под овим емоцијама у патетику, да се потрудим да кажем оно што осећам и што су сви који су ово гледали осетили, неким другим сведенијим речима. Али, онда помислих да нам је и та бојазан неметнута. И да ме баш ме брига за оне који ће рећи „каква патетика“, јер само онај ко је жив да склизне дубоко у себе и тамо пробуди осећања, кога у овом тренутку, док гледа снимак, није срамота да каже да су му очи засузиле и да га у грлу стеже, тај ће смети да каже и: „Косово је моја мајка...!“

А ја само такве рачунам.



Лидија Глишић


Па ко то нама имитира ЈСО?
icon_new_kez-1.gif


Ко је то нама окренуо беретку у леву страну?

Ставио плаву мараму, око врата? Увео ношење чизама у свечаној униформи и кравату? Реформисао тренажни програм и обуку по узору на једну јединицу?

Салутирање испруженим десним дланом надоле, као да се полако окреће напред...

icon_new_haha-1.gif
 
aauuu..sto cuh na B-92 jednog analiticara...ne videh ime...neki golobradi klinac--plavokos....pa ovo je cudo...
sta ono rece---ovakva zandarmerija ne moze da se angazuje u multietnickim sredinama...nije samo srpska itt....ebo mu sve po spisku...da li specijalne jedinice nemacke ili francuske razmisljaju o tome da li su nemci ili francuzi ,..??
 
РАДЕ ОНИ ДОБРО ПОСАО ДА НЕМА ЖАНДАРМЕРИЈЕ КРИМИНАЛ БИ ВЛАДАО

Hapse decu koja u pijanom stanju obiju prodavnicu da bi uzeli koju flasu alkohola i osude ih na 17 meseci
a Davinivc i njemu slicni ostete drzavu za 40mil.eura sudjenje jos traje.Rade posao ali za velike igrace.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top