Vladimir983
Primećen član
- Poruka
- 747
Još kao vrlo mali, primetio sam da me privlače starinske stvari. Stalno sam zevao u neke stare zgrade, u one kitnjaste fasade, skulpture... A kada bi pored mene prošao neki očuvani prastari automobil, odlepio bih totalno.
Kada bi na programu išao neki film iz 1920-ih, stalno bi molio roditelje da ne gase televizor dok to ne odgledam. Iako njima dosadno, meni je to bilo beskrajno zanimljivo. Crno-beli film, ubrzana slika, ljudi trčkaraju, ulicama idu starinski tramvaji, fijakeri...
I ne bi nikakvih problema bilo, da nešto kasnije nisam primetio da me nove stvari ni malo ne impresioniraju.
Ni muzika, ni filmovi, ni moda, ni tehnika... Čak me iritiraju moderni oblici i dizajn današnjih stvari.
Sve što je staro - lepo je, sve što je novo - ružno je.
Moj mozak jednostavno ne prihvata i ne registruje moderne stvari kao nešto što je lepo.
Npr. po meni, današnja moda je ružna, nikad grđa nije bila
- ljudi se nose pocepani, podrpanih farmerica, razvezanih pertli, zgužvanih košulja...
-žene se šišaju na ćelavo, ili pola glave nose obrijano, dok muškarci farbaju kolor frizure i nose one pederske uzane pantalone.
Današnji ljudi mi sve više liče na neke hibride i poluživotinje, posebno kad ih vidim istetovirane. Tada me podsećaju na kakve reptile, ili aligatore. Narod nikad ružniji nije bio.
Nekada, pre 50 godina, od hiljadu pesama niste mogli da nađete tri loše. Danas nema jedne dobre melodije.
Zbog toga i slušam muziku sa ploča, ne iz kakvog pomodarstva, kao hipsteri npr, već zbog toga što je jedino na tim pločama snimljena muzika koja nečemu vredi.
Na šta liči današnja arhitektura? Zašto kažu za Rim da je najlepši grad - pa zato što je prepun starih monumentalnih građevina. Uporedite Rim sa Novim Beogradom. Sam beton i staklo - može li to nekom biti lepo? Meni ne.
Ne volim ni digitalne kamere - čemu toliki pikseli i oštrina, kada se to sve može postići i sa analognim aparatima (naravno, ako se ima dobar objektiv).
Današnji automobili su mi nekako, kao ravne table lima. Retko retko koji da me oblikom privlači.
Za mene su automobili od 1930 do 1965 bili remek dela dizajna. Uživanje za oči. Danas se nekako svelo na to, da je auto jedna bezoblična tabla lima kojom se stiže od tačke A do tačke B.
I nekako, u današnja vremena, urušilo se sve. I društvo i moral i umetnost.
Jednom je neki čovek rekao "Ljudi će u budućnosti ići goli ulicom, a da neće biti svesni svoje golotinje."
Zato ja žalim za nekim prošlim vremenom i nimalo nisam srećan što živim u sadašnjici. Jer sve ide ka tome da ćemo se pretvoriti u životinje, u divlje zveri ili kakve kiborge.
Ne želim takvu budućnost!
Možda sam ja poremećen što ovo sada pišem, al sam makar priznao šta me muči. I nikada neću biti u potpunosti srećan, jer su ta normalnija vremena sve dalje od mene, a kakvo nam tek predstoji... već se može naslutiti.
Kada bi na programu išao neki film iz 1920-ih, stalno bi molio roditelje da ne gase televizor dok to ne odgledam. Iako njima dosadno, meni je to bilo beskrajno zanimljivo. Crno-beli film, ubrzana slika, ljudi trčkaraju, ulicama idu starinski tramvaji, fijakeri...
I ne bi nikakvih problema bilo, da nešto kasnije nisam primetio da me nove stvari ni malo ne impresioniraju.
Ni muzika, ni filmovi, ni moda, ni tehnika... Čak me iritiraju moderni oblici i dizajn današnjih stvari.
Sve što je staro - lepo je, sve što je novo - ružno je.
Moj mozak jednostavno ne prihvata i ne registruje moderne stvari kao nešto što je lepo.
Npr. po meni, današnja moda je ružna, nikad grđa nije bila
- ljudi se nose pocepani, podrpanih farmerica, razvezanih pertli, zgužvanih košulja...
-žene se šišaju na ćelavo, ili pola glave nose obrijano, dok muškarci farbaju kolor frizure i nose one pederske uzane pantalone.
Današnji ljudi mi sve više liče na neke hibride i poluživotinje, posebno kad ih vidim istetovirane. Tada me podsećaju na kakve reptile, ili aligatore. Narod nikad ružniji nije bio.
Nekada, pre 50 godina, od hiljadu pesama niste mogli da nađete tri loše. Danas nema jedne dobre melodije.
Zbog toga i slušam muziku sa ploča, ne iz kakvog pomodarstva, kao hipsteri npr, već zbog toga što je jedino na tim pločama snimljena muzika koja nečemu vredi.
Na šta liči današnja arhitektura? Zašto kažu za Rim da je najlepši grad - pa zato što je prepun starih monumentalnih građevina. Uporedite Rim sa Novim Beogradom. Sam beton i staklo - može li to nekom biti lepo? Meni ne.
Ne volim ni digitalne kamere - čemu toliki pikseli i oštrina, kada se to sve može postići i sa analognim aparatima (naravno, ako se ima dobar objektiv).
Današnji automobili su mi nekako, kao ravne table lima. Retko retko koji da me oblikom privlači.
Za mene su automobili od 1930 do 1965 bili remek dela dizajna. Uživanje za oči. Danas se nekako svelo na to, da je auto jedna bezoblična tabla lima kojom se stiže od tačke A do tačke B.
I nekako, u današnja vremena, urušilo se sve. I društvo i moral i umetnost.
Jednom je neki čovek rekao "Ljudi će u budućnosti ići goli ulicom, a da neće biti svesni svoje golotinje."
Zato ja žalim za nekim prošlim vremenom i nimalo nisam srećan što živim u sadašnjici. Jer sve ide ka tome da ćemo se pretvoriti u životinje, u divlje zveri ili kakve kiborge.
Ne želim takvu budućnost!
Možda sam ja poremećen što ovo sada pišem, al sam makar priznao šta me muči. I nikada neću biti u potpunosti srećan, jer su ta normalnija vremena sve dalje od mene, a kakvo nam tek predstoji... već se može naslutiti.
